ŽARKO KORAĆ: MANDAT

Jun 30 2012

I tako Srbija pasivno čeka – da dozna kojim putem će ići nova faza njenog posrtanja kroz istoriju. Zatvorila je pun krug posle smene Miloševića, predala je svoju sudbinu u ruke njegovih „reformisanih“ naslednika i partnera

Novoizabrani predsednik Srbije, najzad je mandat za sastav vlade uručio svom političkom istomišljeniku, predsedniku SPS Ivici Dačiću. Devet godina nakon izbora Vojislava Koštunice za premijera Srbije, u Srbiji je postignuto puno jedinstvo izvršne i zakonodavne vlasti – one će biti koncentrisane u rukama Miloševićevih političkih naslednika.

Toliko dugo je trebalo da se u potpunosti demontira Đinđićevo političko nasleđe, sa ciničnim stavom „da su u Srbiji svi sada demokrati i za Evropu“. Ako se neko oseća ojađenim zato što su direktni Miloševićevi i Šešeljevi trabanti preuzeli vlast, treba da se zapita kako je do toga došlo. Možda bi trebalo da pođe ne od Koštuničinih političkih stavova, koji su danas direktna kopija Miloševićevog programa, već od svih političkih mantri koje je uporno javno branila Demokratska stranka protekle četiri godine. Prva od njih se tiče „istorijskog pomirenja“ Miloševićevih i Đinđićevih političkih sledbenika. Teza o „dva bola“ tih stranaka, zbog smrti njihovih lidera, nije samo čudovišno nemoralna, već u suštini izjednačuje dve političke biografije. Samo negujući ono što je najbolje u Đinđićevoj biografiji, Srbija je imala šanse da održi živom temu svoje suštinske promene i uzroka svog istorijskog zaostajanja u razvoju. Ali sitna ljudska surevnjivost i ljubomora Đinđićevih naslednika postigli su da se Demokratska stranka Đinđića sećala samo ritualno, onda kada je na to bila obavezna. Zato nikada nije ozbiljno ni tražila da se ispitaju sve okolnosti Đinđićeve egzekucije, što je bila njena istorijska obaveza. Plašeći se da bi to poremetilo, cinično rečeno, tezu da živimo u „najboljem od svih svetova“, ona se možda i plašila odgovornosti za rezultate takve istrage, koja bi skoro sigurno vodila do nekih od njenih bivših i sadašnjih koalicionih partnera.

Možda bi bilo previše drastično reći da je na grobu Zorana Đinđića pokušano pomirenje ubilačke i reformske Srbije, ali ne bi bilo netačno. Čovek ne može da zaboravi onu dugu kolonu koja ide ulicama Beograda svake godine na dan njegove smrti. Ona zna da je teza o tome da smo danas na političkoj sceni Srbije svi isti, ne samo netačna, nego i da briše svaku razliku između političkih aktera. I sada će Srbija biti u prilici da proveri ono što zna svaki učesnik te tužne kolone.

Dok se vlast protekle četiri godine trudila da Srbiju prikaže kao zemlju „postignutog istorijskog pomirenja“, oni koji imaju itekako drugačije ideje o Evropi, ulozi Rusije na Balkanu ili karakteru rata na prostoru bivše Jugoslavije, strpljivo su čekali svoju priliku. Jedni na vlasti, a drugi u opoziciji. Oni su postali kraljevi političke mimikrije, skrivajući se iza opštih mesta o „evropskom putu Srbije“, koji ništa ne znače. Dovoljno je pročitati samo deo neke od poslednjih knjiga Dobrice Ćosića, vodećeg ideologa te Srbije, pa videti koliko mržnje i prezira prema Evropi se tu krije i koliko resantimana zbog izgubljenog „pravednog rata“ koji je Srbija vodila devedesetih godina.

Samo mantra o „istorijskom pomirenju“ mogla je da dovede do teza da isključivo sudovi treba da odlučuju o rehabilitaciji Draže Mihailovića, kao da se ne radi o čisto političkom pitanju, o tome da je borba za „očuvanje Kosova u Srbiji“ glavni zadatak spoljne politike, ili o tome da su odnosi sa Republikom Srpskom u BiH od najvećeg nacionalnog interesa, pa su sazivani groteskni nacionalni sabori „Srba iz dijaspore“, koji ne postoje nigde u Evropi.

