Zabranjen pristup u opštinu, biblioteku, poštu, apoteku…

10 Oct 2013

Vrbas: Plan parternog uređenja iznad zakona i prava osoba sa invaliditetom, ne dozvoljava postavljanje rampi za osobe sa otežanim kretanjem

Ni Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je na snazi već pet godina, ni lokalna Strategija pristupačnosti-dizajn za sve, stara više od godinu dana, nisu pomogli osobama sa invaliditetom u Vrbasu da mogu samostalno da uđu u apoteku, poštu ili biblioteku. Pristupne rampe ne postoje ni na ulazu u opštinsku zgradu, a jedan od razloga zbog kojeg, osim fizičkog, građani sa invaliditetom trpe i, kako kažu, imaju socijalni hendikep jeste plan parternog uređenja centra grada. Rampe koje bi im omogućile pristup urbanistički plan zapravo tretira kao „prepreke“ na trotoaru, te je ovo bio razlog da opštinska građevinska inspekcija naloži rušenje rampe na ulazu u gradsku apoteku.

Marijana Petričević, majka dečaka koji boluje od cerebralne paralize se za rampu na ulazu u školu koju pohađa njen sin borila pune četiri godine. Danas je, kaže, zadovoljna tom svojom malom privatnom pobedom, ali i sumnjičava da će bez sličnih inicijativa i napora ostale ustanove u Vrbasu postati otvorene za lica sa invalditetom.

„Sada već istu školu pohađa još nekoliko dece sa invaliditetom koju je već prvog školskog dana dočekala rampa. Za nas je to bila višegodišnja borba. Iz JP Direkcija za izgradnju i opštine smo dobijali niz odbijanja i izgovora. Od objašnjenja da rampa nije u skladu sa urbanističkim planom do ‘nedostatka novca’, jer za postavljanje rampe treba milionska suma. Bili smo spremni čak i da sami finansiramo barem metalnu šipku za koju bi se Nikola pridržavao. Sve u svemu, na kraju smo uspeli. Rampa je postavljena, ali to je samo jedna škola“, kaže Petričevićeva.

Zakon o sprečavanju diskriminacija lica sa invaliditetom

Zakon zabranjuje diskriminaciju, ali koga se to tiče!

Zakon o sprečavanju diskriminacije lica sa invaliditetom stupio je na snagu 1. januara 2007. godine, a niz članova odnosi se upravo na odnos organa javne vlasti prema ovoj populaciji. Između ostalih, član 4 zakona nalaže organima javne vlasti da su „dužni da osobama sa invaliditetom obezbede uživanje prava i slobode bez diskriminacije“, dok član 33 glasi: „jedinice lokalne samouprave dužne su da preduzmu mere sa ciljem da fizička sredina, zgrade, javne površine, i prevoz učine pristupačnima osobama sa invaliditetom“.
Suprotno ovome, građevinska inspekcija naložila je rušenje rampe na apoteci „Veljko Vlahović“ zbog važećeg plana parternog uređenja centra Vrbasa, i pored činjenice da važeći zakon posebnim slučajevima diskriminacije smatra „uskraćivanje prava osobama sa invaliditetom koje se ne uskraćuje osobama bez invaliditeta“ u smisli odbijanja tehničke adaptacije objekta (Član 13.), kao i teškim oblikom diskcimiracije „diskriminaciju osoba sa invaliditetom pri pružanju zdravstvenih usluga“ (član 16,17)

Glavni razlog zbog kojeg se bitka porodice Petričević za zakonom garantovano pravo pretvorila u privatnu borbu jeste činjenica da u Vrbasu ne postoji nijedno formalno udruženje osoba sa invaliditetom. Zbog toga, nema ni zvaničnih prigovora, ni zahteva za rampama u vrbaskim ustanovama. Naime, vrbaske osobe sa invaliditetom nemaju ni kancelarije, ni prostorije za okupljanje, ni registrovano udruženje. Kao ključna posledica toga je i činjenica da ne postoji ni približno precizan podatak koliko lica sa invaliditetom živi u Vrbasu, te je svojevremeno čak i lokalna samouprava pri izradi Strategije socijalne politike u opštini Vrbas koristila okvirne i netačne podatke dobijene od pokrajinskih krovnih udruženja.

