ZLATKO JELISAVAC: Patrijarh-at

22 Oct 2011

Na nedavnom evropskom prvenstvu u košarci, pre meča Srbija-Turska, na "društvenoj" mreži facebook čitao sam komentare nekih srednjoškolaca. Ne želim da vam citiram šta su sve pisali, ali, verujte mi na reč, uplašio sam se

Preporuka školske uprave u Jagodini da učenici dočekaju patrijarha Irineja u nedelju 16. oktobra kada poseti taj grad nije obavezujuća.Povodom tvrdnji Liberalno-demokratske partije da im se javio veliki broj Jagodinaca žaleći se da su “pojedinci iz gradske uprave preko direktora škola naredili učenicima i zaposlenima da u nedelju dočekaju patrijarha”, načelnik Školske uprave u tom gradu Života Starčević kaže da to nije tačno.

Prema rečima Starčevića, oni su dali mogućnost direktorima škola da u nedelju organizuju radni dan i organizovano dočekaju patrijarha ukoliko to žele. I predsednik aktiva direktora osnovnih škola u Jagodini Zoran Marković je u izjavi agenciji Beta rekao da će škole u nedelju imati radni dan, a ne nastavni, ali je dodao da učenicima neće biti potrebno opravdanje za nedolazak. (B92.net, 15.10.2011.- Doček patrijarha (ne)obavezan)

Svi na ulice, dolazi nam patrijarh Irinej! To u Srbiji uopšte nije neka vest niti se pravoslavno građanstvo nešto uzbuđuje zbog posete verskog poglavara. Naprosto u Srbiji ljudi ne hrle za svojim “duhovnim ocima” osim kada je politika u pitanju. E, tu se onda potpuno menja pesma… Ubeđen sam da su lokalne vlasti u Jagodini vršile pritisak na škole i “svoje” direktore da upriliče doček patrijarhu Irineju što podrazumeva mnoštvo nasmejane i razdragane dece koja “hrle” da ih blagoslovi duhovni otac pravoslavne Srbije. Jagodina mora, iz razloga poznatim političarima i SPC-u (Srpska pravoslavna crkva), odgovoriti na dolazak patrijarha Irineja tako što će pokazati koliko voli – a omladina posebno – verskog poglavara SPC. Zašto sam ubeđen da je pritisak na škole postojao? Pa zato što nisam jednom i sam video ili čuo, iz “pouzanih izvora”, kako se to radi. Nije prvi put da se manipuliše sa decom iz srednjih škola kako bi se omasovili “događaji” naroda kada to ustreba političarima. Pričao mi je jedan “pouzdan izvor” da su njega kao srednjoškolca davne 1988., za vreme tzv Jogurt revolucije u Novom Sadu, otpustili tog “ključnog” dana sa nastave i preporučili da ide da brani Srbiju od tzv. vojvođanskih autonomaša. Zajedno sa svojim mladim kolegama/koleginicama-srednjoškolcima/srednjoškolkama išli su ovi đaci/đakinje, umesto na nastavu, na proteste koje su organizovali “puleni” Slobodana Miloševića – tada naci-zvezde u usponu. Bilo omladincima/omladinkama super… Malo se zezali, popili koje pivo, drali se sa ostalim protestantima, a što je najlepše taj dan nisu morali u školu. Sreća prevelika! Bilo je toga još koliko hoćeš… Na primer, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Sa ulice u škole, za vreme nastave, su upadali “momci” koji su bili zaduženi da utiču na omladince/omladinke da se odazovu pozivu domovine i krenu u ljute proteste. Neki profesori/profesorke su i sami zdušno ili sa dubokom verom u sebi podržali ove “dobre” momke i prepručili su deci da krenu na ulice kako bi odbranili Kosovo. Naravno, mnogi od profesora/profesorki su bili i suviše uplašeni da bi odreagovali na pravi način i sačuvali decu od očigledne političke propagande pojedinih srpskih partija – istih onih koje i danas kukumaču nad severom Kosova i traže “ili boj ili svetu smrt”, ali naravno ne svoju smrt već onih “paralelnih” Srba koji su dužni da izginu za srpsku “stvar”. Deca k”o deca pohrlili odmah na ulice i krenuli u proteste… Super, nema škole! I među braniocima “morala i časti Srbije” 2010. koji su došli da brane Srbiju od tzv. Parade srama – kako su joj “tepali” razni patriotski naloženi mužeki, bilo je mnoštvo srednjoškolaca koje su vrbovali nepoznati “momci” uz obećanje da će braniti Srbiju, a pri tome se sjajno provesti. Za današnjeg prosečnog srpskog srednjoškolca nema boljeg provoda od dobre tuče i ritualnog razbijanja, još kada “smeju” i da tuku policajce onda sreći nema kraja…

