ŽARKO KORAĆ: Vreme kohabitacije

21 May 2012

Izborom Tomislava Nikolića za predsednika, Srbija je ušla u period nestabilnosti. Kakve razmere će ta nestabilnost imati, tek treba da vidimo. Jedno je sigurno, u Srbiji je po treći put od 2000. godine započeo period kohabitacije

U jednoj od svojih veoma popularnih jutarnjih emisija na radiju Studio B, Dušan Radović je svojevremeno rekao „Ako nemate posao, napravite dete – manji problem se rešava većim problemom“! Izgleda da su ga birači na upravo završenim predsedničkim izborima u Srbiji poslušali; oni su izabrali „veće zlo“ kao način rešavanja ogromnih ekonomskih i društvenih problema u svojoj zemlji.

Naravno, neuspeh Tadića na izborima ima više uzroka. Nije u pitanju samo „kažnjavanje“ Demokratske stranke, koje je pogodilo njenog najistaknutijeg predstavnika i čoveka koji je i formalno i suštinski imao vlast u njoj. Nagomilano nezadovoljstvo zbog pada ekonomije, nezaposlenosti i korupcije, prirodno je bilo usmereno na onoga čiji lik je brižljivo građen kao „novo i lepo lice“ DS poslednjih devet godina. Tamo gde se do krajnosti personalizuju i stvarni i izmišljeni uspesi stranke, tamo je i kažnjavanje personalizovano. To je lekcija koju će Boris Tadić morati da zapamti.

Ali jedan od glavnih uzroka neuspeha Tadića na predsedničkim izborima je nesigurnost velikog broja birača šta je stvarni put kojim Srbija treba da ide kao država. Paradoksalno, upravo je Tadić produbio tu dilemu. Koristeći se nacionalističkim floskulama kad god mu je bila ugrožena popularnost, on je veoma bitno relativizovao potrebu društva u Srbiji za stvarnim promenama. Moglo bi se navesti mnogo jasnih primera koji bi to potvrdili. Esej bi se mogao napisati o lutanjima Srbije u spoljnoj politici.

Izabravši ministra spoljnih poslova lično, mladića bez ikakvog ne samo radnog, već i političkog iskustva, Tadić je pokazao ne samo da želi da bude stvarni kreator te politike, već i da želi da izbegne optužbe da je ona nejasna. Zaklanjajući se iza Jeremića, Tadić je dopustio da spoljna politika bude definisana besmislicom o njena „četiri stuba“ i to u zemlji koja već kasni u evropskim integracijama. Time je građanima poslata poruka da evropske integracije i nisu prioritet, da postoji alternativna politika i da je glavni prioritet spoljne politike „sprečavanje priznanja Kosova kao države“, na šta je uzaludno utrošena ogromna energija i vreme.

To je bio obrazac koji će na kraju dovesti Nikolića na mesto predsednika Srbije. Prosečan birač nije video politiku DS kao jasno proevropsku i reformsku, već kao još jednu od VIŠE politika koje se ne razlikuju u svojim osnovnim postavkama. Nije politika DS definisana kao jasna alternativa politici Nikolića ili čak sve do nedavno Koštunice, već samo kao varijanta iste ili slične politike. Tek u završnici izborne kampanje, DS će pokušati da se jasnije odredi kao proreformska stranka, ali šteta je već bila učinjena. Birači nisu imali utisak da izborom Nikolića biraju stvarno drugačiju politiku, već više alternativu postojećoj. DS je u suštini sama umanjila značaj izborne odluke, neprekidno se prilagođavajući izbornom telu. A u takvoj situaciji, biografija Nikolića i njegova politička lutanja, pokazala su se nedovoljno bitnima glasačima.

Toj političkoj konfuziji oko stvarnih posledica predsedničkih izbora, priključio se i jedan deo „liberalne inteligencije“ i javnih ličnosti. Opravdano nezadovoljni dosadašnjim tempom demokratskih promena u Srbiji, oni su sve agresivnije počeli da zastupaju tezu o „bilo kakvoj promeni“ na izborima. Sledeći tezu poznatog neopsihoanalitičara Eriksona o „namćorluku“ kao najprimitivnojoj fazi želje za promenom, oni su znali šta ne žele ali vrlo malo šta se može postići u datim okolnostima. Teško da ih je razdragano lice bivšeg dekana pravnog fakulteta u Beogradu, stalnog učesnika svih „stručnih“ skupova odbrane Karadžića, Mladića i Šešelja, koje se smeši iza Nikolića u izbornoj noći, ubedilo u suprotno. Njihov narcizam svakako će ih sačuvati od susreta s realnošću, da će sledećih godina svakodnevno gledati kao predsednika Srbije čoveka koji je bio dobrovoljac u Šešeljevim jedinicama na ratištu i koji vrlo verovatno ima kupljenu fakultetsku diplomu. Oni su verovatno srećni, do delimične promene vlasti je došlo. Iako je njihov javni uticaj relativno mali, on je indikativan za jedno stanje duha, koje smo dobro upoznali, kada su praktično isti ljudi pisali doslovno o „diktaturi“ Zorana Đinđića i potrebi da se on „zaustavi“ i to u vreme kada je bio angažovan u teškoj borbi sa politikom koju je simbolizovao i vodio Vojislav Koštunica. Ne može biti slučajno da je Vojislav Koštunica podržao i prvi čestitao Nikoliću na izboru i to označio kao „početak promena“ u Srbiji.