Možda je osveta istorije da je mandat za sastav vlade dobio lider stranke koja ima manje od deset posto poslanika u skupštini Srbije. Njegova koalicija naravno ima više, ali tu se nalaze operetske ličnosti poput Dragana Markovića Palme, pokrovitelja kik-boks turnira, i porodična stranka Krkobabić, koje se uglavnom ništa ne pitaju. Od Koštuničinog tihog pomagača, preko Tadićevog partnera, Dačić je stigao do čoveka koji će najverovatnije voditi Srbiju u trenutku najveće kriza Evropske unije od njenog osnivanja. Čovek koji se nije libio da za vreme izborne ćutnje hapsi Albance na jugu Srbije, da bi sebi povećao rejting, sada treba da vodi pregovore sa tim istim Albancima. Čovek koji nam je saopštio genijalnu misao „bolje predsednik vlade, nego zamenik predsednika vlade“, nije još uvek saopštio jednu sitnicu, šta će biti program njegove vlade. To se sigurno ne može očekivati od njegovih budućih partnera, interesne grupe URS, koja više nema ni tragove političkog programa.

I tako Srbija pasivno čeka – da dozna kojim putem će ići nova faza njenog posrtanja kroz istoriju. Zatvorila je pun krug posle smene Miloševića, predala je svoju sudbinu u ruke njegovih „reformisanih“ naslednika i partnera. Ali varaju se oni koji misle da se ništa nije promenilo. To što Evropa samo posmatra promene u Srbiji ne treba da nas zavara, u smislu da je njoj svejedno. Na dan kada je Dačić dobio mandat došlo je do pucnjave na prelazu za Kosovo, gde su se sukobili fudbalski navijači iz Srbije i kosovski pogranični organi i ima ranjenih ljudi, patrijarh je molio grupu okupljenih građana na Gazimestanu da ne prave buku, odnosno da ne skandiraju Mladiću i Karadžiću, Mlađan Dinkić je rekao da je državni budžet prazan, a nagovešteno je gašenje železare Smederevo, nekada najvećeg izvoznika u Srbiji.

Za to vreme, Boris Tadić i Vuk Drašković su proslavili slavu SPO. Možda i u tome ima neke simbolike – tamo gde ljudi ne umeju da urede svoj ovozemaljski dom, obično se bave Božjim. Ali to neće nahraniti gladne i zaposliti nezaposlene u Srbiji. Demokratska stranka je propustila svoju zlatnu istorijsku šansu. Imala je četiri godine da ubrzanim reformama Srbiju promeni toliko da joj se ružna prošlost više ne može vratiti. Ali nije bilo ni hrabrosti ni volje. Još su u starom Rimu govorili „sreća pomaže hrabre“. Možda bi moderna interpretacija te maksime u Srbiji danas glasila: tamo gde nema hrabrosti, za premijera i predsednika neminovno dolaze Dačić i Nikolić, kao direktan dokaz šta znači praviti se da su ti politički neprijatelji saveznici i partneri, sa kojima si postigao „istorijsko pomirenje“.

(Peščanik)

Ne sviđa mi seSviđa mi se (+1 rating, 1 votes)
Loading...Loading...
Odštampajte ovaj tekst Odštampajte ovaj tekst

Pogledajte još:

Posted by on Jun 30 2012. Filed under Stav. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0. You can leave a response or trackback to this entry
NAPOMENA:
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije internet portala Autonomija.info. Molimo korisnike da ne koriste govor mržnje i da se uzdržavaju od vređanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Autonomija.info zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.
Neki komentatori, koji su duže prisutni na našem sajtu, imaju mogućnost objavljivanja komentara bez moderiranja. Molimo vas da ne zloupotrebljavate naše poverenje i da vaš iskazi budu primereni i uljudni.
Hvala na razumevanju!

Pretraga arhive

Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga

Prijatelji sajta

Log in | Designed by Gabfire themes | GoDev | Google+