Verovatno će neki prokomentarisati kako događaji verske prirode ne mogu da se porede sa političkim manifestacijama. Slažem se, ali vi onda očigledno ili ne živite u Srbiji ili pak ne želite da vidite surovu realnost “moderne” Srbije. Deca se u Srbiji koriste za prljave političke rabote u koju su umešane i verske institucije tipa SPC ali i Islamske zajednice u Srbiji – o čemu nam govore višegodišnja versko-politička previranja u Novom Pazaru. No, koren problema nije samo u politici, koja voli da koketira sa verskim institucijama, već u dugogodišnjem odgajanju dece, kako kod kuće tako i u školi, u duhu nacijungena. Srednjoškolci u Srbiji su u stanju da “oči vade” kada se povede bilo koje pitanje o nacionalnom identitetu. Oni ne vole “Šiptare”, Mađare, Muslimane, Hrvate itd. Ubeđeni su da je Srbija žrtva velikosvetske zavere i da nas finale ovog belosvetskog zamešeteljstva čeka u EU. O položaju ili pravima homoseksualne populacije gotovo da se i ne sme razgovrati jer tu počinju da psuju, prete, a bogami i da biju, po potrebi, ako domovina pozove. Nažalost, ovakvom mišljenju “cveta srpske omladine” u mnogočemu kumuju neki nastavnici/profesori koji decu “obrazuju” u duhu srpskih tradicionalnih vrednosti. Na nedavnom evropskom prvenstvu u košarci, pre meča Srbija-Turska, na “društvenoj” mreži facebook čitao sam komentare nekih srednjoškolaca. Oni su poistovećivali boj na Kosovu sa košarkaškom utakmicom i pozivali na osvetu. Ne želim da vam citiram šta su sve omladinci pisali, ali, verujete mi na reč, uplašio sam se. Bez obzira što znam da su to deca devedesetih i da su odgajana i obrazovana u “patriotskom” duhu, toliki stepen mržnje i netrpeljivosti prema “Turcima” ipak nisam očekivao. Teško nama, teško nama i opet teško nama.

I onda nije čudo što se ta deca laka meta za razne klerofašističke organizacije koje ih vrbuju u svoje redove puneći im uši “tradicionalnim” vrednostima tipa da sve što nije srpsko i pravoslavno mora biti sumnjivo i “na krivo zasađeno”. Što je najgore, ove organizacije se osnivaju i finansiraju od strane nekih političkih stranaka, tajnih državnih službi, kao i crkve. Neke od ovih “pokreta” su se osilili pa žele prerasti u političke partije, a to je opet zakuvano i spremljeno u već navedenim kuhinjama. Verujte mi na reč, uopšte nisu naivni… Dobro su organizovani i pokušavaju se uvući u sve strukture društva. Ne pričam ovo napamet jer sam svedok, kao i mnogi građani, kako ovi pokreti napreduju, kako se plasiraju i reklamiraju na medijima; imaju svoje potparole koji su fini i uglađeni, ali zastupaju tradiciju i čast kao osnovne nacionalne vrednosti; imaju dosta simpatizera i to u institucijama gde ne bi smeli biti “popularni” kao što je, na primer, policija – kako inače razumeti zajednički sastanak jedne takve organizacije-pokreta sa policijskim sindikatom Srbije i njihove “obznane” javnosti da ne preporučuju održavanje Parade ponosa. Eto, umesto otvorenih pretnji mi ćemo “lepo” zamoliti homoseksualnu populaciju da ne prave probleme celoj Srbiji. No, po svemu sudeći, ove klerofašističke organizacije su očigledno imale plan, a verovatno u saradnji sa nekim opozicionim političkim partijama, da naprave opet haos u Beogradu i pri tome nabede javnost da je vlast kriva za nerede. Dobro, nije ni to daleko od istine sa obzirom na to kako se vlast ponašala u celoj situaciji – haotično, licemerno, oportunistički-bedno, a na kraju su, da bi izbegli “pobednički” scenario koji su smislili opozicionari i njihove udarne pesnice – klero-fašisti, zabranili održavanje Parade. Naravno da to nisu uradili zbog javne sigurnosti i opšteg dobra nego iz čisto političko-kalkulantskih razloga. Znate kako je, predizborno vreme, treba biti oprezan i ne napraviti nešto što će smanjiti rejting partijama u vlasti, a opet valja se dokazati kao spreman i odlučan u borbi protiv drušveno-štetnih pojava. I tako su vlasti u utakmici sa opoziciono-klero-fašističkom falangom izvukli povoljan rezultat: 1-1…

Pre neki dan, u školi kojoj radim, vidim mladog kolegu, predaje veronauku, u majici sa obeležjima jednog od ovdašnjih “pokreta”. Na moje pitanje šta to treba da znači i zašto majicu sa takvim oznakama nosi u školi, on mi je krenuo da objašnjava “simboliku” i značenje “otačastvenog” pokreta. Niko od prisutnih kolega nije imao primedaba na “oblačenje” mladog kolege, a i njegovo “pojašnjenje” im je bilo potpuno “razumno”. I taj mladi kolega će na časovima veronauke da priča deci o opasnostima od “sektaštva”, a sam propagira mistično-sektaške vrednosti svoje braće po veri i mržnji. Ali on će to sve lepo da objasni i upakuje u “tradicionalne” vrednosti “slatkog” pravoslavlja koje se ne mogu i ne smeju dovoditi u pitanje. I onda se pitamo: da li je moguće da su lokalne vlasti u Jagodini vršile pritisak na direktore škola da izvedu decu na doček patrijarhu Irineju? Jesu, nemojte imati sumnje ni za čas… Kada dođe pravi trenutak konsoliduju svoje redove i vlast i opozicija, a vezivno tkivo su im klero-fašističke grupe. Znam da vam ovo deluje paranoično, ali osvrnite se na poslednjih dvadeset godina i ubedite me da nisam u pravu. Teško nama, teško nama i opet teško nama.

(Tacno.net)

Podelite ovu stranicu!