ŽELJKO BODROŽIĆ: Kako gase Kikindske

22 Nov 2013

Rezrezana nam je cifra koja je maltene kao naš ukupan godišnji obrt

Poklopilo se da sam prvog dana ove nedelje skoro pa skrjo nogu na malom fudbalu, sada me tako boli da ne znam kako da je smestim i namestim, a istovremeno sam na, tako da kažem, finansijskom terenu doživeo klizeći start, onako sa obe noge, isturenih đonova, diglo me u vazduh da još uvek nisam tresnuo.

I dok u Sportskoj hali igram fudbal sa prijateljima, a raspoređeni smo u dve podjednako (ne)kvalitetne ekipe, u drugom slučaju, naspram je mene, a i redakcije koju predvodim, prosečna, ali gruba i nemilosrdna i od sudije pomognuta ekipa Poreske uprave. I dok nakon fudbalice popijem nešto osvežavajuće, šta mi paše toga dana, protiv susreta sa poreznicima odmah sam popio batine.

Sad me muči kako da odgovorim na brutalni atak državnih kostolomaca, a istovremeno me muči desno koleno, koje je duplo veće od levog i kljucka u mali mozak u ritmu pulsa. Užas.

I ovaj početak je možda posledica lekova protiv bolova i mašći s kojima mackam koleno svako malo, mada bih pre mogao reći da je posledica nemira i očaja zbog nemoći pred Državom.

A počelo je, da se usresredim na finansijski slučaj i batalim rekreaciju i njene posledice, pre mesec i po dana upadom u redakciju terenske inspektorke, nekada čuvene političarke, kojoj se krajem devedesetih posrećilo da dobije stalan posao u ondašnjoj Finansijskoj policiji (pisali smo o tome, dakako), a iz koje je pretekla u današnju Poresku upravu. Mada je objasnila da je kontrola sasvim slučajna, onako rutinska, godišnja, javilo mi se odmah da će nas prečešljati uzduž i popreko. I bio sam u pravu. Vratila se pet godina unazad, tražila ovo i ono, sabirala i sabirala… Kako to nije moj teren, nisam baš vičan finansijama, niti vodim knjige, firma plaća knjigovođu za taj posao, nadao sam se da ne može baš da nas orobi. E, ovaj put sam promašio.

Nakon tri nedelje studiozne obrade finansijskih priliva i odliva firme koja je izdavač malog lokalnog lista, pozvala me inspektorka da mi predoči nalaze. Nisam je baš najbolje razumeo šta se sve firmi čiji sam osnivač stavlja na teret, ovaj konto, onaj konto, ovi porezi, oni porezi, ali mi se na kraju, kada mi je sabrala sve i rekla ukupno globu, sve razbistrilo.

“Pa, Vi gospođo hoćete nas da ugasite?”, pitao sam je. Ona ćuti. “Zašto to radite?, opet ja u čudu. Ona i dalje ćuti. Onda sam zaćutao i ja. Trajalo je to barem minut, dva, mada mi se činilo mnogo dužim. “Hoćete li da potpišete?”, konačno je progovorila. Ja joj kažem “Neću”. “Dobro, doviđenja, prijatno”, bilo je poslednje što je rekla.

Elem, rezrezana nam je cifra koja je maltene kao naš ukupan godišnji obrt?! A skoro polovina otpada na kamate, koje su takve kao da ih obračunavaju zelenaši?! Kad smo dobili poštom rešenje, šta ću, odem kod advokata, predam mu slučaj i nakon dva dana podneli smo žalbu drugostepenom organu PU. Žalba, naravno, ne odlaže izvršenje.

Zato isti dan pohitam kod direktora kikindske Poreske uprave. Kažem mu da ne bežim od odgovornosti, moguće je da nismo dobro vodili finansije, ali ga molim, po savetu advokata, da nam uvaži žalbu u onom delu koji se tiče odlaganja prinudne naplate dok drugostepeni organ Poreske uprave ne reši našu žalbu. Složi se i on da je to ogromna suma s obzirom koliko mi mesečno zaradimo i da bi nas prinudna naplata automatski ugasila. Kaže i da nije cilj Poreskoj upravi da gasi firme i obeća mi da neće puštati rešenje o prinudnoj naplati dok ne dođe konačan odgovor iz Novog Sada, od već pomenutog drugostepenog organa. Odgovor može da stigne za mesec, a može i za dva, objasni mi direktor.

