Zastrašivanje umesto zaštite svedoka

27 Jan 2012

“Simetrija moći u Srbiji je na strani onih koji još uvek mogu da prikrivaju ono što se više ne može prikriti. To je dokaz da je poricanje ratnih zločina strategija države”.

Nijedan me?unarodni sud ne može pred lice pravde privesti sve po?inioce zlo?ina. Nije to mogao ni Haški tribunal, pa je procesuiranje nižerangiranih pripadnika vojnih, paravojnih i policijskih jedinica za ratne zlo?ine po?injene na prostoru bivše Jugoslavije ostavio nacionalnim pravosu?ima. U Srbiji ta su?enja teku, ali suo?avanje sa odgovornoš?u za zlo?ine ide veoma mu?no i tegobno.
Presek srpske stvarnosti – i politi?ke i psihi?ke – sugeriše utisak da je izru?enje traženih haških optuženika, koje se dogodilo pod ogromnim me?unarodnim pritiscima, do?ekano kao olakšanje i opravdanje da se pogled u ratnu, zlo?inima obojenu, prošlost sopstvene nacije, zamagli, zamuti ili preusmeri na susede i njihove krivice. I zastrašivanja svedoka ratnih zlo?ina koja se u Srbiji gotovo neskriveno odvijaju svedo?e o tome.
Zoran Raškovi?, svedok Tužilaštva za ratne zlo?ine, koji je odbio program zaštitesvedo?e?i pod punim imenom o zlo?inima formacije “Šakali” na Kosovu, kojoj je i sam pripadao, piše sudu da mu stižu pretnje i zastrašivanja, ali ne od optuženih, nego iz drugih, „mnogo mo?nijih centara“.
Naveo je da mu je od visokog funkcionera policije, koji je zadužen za njegovu zaštitu, preneta poruka da su i Albanci vršili zlo?ine, ali da oni svoje svedoke likvidiraju, tako da ni on ne treba da o?ekuje da ga iko tapše po ramenu.
A, o tome da se stvari u ovoj zemlji na planu suo?avanja sa ratnim zlo?inima nisu bitno pokrenule za naš program svedo?i i zašti?eni svedok Slobodan Stojanovi?, bivši komandir policijske stanice, koji je u program zaštite svedoka ušao 2009. godine, da bi naprasno, posle samo ?etiri meseca, bio izba?en iz njega i vra?en u svoj grad. „Štitili“ su ga, kaže, kolege iz Jedinice za zaštitu svedoka koji su bili ubice i plja?kaši:
„To su bivši pripadnici Jedinica za specijalne operacije, ‘Crvenih beretki’. Sve su to okorele ubice koje su harale i plja?kale po raznim ratištima – od Hrvatske, preko Bosne do Kosova. Vodili su nas u neke stanove gde ni stoka ne bi živela. Otišao sam sa maloletnim detetom od 4 godine, koje su šikanirali i traumirali urlanjem na mene: ‘Jovo, kako te nije sramota, ti si starešina!’. Ja sam samo govorio o onome što sam video. Nisam kriv što sam bio prisutan na tim ratištima. Pojedine kolege na Kosovu su ubijali decu starosti tri-?etiri meseca, na Bajgori ?ak i de?aka ometenog u razvoju i njegovu majku“, svedo?i Stojanovi?.
On kaže da nije imao priliku da se žali na ponašanje pripadnika Jedinice za zaštitu svedoka jer niko u Tužilaštvu nije hteo da ga primi. Nakon samo ?etiri meseca iz stana u Beogradu su ga bez objašnjenja vratili u Leskovac, gde je živeo, samo da bi ga šikanirali i zaplašili. Kad je prvi put dao izjavu, ba?ena mu je, kaže, bomba na lokal i ku?u, a do današnjeg dana po?inilac nije priveden. Dodaje da mu je Jedinica za zaštitu svedoka ukrala i laptop koji do danas nije prona?en, veruju?i da ?e tamo na?i dragocene podatke iako nije bilo ni?ega. Zbog ovakvog šikaniranja Stojanovi? ne veruje da ta jedinica, ali i Tužilaštvo, imaju ikakvog smisla.

