VUKAŠIN OBRADOVIĆ: Kosovski performans

03 Sep 2018

Bez obzira na miris tamjana i rujno vino, priča o Kosovu je znak da su se Sorabi okrenuli modernoj umetnosti

Kosovski mizanscen se još jednom postavlja na srpsku političku scenu. Iako po mirisu tamjana i rujnom vinu sa Lazareve sofre izgleda da prisustvujemo dosadnom rimejku već nekoliko puta viđenih postavki ove drame kolektivnog autora – ne mogu da se otmem utisku da se umesto tradicionalnoj epici, Sorabi okreću modernoj umetnost.

Recimo, aktuelna situacija neodoljivo podseća na čuveni sedmodnevni spektakl Marine Abramović, održan tamo negde 2005, u njujorškom Gugenhajmu, odnosno ciklus performansa pod nazivom “Sedam lakih komada”. Serija performansa, koji su trajali svakog dana sedam sati, sedam dana uzastopce, među kojima je bio i “Genitalna panika” Valije Eksport, imao je za cilj da pokaže, kako je objasnila naša čuvena umetnica, da “nasleđe performansa može da zaživi samo ako se performansi ponovo izvode“.

Posmatrajući najnovija kosovska zbivanja, još više sam uveren u ovaj epohalni iskorak srpskog političkog korpusa. I uz sav rizik da počnem da dosađujem sa umetničkim zanosima i to u trenutku u kojem ćemo dobiti više ako ne dobijemo manje, ili obrnuto, ko će ga više znati, ne mogu da se ne prisetim Estragona i Vladimira, glavnih junaka Beketovog “Godoa”. Da vas podsetim, ova dvojica se nalaze na raskršću na kojem je, osim peska, samo jedno beživotno stablo koje služi kao orijentir za “nadu u bolje sutra”. Lik Estragona u ovom klasičnom delu teatra apsurda, kako kažu teoretičari, predstavlja ono podsvesno u čoveku i njegov prirodni i instinktivni sklop, dok Vladimir simbolizuje emocionalni sklop široke slovenske duše.

E, sad, kakve veze ima Kosovo, “Genitalna panika”, ogoljeno drvo i Vladimir?

Upozoravam na vreme da svaka sličnost sa realnim ličnostima i događajima je slučajna u onoj meri u kojoj svako je svako od nas prilježan da prepozna ulogu Kosova u baš novijoj političkoj srpskoj istoriji. Jer, umesto rasprave da li je zemlja onog čije su ovce ili su ovce onog čija je zemlja, ja bih se prebacio na personalni kolosek, odnosno na pastire.

Pa, da vidimo kako tu stoje stvari?

Kosovska drama najviše podseća na Genitalnu paniku Valije Ekport (Action Pants: Genital Panic 1969 VALIE EXPORT born 1940 Presented by Tate Patrons 2007.)

Iz moje vizure, recimo, najbliža je Eksportova “Genitalna panika”. Ali, pošto smatram sebe ne baš reprezentativnim uzorkom dominantnog hommo politicusa, to i ne mora biti od neke važnosti.

Zato okrenimo se već pomenutom mizanscenu, scenografiji i aktuelnoj postavci u kojoj se uloge već podeljene, a ni didaskalije ne nedostaju.

Ne bih se vraćao toliko daleko u istoriju radi utvrđivanja tačnog momentuma kad smo (i da li) ne daj bože izgubili Kosovo, između ostalog, i zato što se u našim raspravama mnogo više pažnje, od tog tragičnog čina, obraća na postupak vraćanja, da ne kažem reanimacije srca Srbije, sa akcentom na ko, kako i kada.

Radi političke korektnosti, ne odbacujem u potpunosti mogućnost da su “Đilas, Jeremić i Janković” potencijalni počinioci tog zlodela, odnosno gubitka Kosova i Metohije, ali, kako već rekoh, interesantnije su mi sudbine onih koji su pokušali da kambekuju nekadašnju srpsku južnu pokrajinu.

Prisustvujući, ne sasvim svojom voljom, nekoj vrsti brainstorminga među Delijama, na legendarnom Severu, zaključio sam da politička mitologija kod nas kratkopamtećih Srba doseže najdalje do legendarnog Aleksandra Rankovića. Ništa Prizrenska liga ili Balli Kombëtar. Leka je prva žrtva vekovne borbe za povratak Srba na “zagasla kosovsko-srpska ognjišta”. I tačka.

U ovoj pomalo skokovitoj hronologiji, sledeći je, a ko bi drugi, no Slobodan Milošević. On je bogami uložio ozbiljne napore, usput zaratio sa celim svetom, gubio, pa vraćao Kosovo, ali na kraju ipak tragično skončao. Usput smo, u ovom performansu, i mi malo nagrabusili, ali tako to obično biva kad poveruješ da, što bi rekao pokojni Sloba, “ne znamo da radimo, ali znamo da se bijemo”.

Zoranom Đinđićem se ne bih previše bavio. I iz pijeteta, ali više zbog relativno skromnih saznanja o njegovim kosovskim radovima. Sem nekoliko razgovora sa Kalemarom iz Velike Drenove i sumnjivih svedočanstava o namerama da se i on pozabavi ovim pitanjem, nema baš pouzdanih dokaza da je Đinđić za kratko vreme dok je bio na vlasti preduzimao neke ozbiljnije poteze a propos Kosova.

Ali zato je Vojislav Koštunica svu svoju snagu i pamet usmerio na prostor južno od juga centralne Srbije. Rezultat je bio obrnuto proporcionalan. Kao premijer, stigao je samo do Svetlane Majke Ražnatović i paljevine američke ambasade u beogradskoj Kneza Miloša ulici. Tu se negde i okončala njegova politička karijera.

A, onda je došao Boris Tadić. Ko razume, shvatiće, uglavnom „not delivery man“ završio je svoju osmogodišnju vladavinu onog trenutka kada je frau Merkel zaključila da, pored ondašnjeg predsednika, u Srbiji postoji još neko ko se toplo preporučuje ne bi li se i on isprobao na Kosovu polju.

I tako stigosmo dovde.

Dokle?

Kako dokle?

Pa zar nije Marina Abramović lepo objasnila:

„Nasleđe performansa može da zaživi samo ako se performansi ponovo izvode.”

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!