Uf, malo vazduha smo dobili, pomislio sam, a i nešto će od naših žalbi usvojiti i nekako ćemo se, valjda, provući. Uz to, slušam i čitam, država jednima prolongira, drugima reprogramira, trećima dug za porez pretvara u državni kapital… Čoveče, pa možda ćemo biti ko Politika i Večernje novosti – malo našeg, a malo više državnog kapitala, i nema inspekcija i poreznika, di da udare na javno preduzeće.

No, nije prošlo dva dana, a u redakciju stiže rešenje o prinudnoj naplati! Zovem direktora PU, pitam ga otkud sad to, a on kaže da je dobio nalog odozgo i da će u naredna dva, tri dana morati da šalje rešenje u Kragujevac, tamo je odeljenje Narodne banke za blokade, i da nema kud.

Ja, šta ću, odlučim da taj dan odmah pišem direktoru Poreske uprave Srbije, Ivanu Simiču. Da pokušam u ta dva, tri dana šta god mogu. Ali, pre toga, morao sam na ugovorenu rekreaciju, čiji je završetak opisan u prvoj rečenici ove žalopojke.

Vratio sam se, jel’ te, povređen, uzeo malu plastičnu stolicu iz dečje sobe da podignem bolnu nogu, stavio tastaturu u krilo, našao elektronske adrese Simiča i njegovih najbližih saradnika i nekako sastavio dopis.

A u dopisu sam mu se lepo obratio za pomoć, nisam tražio, naopako bilo, da “Kikindskim” briše dug, ako se utvrdi i nakon naše žalbe da postoji, već da nam Poreska uprava dozvoli da dišemo. Napisao sam da mi nije jasna intencija tog žestokog ataka na našu redakciju, a zapitao sam se kako će naplatiti potraživanja ako nas blokiraju i time faktički spreče da funkcionišemo?

Pitao sam još štošta, i upoznao ga ukratko sa našom petnaestogodišnjom istorijom. Napisao sam da je meni a i mojim kolegama ova država, preko svojih činovnika (civilnih, policijskih, vojnih i paravojnih), učinila mnogo toga nažao u poslednje dve decenije. I u takvim uslovima smo se borili, nismo odustajali ni kada su nas bezprizorno kažnjavali u montiranim sudskim procesima, ni kada su me privodili u policijsku stanicu i vojnu kasarnu i najstrašnije pretili, ni kada su nas opsedali kriminalci, upadali u redakciju, neke od nas i tukli, a ni kada su nas lokalni moćnici na sve načine pritiskali i ucenjivali… Sve smo to pregrmeli, obavestio sam Simiča, štaviše, uspeli smo da pred međunarodnim institucijama – Komitetom za ljudska prava Ujedinjenih nacija i Evropskim sudom za ljudska prava – ispravimo bar deo nepravdi koji nam je nanet.

Na kraju sam ga zamolio da nam Poreska uprava da šansu da radimo, da se nam uvaži pozivanje na član 147 Zakona o poreskom postupku, a da mi ne bežimo od obaveza, ako se na kraju i posle naših žalbi utvrdi da smo baš toliki poreski razbojnici, kao što su nas svojim rešenjem predstavili kikindski poreznici.

Nisam bio lenj, pa sam dopis upućen Simiču, prosledio ministru zaduženom za medije, njegovom državnom sekretaru i pomoćniku. Čisto da budu upoznati sa situacijom.

I istog dana javi mi se Simičev savetnik, gospodin Zoran Luković, koji je obećao da će proveriti sve podatke kod nadležnih u Novom Sadu, ali me je odmah i upozorio da je u Ministarstvu finansija i Poreskoj upravi zauzet stav da se nikome ne može odložiti prinudna naplata. Zahvalio sam mu se na brzoj reakciji i ponadao se da će neko uvideti da nam prinudnom naplatom sledi gašenje i da će samim tim i državi biti onemogućeno da veći deo razrezane kazne naplati.

Na moje obraćanje iz Ministartva kulture i informisanja odgovorio mi je jedino pomoćnik Saša Mirković, obećavši da će pokušati nekako da pomogne.

