VUKAŠIN OBRADOVIĆ: Kad će pasti Vučić

15 Oct 2018

Prvi znak da se sadašnjem vladaru Srbije bliže poslednji dani

Ovih dana, valjda prvi put, održana je tribina pomalo čudnog naziva: „Srbija posle Vučića“. Oni koji su prisustvovali razgovoru, čini se, ni sami nisu bili iznenađeni činjenicom da su učesnici u debati govorili o svemu i svačamu, osim o zadatoj temi.

I zaista, potpuna kontrola celog društva, od institucija, medija, državnih organa, izbornog procesa, vlast u gotovo svim lokalnim samoupravama, razjedinjena i bezidejna opozicija, ne ostavlja puno imaginacije za razgovor na ovu temu.

Osim toga, javno mnjenje je tako struktuirano da se uglavnom razmišlja i govori o načinu na koji će biti smenjen ili svrgnut sadašnji neprikosnoveni vođa većinske Srbije, a osim nekih uobičajenih fraza, gotovo niko nema  jasnu sliku ne kako će Srbija izgledati nakon odlaska sa vlasti Aleksandra Vučića, Srpske napredne stranke i gomile satrapa, već da li će uopšte i kada sadašnja vrhuška sići sa prestola.

Zato i nije bilo realno očekivati da će, uz sve dužno poštovanje prema renomiranim učesnicima u razgovoru, biti govora o Srbiji posle Vučića.

Ipak, i sam naziv tribine bio je dovoljan da isprovocira predsednika Srbije da i ne znajući šta i kako će biti rečeno, pomalo nervozno reaguje i poruči da će on vladati sasvim sigurno do 2024, a i posle toga. Povratak  među Delije na Zvezdinom severu  predsedniku Srbije, očigledno, dalje je u svesti nego ideja da zajedno sa Ilonom Maskom otputuje na Mars.

A taj trenutak pre ili kasnije će morati da dođe, na izborima ili ne daj bože na neki drugi način, malo neprijatniji od mirne primopredaje vlasti nakon glasanja.

Kako god, u Srbiji postoji jedan sloj ljudi koji zapravo jeste istinski nosilac društvenih promena, barem od Miloševića na ovamo. Koliko god to bogohulno zvučalo, to nisu ni političke stranke, poštena inteligencija ili siromašna masa društvenih gubitnika. Oni su samo izvođači radova, scenski radnici, naturščici u filmu gde su uloge već podeljene.

Moć je negde drugde i ubeđen sam da u meri u kojoj Vučić razazna ovu noviju istorijsku neminovnost, toliko će trajati i njegova vladavina.

O čemu se radi?

Oko svake vlasti u Srbiji okupi se određeni broj ljudi čija je jedina ideologija novac i lična korist. Bilo i biće. Ne mislim pritome na „pilićare“, sitne vaćaroše i šibicare koji sijaju od sreće kada zarade nekoliko stotina hiljada eura. Oni su nevažni u ovoj priči.

Radi se, dakle, o piramidi ljudi koji barataju ozbiljnim sumama novca, milionima evra i biznisima koji im dugoročno garantuju svakodnevno uvećanje tog, za nas smrtnike, ogromnog bogatstva.

Pretpostavimo da je takvih, u trenutku kada su Vučić, Nikolić i SNS preuzeli vlast od demokrata bilo, recimo, 500. Među njima su, ne zaboravimo, u tom trenutku, možda i na samom vrhu, bili recimo Miroslav Mišković i Milan Beko koji su dali nemali doprinos odlasku Borisa Tadića. Dobro, možda oni i nisu najsrećniji primer jer je u znak zhvalnosti prvi dobio zatvor a drugi nekoliko metaka, ali to su rizici sa kojima uvek treba da računaju oni koji učestvuju u ovoj opasnoj društvenoj igri.

I, dakle, tih 500 sa novom političkom garniturom dobijaju dodatni zamah, državne poslove, beneficije, povoljne kredite, sve ono što pripada dvorskim kurtizanama po pravilima političke igre uspostavljene još tamo pre 2000. godine.

Biznis je, međutim, čudna rabota i ne trpi uravnilovku. Jedni se snađu bolje, drugi  počnu da kaskaju, a treći, bogami bivaju izgurani u stranu i ostaju polako i bez onog početnog uloga sa kojim su seli za pokerski sto.

I čas posla, od onih 500 u klubu se broj smanjuje najpre sporije, a onda sve brže i brže jer je bara mala a mnogo krokodila. Veliki jedu male, pojavljuju se kumovi, braća i pobratimi, neki novi, mladi, alavi svet, i brojka se smanjuje na 400, 300, 200…

Svi su oni tu, uz skute gospodara, veličaju ga, hvale i lupkaju po ramenima. Zaklinju se na većnu vernost vladaru, ali drugim uvetom osluškuju raju koja sve glasnije viče „hleba, hleba, gospodaru…“.

I polako, mic po mic, dođe i taj trenutak kada počinju da se javljaju bogohulne misli sadržane samo u jednom motivu – radilo se, zaradilo, sada valja to sačuvati. Jeste On zaslužan što je kesa puna ali niko nije vredan toga da se sve to izgubi.

I tu počinju problemi za vlastodržca. Tih 100, 50 ili samo desetoro traže novu sigurnu luku. Uostalom, setite se samo Miloševića, Koštunice, već pomenutog Tadića. Prvi su im okrenuli leđa oni koji su se najviše obogatili za njihova vakta.

Kada dođe taj trenutak, a sistem je tako postavljen da je on neminovan, jer u Srbiji odavno nema slobodnog tržišta na kome će za sve vladati jednaka  pravila, već je i nož i pogača u istim rukama, u Srbalja se po običaju menja vlast.

Da li je Aleksandar Vučić blizu tog momenta? Nisam siguran, ali od onih 500 broj se opasno smanjio. Kad će preći kritičnu granicu, teško je reći ali čini mi se da su oni koji su se za ovih osam godina obogatili već počeli da razmišljaju kako da zadrže to svoje bogatstvo. To je pouzdan  znak da se sadašnjem vladaru Srbije bliže poslednji dani ili godine, kako god.

(Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!