ŽARKO KORAĆ: Nova srpska utopija

20 Mar 2014

Samo društvo koje ništa nije reklo o ceni izgradnje prethodne utopije, može da započne da gradi drugu sa istim graditeljima

Kada je Tomas Mor 1516. godine napisao svoju Utopiju, opisao je nepostojeće društvo na izmišljenom ostrvu na Atlantskom okeanu. To društvo trebalo je da pokaže kako izgleda idealan svet, ali i da indirektno složenom satirom analizira englesko društvo njegovog vremena. Kako to biva u istoriji, pokazalo se da je satira uglavnom zaboravljena, a slika idealnog sveta ostala je kao neki putokaz ka društvenoj sreći. Da paradoks bude veći, delo Tomasa Mora direktno je inspirisalo, naročito u devetnaestom veku, neke vrlo konkretne predloge kako urediti egalitarna agrarna društva, da bi se ispunili planovi o zajednici srećnih ljudi. Izgleda da je Tomas Mor nesvesno dodirnuo jednu trajnu ljudsku potrebu – da maštaju o pravednom društvu, gde su svi njegovi članovi srećni.

Sve bi to ostalo na nivou satire, kritke društvene nejednakosti ili potrebe čoveka da mašta, da neki politički sistemi u dvadesetom veku nisu taj utopijski element iskoristili kao obrazloženje nekih od najgorih državnih tiranija koje su odgovorne za smrt miliona ljudi. Pokazalo se da je pod izgovorom uređenja „pravednog društva“ moguće učiniti najveće moguće nepravde, da tamo gde ima utopije ima i antiutopije, gde se tiranija opravdava obećanom srećom u nekoj dalekoj i maglovitoj budućnosti.

I u Srbiji je osamdesetih godina prošlog veka nacionalistički pokret Slobodana Miloševića koristio utopijske elemente da bi opravdao svoj politički program. Obećanja o „svim Srbima u jednoj državi, brzim prugama koje će biti izgrađene, švedskom standardu ili očuvanju svih radnih mesta uprkos sankcijama“, nisu samo bile demagoške parole, već i slika jednog idealnog sveta koji se gradi uprkos nerazumevanju drugih. To što je takav svet mogao da nastane samo na nasilju i zločinu, i što protivreči pojmu utopije, njegove tvorce nije mnogo interesovalo. Šverc, jedna od najvećih inflacija u istoriji Evrope, potpuna izolovanost države, porast kriminalnih bandi ili prestanak proizvodnje čitave privrede, odbacivani su kao sitni problemi u realizaciji velikog utopijskog cilja – velike i pravedne srpske države u kojoj će konačno biti dočekan takozvani kraj nacionalne istorije kojoj su mnogi težili. Samo tako može da se objasni da je Milošević pobedio na izborima 1993. godine, za vreme najveće inflacije, kada su mnogi od njegovih glasača bukvalno tražili otpatke hrane u kontejnerima za đubre. Borci za utopiju su spremni na žrtve, oni time zapravo samo potvrđuju njenu veličinu. Zato njih i ne interesuju TUĐE žrtve: to su samo prepreke na putu ostvarenja hiljadugodišnjeg sna. Ne interesuju ih ni sopstvene žrtve, jer su one „cveće prineto na oltar otadžbine“!

Ta vrsta iracionalnosti je u suštini nepobediva. Jer ko veruje da je nacionalna utopijska država moguća, taj je spreman i da poveruje da je svaki zločin da se ona ostvari neophodan. Tako se može shvatiti to što se Srbija posle pada Miloševićevog režima nikada nije suočila sa njegovim posledicama. U magnovenju, Srbija je, kada je započela demokratske promene krajem 2000. godine, amnestirala sve učesnike ratova i sve zločince iz tih ratova. Borci za utopiju su po definiciji nedodirivi – njih uvek vode samo najbolji motivi.

Samo tako se može shvatiti da su tri političke ličnosti iz centralnih stranaka prošlih ratova danas nosioci „novog progresa“ u Srbiji. Predsednik države, premijer i njegov prvi zamenik nastavljaju tamo gde su bili prekinuti. Građanske stranke su prethodnih deset godina pokušavale da građane Srbije suoče sa realnošću. To su često činile neodlučno i nedosledno, ostavljajući veliki prostor nepotizmu i korupciji. Ali jezk kojim su one govorile, koliko god on bio heterogen, nije ostavljao sumnje da je potrebno bar neko suočavanje sa prošlošću i uvažavanje činjenice da je Srbija danas mala, siromašna zemlja, kojoj je potreban veliki napor da počne da se menja i modernizuje.