Kabinetu ministra sam se obratio još jednom nakon nekoliko dana i samo da bi im napomenuo da nije lepo što me nisu udostojili odgovora, bilo kakvog. E, onda mi je tek stigao odgovor od na sajtu naznačene kontakt osobe, koja je napisala, uz izvinjenje što nije odmah odgovorila na prvi dopis, sledeće: “Одмах по приспећу Вашег мејла са тим сам упознала шефа кабинета која је упознала министра са наводима из Вашег писма. Нажалост, нисмо у могућности да Вам проследимо било какав званични одговор Министарства, јер предмет није у домену нашег рада.“

A odgovor poreznika iz Novog Sada je stigao za jedan dan: “Vaša žalba je odbijena, napisali smo obrazloženje na 14 strana, dobićete to za koji dan, tako da sledi prinudna naplata”, saopštila mi je gospođa koja je glavna u Poreskoj upravi u Novom Sadu.

I tako od juče (četvrtak, 21. novembar) država prisilno uzima sve što legne na račune firme koja izdaje “Kikindske”.

I šta sad da radimo? U redakciji je iznet predlog da blokiramo prugu, ali je on odbačen, jer našom prugom saobraćaju još samo šinobusi, a njihovo zaustavljanje neće nikoga zabrinuti, jedino što ćemo iznervirati onih pet, šest putnika, koliko ih dnevno koristi ovo prevozno sredstvo. Čuo se i predlog da pišemo premijeru i prvom potpredsedniku Vlade i objasnimo im da su “Kikindske” za sever Srbije ono što je “Simpo” za jug, ali je autonomaška većina to sa rezignacijom odbacila. Ja sam izneo predlog da se lepo selimo iz ove države, ali je opet nadvaladala autonomaška većina sa pokličom “Vojvodina, naša dika, biće republika”…

Sad bez šale, ostaje nam žalba Upravnom sudu a taj će sudski postupak potrajati, pa nam nema druge do da čekamo.

Mi smo juče poslali u štampariju 785. broj “Kikindskih”, koji je danas u prodaji i u kojem, između ostalog, objavljujemo sve o poslednjim događajima u fabrici opeke “Toza Marković”, koja samo za utrošeni gas duguje “Srbijagasu” preko 16 miliona evra, a još uvek ima dotok gasa, da ne pominjem sve ostale povlastice koje su većinski vlasnici, neki biznismeni iz Beograda, imali godinama unazad, dok su sistematski čerupali fabriku i prelivali novac na račune firmi sa Devičanskih ostrva.

O “Tozi” pišemo godinama, jer godinama se u toj kompanija muva i petlja na veliko. I tako pišemo o još ne znam ni ja koliko banatskih giganata, čija je imovina razvučena ili se još razvlači. Zamislite, neko željan posla i dokazivanja u državnoj službi – poreskoj, policijskoj, tužilačkoj – ima i ovde, na severu Banata mogućnost da uđe u trag velikom privrednom kriminalu i razotkrije ga. Zar to nije izazov?

A ne, oni bi da se bave nama koji dok otvore jedan račun u banci prekoputa, ovi biznismeni otvore četiri u četiri države poreskog raja, prošetaju novac kroz svojih pet ovdašnjih sestrinskih firmi, preliju odavde tamo, odande onamo, čuju se sa stvarnim šefovima, a nađu vremena i za provod, da potroše ono što su zakinuli stotine kubikaša sa kikindske periferije koji rmbače sa minimalac u rudniku gline ili što su, na biznismene mislim, uštedeli zahvaljajući paradržavnim vezama jer nisu morali da plate gas, struju, male dobavljače, rudnu rentu, i naravno, poreze i doprinose.

Takve su godinama puštali da rade šta hoće, a sada nama pokazuju kako je država jaka i odlučna?! Svaka im čast.

A kada će i da li će uopšte izaći 786. broj “Kikindskih”, pitanje je na koje zasada nemamo odgovor. U ponedeljak zasedamo u proširenom sastavu, i smislićemo valjda neki izlaz. Ponedeljak je pametniji od petka 🙂

Željko Bodrožić
direktor i urednik “Kikindskih”

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!