Izborom Tomislava Nikolića za predsednika, Srbija je ušla u period nestabilnosti. Kakve razmere će ta nestabilnost imati, tek treba da vidimo. Jedno je sigurno, u Srbiji je po treći put od 2000. godine započeo period kohabitacije. Iskustva sa prethodnim kohabitacijama su bila vrlo negativna, čak traumatska.

Prvi period kohabitacije započeo je januara 2001. godine izborom Zorana Đinđića za predsednika vlade Republike Srbije. Ako je politički a ne personalni sukob sa Koštunicom, tadašnjim predsednikom SR Jugoslavije, u početku bio skriven od očiju javnosti, on je eksplodirao izručenjem Miloševića sudu u Hagu, kada je Koštunica optužio vladu Srbije za „veleizdaju“. O kakvoj kohabitaciji se posle toga moglo govoriti? Započeo je bespoštedni politički rat, koji će se završiti tragičnim ubistvom Zorana Đinđića. Pokazalo se da kohabitacija dve potpuno suprotne političke opcije, ne samo da nije moguća, već i da je Miloševićevo nasleđe spremno na političko ubistvo da bi zaustavilo demokratske promene u Srbiji.

Druga kohabitacija je jednogodišnja vlada DS – DSS, čiji predsednik je bio Koštunica, a predsednik Srbije Boris Tadić. Ova kohabitacija se simbolički završila paljenjem džamije i nekoliko ambasada u Beogradu, nakon mitinga protesta zbog proglašenja nezavisnosti Kosova. I političkom laiku je bilo jasno ne samo da je nasilje delom orkestrirano od vlasti, već i da je policija svojom pasivnošću omogućila da se zapali ambasada SAD. DS je imala jednostavnu dilemu – ili da uđe u otvoreni politički sukob sa zapadom ili da izazove prevremene izbore, koje su Koštunica i njegovi politički saveznici izgubili sa vrlo malom razlikom. Ironija je da je praktično potpuno nereformisana Socijalistička partija Srbije, tada omogućila Tadiću da formira vladu.

Tako su se dve prethodne kohabitacione vlasti u Srbiji pokazale kao potpuno neuspešne. Do toga je došlo jer u Srbiji nije trebalo da kohabitiraju različite političke opcije koje deluju u okviru konsenzusa o osnovnom putu razvoja zemlje, već političke opcije koje imaju sasvim suprotne ideje o tom putu. Nema kohabitacije gde nema ovakve osnovne saglasnosti. Zato je kohabitacija bila moguća u Hrvatskoj i to tri puta, gde su predsednici bili iz jedne a premijeri druge stranke, jer je u Hrvatskoj postignut konsenzus o evrointegraciji zemlje.

Prvi test mogućnosti kohabitacije biće formiranje vlade. Ako Nikolić ostane pri tvrdnji da će njegova stranačka koleginica Jorgovanka Tabaković biti predsednica vlade, onda će prvi dani njegovog predsednikovanja biti obeleženi teškom političkom krizom. Postoji naravno i mogućnost da on pokuša, ohrabren rezultatima predsedničkih izbora, da opstrukcijom formiranja vlade izazove prevremene izbore. Neka vrsta grčkog scenarija sa jednako katastrofalnim posledicama. Ali ako je čovek koji je za skupštinskom govornicom pre nekoliko godina rekao da bi voleo „da Srbija bude gubernija u Rusiji“, izjavio u izbornoj noći da će prvo da „poseti Nemačku i SAD“, onda možda možemo da očekujemo da je počeo da shvata stvarne odnose u svetu i političke realnosti zemlje u kojoj živi.

Čovek koji je obećao da će da promeni stan da ne bi živeo u bulevaru Zorana Đinđića, dobio je priliku da predstavlja Srbiju u zemlji i svetu. Dug je put prešao od Šešeljevog zamenika, ali ga još duži put čeka. Što pre shvati da je dobio samo uslovnu podršku građana Srbije, to će biti veće šanse da Srbija relativno bezbedno izađe iz političke krize koja joj neminovno sledi.

Ali se varaju oni koji misle da će ovaj izbor za predsednika Srbije biti bez posledica na krhke odnose u regionu i položaj Srbije u svetu. Srbija je još jednom pokazala da je samo nekritički odnos prema neposrednoj prošlosti mogao da dovede na vlast čoveka koji je hvalio Ratka Mladića i učestvovao kao dobrovoljac u ratnim zbivanjima. Pravo pitanje za Srbiju nije kako je ovaj čovek izabran, već kako je moguće da je ovaj čovek ušao u drugi krug predsedničkih izbora? Kada odgovori jasno na ovo pitanje, Srbija će započeti svoj stvarni demokratski razvoj.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!