Ozbiljni prigovori
Tužilaštvo za ratne zlo?ine i samo priznaje da sa policijskom zaštitom takozvanih zašti?enih svedoka stvari ne stoje dobro, ali dodaje da je ono samo korisnik tih policijskih usluga.
I zaštitnik gra?ana Saša Jankovi? za Radio Slobodna Evropa ocenjuje da postoje ozbiljni prigovori na program zaštite svedoka:
„Sasvim je sigurno da postoje problemi u funkcionisanju tog mehanizma. S jedne strane, niti je do kraja pravno ure?ena njihova pravna zaštita u smislu da se primene sve mere koje moraju da se primene, kao što su zamena identiteta, prestanak radnog odnosa i preseljenje na drugo mesto i, s druge strane, i fakti?ki ima mnogo prigovora na rad Jedinice za zaštitu svedoka“, kaže Jankovi?.
Ombudsman za ljudska prava podse?a da je vodio jedan postupak u kojem se ispostavilo da je bilo problema u ostvarivanju izvesnih prava svedoka, kao što su pravo na naknadu, pravo na le?enje dece jer nisu imala odgovaraju?e dokumente, kao i nekih drugih statusnih prava. Dodaje da zbog izvesnih problema ne može sasvim otvoreno da govori u javnosti, ali da u pogledu zaštite svedoka postoje prepreke koje nadležni organi moraju otkloniti:
„Ovo su stvari koje se zaista ti?u delimi?no i nacionalne bezbednosti, a delom i zaštite života i bezbednosti tih ljudi. Ja otuda nisam spreman u javnosti da govorim o tome potpuno otvoreno, ali problemi postoje. Zaštitnik gra?ana jeste u mogu?nosti da pomogne tim ljudima, ali ne na na?in da otkloni sve probleme. U konkretnom slu?aju, intervencijom zaštitnika gra?ana ispla?ene su neke zaostale zarade, ostvarena su neka prava, ali ?itava situacija, generalno govore?i, zahteva otklanjanje problema. Oni moraju biti odstranjeni promenom ponašanja onih organa koji pružaju pravnu zaštitu i koji prave pravni okvir za tu zaštitu. To je kompleksan posao za koji su pre svih odgovorni Tužilaštvo za ratne zlo?ine, Specijalni sud, Ministarstvo pravde, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu“, objašnjava Jankovi?.
Zaštitnik gra?ana podse?a i na slu?aj otkrivanja imena zašti?enog svedoka tokom samog procesa, kada je njegov identitet, navodno ne?ijom greškom, dat advokatima odbrane, pa su tokom svedo?enja optuženi policajci ustali i rekli kako se zove svedok koji je upravo svedo?io, a koji je trebalo da bude zašti?en:
„Dakle niz organa bi morao ostvariti mnogo kvalitetniju saradnju kako se ljudi ne bi opravdano bojali da budu zašti?eni svedoci koji i služe tome da se najteži zlo?ini razotrkriju. Ta svedo?enja nisu privatni nego javni interes. Zaštitnik gra?ana može samo pojedine posledice kršenja prava sanirati, ali bez koordinisanog angažmana pomenutih organa situacija ?e i dalje ostati nezadovoljavaju?a“, upozorava Jankovi?.

Mo? poricanja zlo?ina
Simetrija mo?i u Srbiji još uvek je na strani onih koji imaju mo? da pori?u zlo?ine, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa sociološkinja Janja Be? Neuman:
„Iako ne svi jer ima ?asnih ljudi i profesionalaca, o ?emu treba uvek voditi ra?una, delovi državnih struktura u?estvuju u tome što se zove strategija poricanja. Pitanje je sada koji je odnos snaga. Mislim da je simetrija mo?i na strani onih koji još uvek mogu da prikrivaju ono što se, na sre?u, više ne može prikriti. A to je jedan od dokaza više da poricanje ratnih zlo?ina i genocida, po definiciji, jeste strategija države. Deo tih državnih službenika – u policiji ili gde god – u stvari in vivo, što bi se reklo, radi na pokušaju zataškavanja i zastrašivanja, a sve to proisti?e iz jedne na antropološkom nivou duboke kulture laži, prevare i straha“, ocenjuje Be? Neuman.
Upitana da li aktuelna srpska vlast ne?e ili ne može, nije u stanju, da postigne više u odbacivanju strategije poricanja zlo?ina, sagovornica našeg radija srpsku pri?u stavlja u komparativni kontekst, ocenjuju?i da svako društvo, kao i svako ljudsko bi?e, uostalom, ima svoje brzine za promenu:
„Jedan od razloga zašto to toliko dugo i toliko bolno traje jeste što je to bio magnum crimen – mnogo je bio veliki zlo?in. Poricanje u Turskoj i Otomanskom carstvu, što vidimo sa ovim francuskim zakonom o poricanju genocida nad Armenima, traje i danas, dakle, gotovo sto godina. U Gvatemali traje još uvek, dozvolili su, doduše, da se napravi izveštaj, ali bez ijednog imena; u Urugvaju je na pritisak javnosti tako?e sa?injen izveštaj, ali i tamo bez imena odgovornih. U ?ileu se, me?utim, išlo dalje – tamo je bilo imena, a u Argentini najdalje“, podse?a Janja Be? Neuman.
Naša sagovornica ukazuje na to da se 10. decembar 1983. godine uzima kao po?etak moderne, globalne borbe za utvtr?ivanje odgovornosti za zlo?ine koje je po?inila država. To je, naime, dan kada je, posle perioda vojne hunte – a u tom trenutku stvarnost Argentine opisuju brojka od trideset do šezdeset hiljada nestalih i vrlo mo?na armija – demokratski izabrani predsednik Raul Alfonsin dao nalog da po?ne istraga o zlo?inima države nad sopstvenim gra?anima:
„Albanci na Kosovu prema važe?em ustavu Srbije gra?ani su ove zemlje. Prema tome, ubijati, maltretirati, proganjati i plja?kati ih – bio je zlo?in države Srbije protiv sopstvenih gra?ana. To stvara strah koji je slede?i: ovo je multinacionalna zemlja koja još uvek ima 40% stanovnika koji nisu srpske nacionalnosti. Ja to gledam u tom kontekstu. Ali, s druge strane, ose?a se i panika u tim krugovima zato što postoje vrlo ozbiljne optužbe i previše dokaza“, ocenjuje  Janja Be? Neuman.

(Radio Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!