„Prosto smo primorani da se sami povezujemo i razmenjujemo iskustva i informacije“, kaže Marijana Petričević. „Nas nekoliko roditelja dece sa CP silom smo se prilika povezali i redovno kontaktiramo i sarađujemo. Mislim da će i to dugoročno gledano popraviti položaj naše dece, ali su to mali pomaci. Upoznala sam neke tridesetogodišnjake sa dijagnozom koju ima moj sin koji žive u Vrbasu a da nikada nisu prošli glavnom ulicom. Oni su odrasli u dvostrukoj izolaciji. Niti su u mogućnosti da izađu stotinak metara dalje od kuće, niti da se međusobno organizuju kako bi popravili svoj status“, priča Petričević.

Pravna prepreka za pristupne rampe

Tako, i nakon više od godinu dana otkako je lokalna samouprava usvojila Strategiju pristupačnosti- dizajn za sve, namenjenu ne samo invalidima, već i trudnicama i majkama – nijedna ustanova u glavnoj ulici, između ostalih zgrada opštine, pošte, apoteke i biblioteke – nema pristupnu rampu. Da iza nepristupačnih stepenika stoji i pravna prepreka koja osobama sa invaliditetom onemogućava ulaz – otkrilo je rešenje građevinske inspekcije o rušenju rampe na ulazu u gradsku apoteku Doma zdravlja „Veljko Vlahović“ pre više od godinu dana. Rampa predviđena projektom srušena je dva dana pre otvaranja adaptirane zgrade.

Upravnica Gordana Novković objašnjava da je rampa bila deo usvojenog projekta adaptacije kako bi se i licima sa invaliditom, ali i majkama sa malom decom omogućio ulaz u apoteku.

Apoteka u Vrbasu ispred koje je uklonjena rampa iz “estetskih razloga”

„ Rampa je bila završena kada smo dobili nalog za rušenje. Objašnjeno nam je da se ista nalazi u nedozvoljenim merama kao prepreka na trotoaru i da nije u skladu sa parternim uređenjem glavne ulice. Nismo imali izbora. Bilo je predloga da rampu izmestimo na sporedni ulaz što sam smatrala takođe neprimerenim. Nije mi prijatno kad vidim da ispred apoteke čekaju ljudi u kolicima, a majke ostavljaju bebe u kolicima zato što ne mogu da uđu. Prosto je porazno i sramno jer sam odluku građevinske inspekcije shvatila kao estetsku zamerku“, kaže Novković.

„Estetski kriterijumi“

Zanimljivo je da su „estetski kriterijumi“ Plana parternog uređenja presudili su da rampa na apoteci bude uklonjena gotovo u isto vreme dok je u opštinskoj zgradi kreirana lokalna Strategija pristupačnosti- dizajn za sve.

Slavica Matijašević, predsednica opštinske komisije za izradu ove Strategije kaže da je svrha ovog dokumenta poboljšanje položaja lica sa invaliditetom u smislu njihovog nesmetanog kretanja, ali da nije upućena dokle se stiglo sa realizacijom predviđenih aktivnosti.

„Naš zadatak je bio promocija prava lica sa invaliditetom i podizanje svesti u javnosti o njihovim potrebama. Ne može se očekivati od komisije da se bavi urbanističkim poslovima. U slučaju rampe na apoteci smo pokušali da intervenišemo, ali nam je objašnjeno da je u pitanju urbanistički plan. Jednostavno, to je van naše nadležnosti. Naš posao je bio samo da osmislimo strategiju“, objašnjava Matijašević.

Ni u opštinskom Odeljenju za urbanizam, ni u Odeljenju za inspekcijske poslove nemaju odgovor na pitanje zašto Plan za parterno uređenje centra grada ne dozvoljava postavljanje rampi za osobe sa invaliditetom. Načelnik odeljenja za urbanizam Blagoje Dedeić kaže da je plan osmišljen u JP Direkcija za izgradnju i da ovo odeljenje samo postupa u skladu sa njim.

