Žene koje su se izborile da kanadska himna postane rodno neutralna

27 Sep 2018

Posle više decenija pozdravljanja sinova, ali ne i kćeri, nacionalna himna Kanade je ispravljena i dopunjena

Posle više decenija pozdravljanja sinova, ali ne i kćeri, nacionalna himna Kanade je ispravljena i dopunjena. Za to su bile potrebne godine i godine pritisaka odlučnih žena, piše Aleks Maršal.

Frensis Rajt je prvi put 1997. godine primetila da nešto nedostaje u O, Kanada.

Otpočela je kampanju za izgradnju spomenika Slavnoj petorki – ženama koje su se dvadesetih godina prošlog veka borile za jednakost u Kanadi – i tokom jednog od njihovih prvih događaja, svi su pevali himnu, izvikujući njene uvodne stihove:

O Canada! Our home and native land!

True patriot love in all thy sons command.

Rajt, tada u pedesetim, prethodno nije mnogo razmišljala o toj pesmi. Rođena je u Južnoj Africi, roditelji su joj se preselili u Kanadu kad je imala šest godina, tako da je oduvek bila svesna da je imigrant i bila ispunjena željom da hvali zemlju koja ju je prihvatila.

Ali čim su završili, prijateljica ju je odvukla na stranu. „Zašto pevaš tu seksističku himnu, Frensis?”, pitala ju je ona, istakavši da ova govori samo o sinovima. „A gde su tu žene?”

Narednih nekoliko godina, Rajt je postala jedna od sve većeg broja Kanađana koji su se upuštali u tu raspravu. Na mnogim njenim događajima bile su prisutne izviđačice dok se peva himna. Rajt je bila iznenađena koliko često su joj se njihovi očevi posle žalili zbog teksta.

„Dolazili bi mi i govorili stvari kao što su: ‘Imam sina i ćerku, ali himna mi pruža priliku da pevam samo o sinu.'”

Odlučila je da mora da uradi nešto po tom pitanju. Ne da se promeni čitava himna, naravno. Čak ni da se promeni ceo stih. Samo promeniti tu jednu reč.

Krajem januara 2018. godine, kanadski Senat konačno je usvojio predlog zakona kojim O, Kanada postaje rodno neutralna, a kraljevsko odobrenje dobila je u sredu. Reči „in all thy sons command” sada su zamenjene sa „in all of us command”.

Glasanje je bilo kulminacija rada brojnih žena koje su skoro 40 godina pozivale na promenu. To je kampanja koja pokazuje koliko u politici morate da budete tvrdoglavi i kroz koliko teškoća neko mora da prođe da bi promenio jedan nacionalni simbol.

Pesma je originalno napisana 1880. godine, ali je postala zvanična himna Kanade čitav vek kasnije. Posle prvog referenduma o nezavisnosti Kvebeka, na kom je 40 odsto stanovnika glasalo za odlazak iz Kanade, federalna vlada je odbacila Bože spasi kraljicu kao himnu zemlje i zamenila je sa O, Kanada – istovremeno radničkom engleskom verzijom (“O Canada, we stand on guard for thee”) i poetičnijom francuskom (“O Canada… Thy brow is wreathed with a glorious garland of flowers”).

Bila je to jedna popularna, zarazna pesma i izgledalo je da je izbor protiv kog se niko neće buniti – ali čak i tada, engleske reči su naljutile mnoge. Stih o „sinovima” nije bio jedini koji je pravio probleme. Jedan drugi, o „našem domu i rodnoj zemlji” razgnevio je mnoge domorodačke narode koji su istakli da samo oni imaju prava da Kanadu smatraju rodnom zemljom.

„Mnogi bi voleli da se reči zamene tako da bolje odražavaju realnost Kanade”, rekao je onomad Fransis Foks, ministar zadužen za usvajanje himne, kanadskom Zastupničkom domu. „Verujem da svi članovi saosećaju sa tim.”

Vlada je bila spremna da se reči izmene, dodao je on – ali to se nikad nije desilo.

Kampanja za promenu himne počela da je dobija zamajac nakon što je Vivijen Poj, istoričarka i bivša modna dizajnerka, izabrana u Senat 1998. godine. Ona je počela da dobija pisma u kojima joj je sugerisano da je promena himne „ispravna stvar”.

„Dok sam bila u Senatu, više od 50 odsto populacije bile su žene. Bilo je to prosto pitanje jednakosti”, kaže ona. Pisma nisu pristizala samo od žena – neka od najmoćnijih dolazila su od muških ratnih veterana („Moja motivacija nije zasnovana na mušičavoj političkoj korektnosti, već želji da vidim da žene nisu izostavljene”, napisao je jedan).

Poj je provela mesece istražujući O, Kanadu, saznavši tako da njen originalni engleski tekst nije pominjao sinove (govorili su „thou dost in us command” sve do Prvog svetskog rata) i da su druge zemlje već napravile slične izmene (kad je Australija usvojila svoju himnu osamdesetih, promenila je stih „Australia’s sons, let us rejoice” u „Australians all, let us rejoice”). Pronašla je eksperte koji su mogli da svedoče u korist reforme i sakupljala peticiju širom zemlje.