Građani Srbije izabrali su na poslednjim izborima drugačije. Njima je obećana nova utopija i oni su je u potpunosti prigrlili. Ta utopija ih je vrebala sa svakog ekrana i svakog bilborda. Sa svakog naslova dnevnih novina i iz svakog teksta „uglednih“ analitičara. Ona je bila nova anestezija za osiromašene ljude, čista i efikasna. I kao i prethodna, ona vodi izgradnji „nove srpske države“.

Potrebno je samo verovati u „jakog i odlučnog vođu“ koji može da je ostvari. Jer istorijski usud je sumnja u tako izabranog vođu. To je lider koji vidi „tri koraka unapred“, onaj kome samo treba verovati i on sam će da promeni društvo na našu dobrobit. On će sam da donese milijarde stranih investicija. On će sam da iskoreni korupciju, pohapsi kriminalce i „očisti“ društvo od kriminala. Zato mu treba dati da on sam vodi sve policijske i obaveštajne službe. On će da odredi ko sa njim može da sarađuje i kako, izbori su potrebni samo da bi se potvrdila njegova snaga.

Ovaj mitski div-junak ima samo jednu misiju, dobrobit naroda. Njemu institucije samo smetaju i on će biti životno ugrožen, ali će kao Prometej ipak ljudima doneti vatru. On će konačno ostvariti utopiju koji preci nisu stigli ili nisu mogli da dostignu.

Naravno, mogao bi neko započeti priču o autoritarnosti društva. Jedna od stavki Adornove skale autoritarnosti karakteristično glasi: sve što nam treba je jak vođa koji zna šta hoće! Mogli bismo započeti i analizu teških promašaja prethodnih vlada. Ali pravi odgovor ipak ne bismo našli tako. Ponajmanje bismo objasnili kako to da su današnji suvereni politički lideri Srbije Vučić, Dačić i Nikolić. To svakako nije slučajnost, da učesnici krvavog pira iz devedesetih godina sada ponovo nude Srbiji svoju viziju idealne države.

U brojnim analizama našeg političkog života, gotovo uvek nedostaje nešto ključno – ozbiljna analiza našeg biračkog tela. Čak i osnovna pitanja, kao na primer: a šta je tačno bio rat devedesetih, šta se u njemu dešavalo i koje su njegove posledice? Umesto toga, većina građana Srbije i dalje taj rat vidi kao pravedan, kao surovi prekid ostvarenja utopije koju smo skoro realizovali. I onda, sučeni sa padom životnog standarda, siromaštvom i nezaposlenošću, oni ponovo biraju iste izvođače prethodne utopije. Jer oni ponovo nude granicu „Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica“ samo sada u sferi ekonomije. Onda je trebalo da dođu Rusi, danas arapski šeici. Sve je isto, od građana se sem podrške vođi ništa i ne očekuje. On „zna“, on „misli na sve“. On će izgraditi brze pruge, Beograd na vodi, obnoviti industriju, sve zaposliti.

I tako samo društvo koje ništa nije reklo o ceni izgradnje prethodne utopije, može da započne da gradi drugu sa istim graditeljima. Vera je zamena za racionalno promišljanje, a odanost uslov za nagradu u nekoj imaginarnoj budućnosti. Tek kada budemo sa zdravom skepsom počeli da procenjujemo obećanja političkih lidera i razmišljamo o tome šta smo radili prethodnih decenija i koju cenu smo za to platili, Srbija će biti na putu da „poraste“ kao država. Možda je početak mogao da bude da su Vučić, Dačić i Nikolić 27. februara, tokom izborne kampanje, otišli u Štrpce da obeleže godišnjicu jednog teškog zločina na pruzi Beograd-Bar. Da bar jednom priznaju cenu svog učešća u stvaranju Miloševićeve nacionalne utopije. Možda bi onda bilo mnogo jasnije da je, umesto utopije, Srbiji prikladnije neko drugo obećanje – recimo da pretnjama opoziciji, kontrolom medija i varanjem o stranim investicijama nećemo daleko stići. Musolini je voleo izreku koju citira Plutarh: Navigare necesse est, vivere non est necesse (Ploviti se mora, živeti nije neophodno), pa znamo kako je završio. Srbiju neće spasti „jaki vođa koji zna da krmani“, nju će spasti samo mukotrpna gradnja demokratskih institucija i težak rad ljudi. Srbija je na ovim izborima nažalost izabrala suprotno. Ona još uvek više voli laž od istine o sebi.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!