Žene žrtve zločina u Zvorniku posetile Novi Sad

21 Jul 2018

“Vjerovala sam da su ovdje svi podržavali ratove i zločine. Bila sam jako srećna kada sam se uvjerila da to nije tako”

Više od pedeset žena iz Zvornika i okoline, koje su bile žrtve zločina koje su srpske snage počinile u zvorničkom kraju tokom devedesetih godina, posetile su Novi Sad i upoznale se sa njegovom kulturom i tradicijom, a posebno sa ulogom žena u istoriji glavnog grada Vojvodine.

Ovu mirovnu posetu, koja ima za cilj jačanje poverenja i solidarnosti, organizovale su Udruženje za jačanje prava žena Anima 2005. iz sela Đulići kod Zvornika i Žene u crnom iz Beograda, a domaćini su bili brojni aktivisti nevladinih organizacija iz Novog Sada. Prošle godine u oktobru žene iz Zvornika posetile su i Beograd.

Suvada Selimović, predsednica Udruženja Anima 2005, kaže za Autonomiju da su, posle prošlogodišnje posete Beogradu koju su organizovale Žene u crnom, žene iz zvorničkog kraja samoinicijativno odlučile da posete i Novi Sad, i same pokrile troškove puta i boravka.

“Ići ćemo i u druge gradove Srbije, jer želimo i sebi i drugima da pokažemo da ne mogu političari da nam nametnu svoju politiku mržnje i da nas sve zavade”, rekla je Suvada Selimović, koja je 1992. godine izgubila muža i još 19 muških članova šire porodice.

“Željeli da upoznamo mjesta odakle je, kako smo mislili, dolazilo zlo”

Suvada kaže da ovakve posete mnogo znače žrtvama, jer upoznaju ljude koji slično razmišljaju i koji su se borili i bore za pravdu i istinu o onome što se dešavalo u BiH.

“Prvi put kada sam dolazila u Srbiju, bio me je strah prijeći granicu, jer sam do tada vjerovala da su ovdje svi podržavali ratove i zločine. Bila sam jako srećna kada sam se uvjerila da to nije tako. Potom sam o tome širila priču i povezivala grupice ljudi, pa se i povjerenje širilo”, kaže Selimović.

Ona ističe da su željele prvo da dođu u Beograd i Novi Sad, jer su ta dva grada doživljavale kao mesta odakle je dolazilo zlo tokom devedesetih.

“Željeli smo da upoznamo obične ljude, da čujemo kako oni razmišljaju, a ne samo da gledamo televiziju i slušamo šta nam ona servira. Tako bi trebalo svi da razmišljaju”, kaže ona.

Ona dodaje da joj je iskustvo saradnje sa Ženama u crnom bilo od velikog značaja i da je mnogo naučila od njih i iz njihove borbe protiv rata, protiv mobilizacije, svakodnevnog prevazilaženja brojnih problema sa kojima se zbog svojih aktivnosti suočavaju.

Poseta u znaku znamenitih žena Novog Sada

“Naučila sam od njih da slušam druge i da je važno da žrtve međusobno budu solidarne. Ako ne cijeniš tuđu žrtvu, kako ćeš cijeniti svoju. Zato sam uvijek spremna otići na obilježavanje stradanja civilnih žrtava drugih nacionalnosti, jer svako je nečiji sin, otac, suprug…”, kaže Suvada.

Suvada je 1992. godine, sa 27 godina, ostala sama sa troje dece, proterana je iz svoje kuće, i do 1996. godine je živela po izbegličkim centrima u BiH, Hrvatskoj i Sloveniji. 1992. godine su iz Đulića i okolnih sela srpske snage odvojile oko 750 muškaraca od žene i dece, oduzeli im dokumenta i uterali u kamione bez cerade. Tada je poslednji put videla svoga muža, njegovog oca, njegova četiri brata, i sinove najstarijeg brata koji nisu bili punoletni. Od tih 750 ljudi, samo je jedan preživeo, većini su nađeni posmrtni ostaci, a za mnogim od njih još uvek se traga. Zločini u Zvorniku 1992. godine smatraju se jednim od najvećih na početku rata u BiH, a procenjuje se da su srpske snage na jeziv način vršile torturu i likvidirale oko 1.300 bošnjačkih civila. Za te zločine osuđeni su, pred Specijalnim sudom u Beogradu 2010, Branko Grujić, ratni predsednik privremene vlade takozvane “Srpske opštine Zvornik”, na kaznu zatvora od šest godina, dok je Branko Popović dobio kaznu od 15 godina. Osim toga, za te zločine je pred Haškim tribunalom odgovarao deo političkog, vojnog i policijskog vrha Republike Srpske.