Jedna od onih koja je sakupljala potpise za promenu teksta bila je upravo Rajt. Ona je peticiju nosila svuda sa sobom, tražeći od svakoga kog upozna da je potpiše. „Bilo je to pre društvenih mreža”, kaže Rajt. Nije baš najbolje prošlo. Sakupila je samo 400-500 potpisa, a „do svakog od njih bilo je teško doći”.

„Ljudi su bili ljuti na nas”, kaže ona. „Govorili bi stvari kao što su: ‘Zašto pokušavate da je promenite? Baš je dobra ovakva kakva je’ ili ‘Ne smeta mi da pevam sinovi – većina vojnika su ionako muškarci.'”

Rajt je gostovala u radio emisijama koje primaju pozive slušalaca da bi objasnila zašto je ta promena potrebna, a ljudi bi se uglavnom izdirali na nju, Kad god bi čula himnu, uzviknula bi: „Pevajte ‘Svi mi!'” – ponekad izazivajući zbunjene poglede prisutnih.

Ona, međutim, nije bila iznenađena lošim odzivom. „Želeli smo da promenimo nacionalnu himnu, pesmu koju – šta? – redovno peva 36 miliona ljudi i može da se čuje širom sveta. Ne možete to da uradite tek tako, iz hira. Shvatili smo da će nam trebati vremena.”

I Poj je nailazila na otpor. Kad je podnela predlog zakona privatnog građanina, rečeno joj je da ako želi to da izmeni za žene, onda neka izmeni „tako da budu obuhvaćene i druge kategorije sem roda, kao što su ribari, bankari i inženjeri softvera”.

U decembru 2003. godine, izgledalo je da je obezbedila kvorum za izglasavanje predloga, ali je jedan muški senator potrošio sve vreme za raspravu – tražeći da govori o tom pitanju a potom odbijajući da to uradi – sve dok ga parlament nije uklonio sa dnevnog reda i Predlog zakona je zamro. „Uništio ga je samo zbog svog ega”, kaže Poj.

Poj nije želela da se ova kampanja okonča, tako da ju je predala drugoj senatorki, Nensi Rut, koja je bila u savezu sa konzervativnom vladom, pa je imala utisak da ona ima više šansi za uspeh.

Nensi Rut – tada sa 63 godine – donekle je kontroverzna figura u kanadskoj politici. Prva otvoreno lezbejska senatorka u zemlji, ona je i slavna feministkinja, a jednako je poznata i po tome da se ne libi da kaže ono što misli, često ubacujući profanosti u svoj govor dok to radi.

Ona je ćerka Herija Džekmena, uspešnog preduzetnika i političara, ali se pobunila protiv njega još kao tinejdžerka (nije koristila njegovo prezime skoro 20 godina, a u Senatu su je uvek oslovljavali prosto samo po imenu). Mlađe dane provela je kopajući kanale u Indoneziji i radeći kao zlatarka u Amsterdamu.

Za to što je postala feministkinja delimično je bio zaslužan baš njen otac. „Imala sam trojicu starije braće i moj otac ih je često favorizovao”, kaže ona. „I ne sviđa mi se njegov stav… Dobro, u ono vreme sam mislila da su njegov nastup i zlostavljanje moje majke normalni.”

„Jednom sam ga videla kako udara moju majku, a ona je pala niz stepenice. Mislim da sam imala 16 godina kad se to desilo. Nije je gurnuo – udario ju je.”

„Mislim da sam tada odlučila da neću dopustiti da bilo koja druga žena trpi takvo zlostavljanje.”

Taj trenutak nije doveo do potpune konverzije u feminizam u stilu „Pavle na putu za Damask”, kaže ona. Trebalo je još nekoliko godina učenja, naročito pohađanje hrišćanske studentske konferencije u Finskoj 1968. godine. „Bila je tamo grupa žena koja je počela da se sastaje oko ideje feminizma i mozak mi je eksplodirao”, kaže ona. „Preispitala sam čitavu istoriju i pomislila, ‘Oh Bože, kakvu su meni priču prodavali.'”

Kao senatorka, Nensi Rut je shvatila da možda neće moći da zaustavi zlostavljanje ili siromaštvo žena, ali je himna značila da može da iskoristi svoj položaj za dobijanje makar jednog feminističkog boja.

„Želela sam da žene budu uvršćene u pesmu o sopstvenoj zemlji”, dodaje ona. „Želela sam da makar budem uvršćena u pesmu svoje zemlje pre nego što umrem.”

„Nije delovalo kao posebno velika stvar.”

Naredne decenije, postalo je jasno da su te dve reči zaista velika stvar. Nensi Rut je nekoliko puta pokušala da izmeni himnu – u jednom trenutku ubedila je konzervativnog premijera Stivena Harpera da uvrsti potencijalnu izmenu u Govor o tronu, kojim se izlaže program vlade. Ona ga je podsetila da se i ženski vojnici „vraćaju kući u vrećama za leševe iz Avganistana”, kaže ona.