Prepreka zdravom razumu

Vidan Danković iz Udruženja za reviziju pristupačnosti smatra da je nedopustivo da plan urbanističkog uređenja bude prepreka ostvarenju prava osoba sa invaliditetom.

„Sve lokalne samouprave su do 2007. godine bile u obavezi da usklade svoja akta za Zakonom o sprečavanju diskriminacije lica sa invaliditetom. Da ne bude zabune, taj zakon je usvojen 2006. godine i upravo zbog sličnih urbanističkih planova lokalnim samoupravama je dat rok od godinu dana, tj. Zakon je stupio na snagu u januaru 2007. godine. S druge strane, lokalne samouprave su, kao što je slučaj u Vrbasu, usvojile i sopstvene Strategije čiji je cilj poboljšanje položaja invalida. Nisu rampe – heliodromi, pa da govorimo o nekakvom drastičnom narušavanju izgleda“, kaže Danković.

Prema njegovim rečima, situacija u Vrbasu samo ilustruje niz problema u ostvarivanju prava lica sa invaliditetom koja im, pak, garantuje zakon države u kojoj žive.

„Imali smo polemike sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture koji se protivio postavljanju rampi na pojedinim objektima od istorijskog značaja jer one narušavaju prvobitni izgled. Takav slučaj smo imali u Velikom Gradištu. Prilagođavanje vozila iz javnog prevoza u Beogradu i Novom Sadu takođe nije sprovedeno do kraja. Postoji čitav niz prepreka širom Srbije“, kaže Danković dodajući da će se povodom od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnika građana tražiti intervenciju u slučaju neusklađenog Plana parternog uređenja centra u opštini Vrbas.

Podela po dijagnozama!?

Vuk Nedović: Država ne pomaže već otežava

Prema rečima Vuka Nedovića, predsednika neformalnog udruženja telesnih invalida opštine Vrbas, jedan od prepreka na putu formalnog udruživanja građana sa invaliditetom u Vrbasu je komplikovana i skupa zakonska regulativa koja predviđa udruživanje po dijagnozi i adresu udruženja.
„Resorno ministarstvo ne priznaje udruženje gde bi svi bili pod istim krovom, već samo uz striktne podele na dijagnoze, recimo dečija i cerebralna paraliza, distrofija ili paraplegija. To znači da bi morali imati i do 5 udruženja, a to znači 5 kancelarija i sekretara, što su značajni troškovi za lokalnu samoupravu“, objašnjava Nedović.
Prema njegovim rečima, zbog nedostatka udruženja vrbaski invalidi su i socijalno hendikepirani i onemogućeni da se izbore za svoja prava.
„Primera radi, dnevni centar koji je Strategijom socijalne zaštite bio prioritet broj jedan nije realizovan ni pet godina otkako je dokument usvojila skupština. Urađena je projektna dokumentacija, čak su i temelji postavljeni, ali tu se stalo. Opravdanje je da novca nema“, kaže Nedović, dodajući da bi dnevni centar olakšao život ne samo osobama sa invaliditetom već i njihovim porodicama.

„To ćemo učiniti upravo zbog toga što u Vrbasu ne postoji udruženje koje bi to učinilo. S druge strane, konačnu reč o tome da li je posredi diskriminacija može da da samo sud“, smatra Danković, dodajući da su lica sa invaliditetom u Vrbasu zbog nedostatka udruženja prepušteni sami sebi i samostalnoj odluci da li da se za ostvarenje svojih prava obrate sudu što zahteva značajne troškove i unapred obeshrabruje.

„Prepostavka je da u svim zemljama građani sa invaliditetom čine oko 10 do 15 odsto od ukupnog broja stanovnika, a u Srbiji je taj broj sigurno i veći, ako uzmemo u obzir ratove na prostorima bivše SFRJ, koji takođe uzeli svoj danak. Međutim, nesprovođenje zakona stvara zabludu i lažnu sliku Srbije bez osoba sa invaliditetom jer ih nema ni na ulicama ni u ustanovama.“, kaže on.

Ranka Ivanovski (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!