“Posle rata, po povratku, žene su činile 95 odsto stanovništva naših sela, a došle su u spaljene i porušene kuće. Shvatile su da moraju da se okrenu jedne drugima i da se kroz zajednički rad i ženski aktivizam bore za opstanak i pravdu, ali i da pokažu da za žene ne postoje granice. Upravo su žene koje su izgubile brojne članove svojih porodica odlučile da krenu preko granice, da pokušaju da pokažu i sebi i drugim ljudima da i na drugoj strani postoje dobri ljudi koji ne mrze”, kaže Suvada.

Ona ističe da zločinci moraju da se kazne, ali i da ženski aktivizam bez obzira na užasno nasleđe može da poruši sve granice.

“Žene su nešto posebno, žene drugačije gledaju. One nisu odgajale svoju djecu sejući mržnju i podstičući na osvetu. Naprotiv”, kaže ona.

Na pitanje kako se sada živi u Zvorniku i okolini, 23 godine posle rata, Suvada kaže da je sve “gurnuto pod tepih”.

Ono što se dešavalo devedesetih je “grunuto pod tepih”

Skoro niko nije odgovarao za zločine u Zvorniku, a među nama žive ljudi za koje znamo da su u njima učestvovali. Sa njima ne možemo da sarađujemo osim da kažemo ‘dobar dan’. Najstrašnije je što neće, povrh svega, da kažu gde se nalaze grobnice u kojima su oni koji do sada nisu nađeni. Sa onima koji nisu učestvovali u zločinima mnogo bolje živimo i sarađujemo”, kaže Suvada.

Ona dodaje da nema potrebe za pomirenjem, jer se normalni ljudi nisu ni svađali, dok svako treba da odgovara za ono što je učinio.

“Mi ne možemo nikada prošlost zaboraviti, ali ne možemo ni živjeti u prošlosti. Moramo misliti na budućnost. Ne možemo osuđivati one koji ništa loše nisu uradili, ali se istovremeno mora reći da su odgovorni ne samo oni koji su činili zločine nego i oni koji ih prikrivaju. Da svi mi izađemo i iznesemo iz svojih kuća i avlija ono loše što se dešavalo, sve bi bilo drugačije”, kaže ona i kaže da se to odnosi na sve nacije.

Aktivistkinja Žena u crnom Anđelija Vučurević, koja je jedna od organizatorki posete, kaže da svako treba da pogleda oko sebe i da zahteva da ljudi iz njegovog okruženja koji su činili zločine odgovaraju za njih.

“Kada se to reši i kada budemo znali sve o zločinima, i ko je za njih odgovoran, tek tada možemo ići dalje”, kaže ona.

Ona kaže da ovakve posete mnogo znače da se shvati da razlike između gošći i domaćina nisu tako velike kao što se misli, te da “volimo slične stvari i radujemo se na isti način njima”.

Antiratna i aktivistkinja za ženska prava Svenka Savić kaže za Autonomiju da je veoma važno to što su se Novosađanke i Novosađani susreli sa ženama iz Zvornika koje imaju strašna iskustva iz rata, i to upravo u Novom Sadu.

Ona je dodala da nažalost ovakve akcije među ženskim nevladinim organizacijama nemaju više onu vrstu potpore kakvu su imali ranije.

“Mnoge ženske organizacije su izgubile prostor delovanja, ali mislim da je važno da se, i pored toga, komunikacija odvija i razvija, i zato je ovakvo druženje, makar na jedan dan, vrlo korisno, da se zajedno smejemo, razmenimo iskustva i ostanemo u kontaktu”, kaže ona.

Žene iz Zvornika prošetale su centrom Novog Sada, zadržale se kod najznamenitijih građevina, gde su upoznate sa njihovim značajem za istoriju Novog Sada. Takođe su posetile Spomenik žrtvama racije na keju i Petrovaradinsku tvrđavu.

Poseta je bila u znaku znamenitih žena Novog Sada.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!