Ali taj uspeh nije potrajao čak ni 48 sati. Harperov kabinet bio je zatrpan s oko 35.000 mejlova koji su se požalili na taj potez, kaže Nensi Rut, i on je odustao od tog plana. „Ne mislim da je uopšte imao nešto protiv žena, samo nije bilo u njegovom političkom interesu da nastavi s tim”, kaže ona.

Nensi Rut je kasnije pomogla da se osnuje organizacija koja će se boriti za promenu himne, sprovodeći ankete o javnom mnjenju, deleći bedževe sa novim tekstom i privlačeći podršku vojnikinja, olimpijskih sportista i javnih ličnosti. Ali sve bez uspeha.

I dalje je pokušavala da izdejstvuje promenu svega nekoliko nedelja pre nego što se penzionisala u decembru 2016. godine, sedeći u sali senatskog odbora i slušajući ljude kako govore zašto to ne sme da se desi – argumente koje je čula mnogo puta pre.

Povremeno bi ti argumenti prerasli u farsu – kao kada je jedan senator rekao da ljudi ne smeju da čačkaju tradiciju, iako je otkriveno da je učestvovao u kampanji da Kanada odustane od dabra kao nacionalne maskote zato što je on samo „pacov s pokvarenim zubima” koji uništava sadnice.

Jedan drugi protivnik istakao je da se predloženi izraz „svi mi” pojavio u oproštajnoj poruci Kurta Kobejna. Da li Kanada zaista želi da se njena nacionalna himna poistovećuje sa nečim takvim?

Kako je ona odgovarala na takve argumente? „U mojoj glavi ili javno?”, kaže ona smejući se.

I zašto je onda na kraju uopšte došlo do promene? Bilo je to delom zahvaljujući jednom muškarcu – ili, tačnije, dvojici muškaraca. Liberalna partija samoproklamovanog feministe Džastina Trudoa 2015. godine odnela je ubedljivu pobedu na opštim izborima. Naredne godine je Moril Belanžer, jedan od Trudoovih poslanika, podneo predlog zakona koji poziva na promenu himne (bio je to zapravo njegov drugi pokušaj da to uradi, trinaesti ukupno). On je patio od amiotrofične lateralne skleroze i morao je da se posluži aplikacijom na ajpedu da bi održao govor prilikom predstavljanja predloga zakona.

„Uzgred… Sada je 2016″, rekao je Belanžer na kraju svog govora.

Predlog zakona je prošao u Zastupničkom domu u junu iste godine – Belanžer je umro dva meseca kasnije.

Tada je samo još morao da prođe u kanadskom Senatu. Kad se Nensi Rut povukla, zatražila je da preuzme senatorka Frensis Lankin – još jedna jaka zagovornica ženskih prava, poznata po tome da ne odustaje od pitanja za koja se zalaže. „Znala sam da će to biti ogroman izazov”, kaže Lankin. Ali ona je čvrsto verovala u promenu. „Mislim da nisam pevala ‘svi naši sinovi’ najmanje 25-30 godina”, smeje se ona. „U jednom trenutku smo pevali ‘sav naš narod’, što je u poetskom smislu još gore nego ‘svi mi’.”

Lankin je više od godinu dana pokušavala da navede konzervativne senatore da pristanu da glasaju za predlog zakona. Ali na kraju su joj njihovi pokušaji da to spreče toliko dosadili da je iskoristila retku proceduru da bi to izdejstvovala na silu.

„Odrasla sam u vreme kad bih pogledala određene profesije i videla policajce, vatrogasce i poštare, a danas moja četvorogodišnja praunuka vidi policajke, vatrogaskinje i poštarke”, kaže ona. „Reči su veoma drugačije i one mladim devojkama pružaju osećaj mogućnosti koja nije postojala kad sam ja bila mala.”

„Želim da živim u svetu u kom su mogućnosti ravnopravne od prvog dana. Hoće li ovaj predlog zakona to omogućiti? Neće. Ali hoće li moja praunuka morati ikad da me pita: ‘Zašto samo sinovi? Zašto ne i ćerke?’ E, pa više neće.”

Neki protivnici najavili su da nikad neće pevati novu himnu. Nekoliko sportista koji učestvuju na zimskoj Olimpijadi, na primer, insistiraju da neće moći da zapamte izmenjen tekst. Lankin kaže da nema ništa protiv toga. „Svako će doneti odluku za sebe. Ja to nisam natrljavala ljudima na nos kad sam sama pevala alternativne reči. Ako bude bilo potrebno još deset godina da većina ljudi peva nov tekst, to je sasvim u redu.”

Ali Lankin, Nensi Rut i Poj poslednjih dana su zatrpane porukama zahvalnice što govori da možda neće biti potrebna čitava decenija da se novi tekst primi. Spisateljica Margaret Etvud bila je jedna od onih koja je pisala Nensi Rut: „Zahvalna nacija ostaje vam večiti dužnik, sem jednog lika koji želi da se vratim pod kamen ispod kog sam ispuzala”, napisala je ona. „Šta on ima protiv kamenja? Bez njih bismo svi i dalje bili u magmi.”

(BBC News na srpskom)

Podelite ovu stranicu!