VUKAŠIN OBRADOVIĆ: Gde istorija nikad ne postaje prošlost

06 Aug 2018

Srbija i Kosovo: ništa za nešto, i obrnuto

Upitan da prokomentariše izjavu episkopa raško-prizrenskog Teodosija da bi podela i razmena teritorija dovela do masovnog iseljavanja Srba sa juga Kosova i stradanja vekovima stare duhovne i kulturne baštine Srba, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao da sada na to neće da odgovara, ali da će doći trenutak kada će reći svima sve, kao i koje to strane službe koriste istu argumentaciju.

Vučić je dodao i da “Srbiji niko neće dozvoliti podelu Kosova, ali ne zbog toga što se plaše eventualnih posledica takvog ishoda, već zbog toga što žele da spreče Srbiju da ostvari bilo kakav uspeh”.

Podsetimo se, vladika Teodosije je ukazao da su sve učestalije izjave političara iz Beograda i Prištine o teritorijalnoj podeli Kosova neodgovorne i da izazivaju strah kod srpskog stanovništva, odnosno da mogu da dovedu do novog iseljavanja Srba.

Ni Albanci nisu ostali nemi na pomenutu temu. Na pitanje novinara KTV, šta znači uvođenje takozvane Preševske doline u dijalog između Beograda i Prištine u Briselu, Hašim Tači, predsednik Kosova, je rekao da veruje “da je ovo prilagođavanje granica između Kosova i Srbije, nakon priznanja Kosova od strane Srbija”.

Imaćemo korekcije granica. Kako radimo sa svim zemljama regiona, i kako smo uspeli da postignemo sporazume o razgraničenju sa Crnom Gorom i Makedonijom, u slučaju uzajamnog priznavanje sa Srbijom imaćemo državne granice. Ima oko 400 kilometara granice sa Srbijom”, rekao je Tači, koji je ubeđen da će Kosovu u tom pogledu pomoći i NATO.

Spin, dimna zavesa ili politička platforma – tek razmena, odnosno podela teritorija dobija sve više gorljivih zagovornika na Zapadnom Balkanu.

Zato se valjda i desilo da višegodišnje insistiranje, pre svih, Ivice Dačića, na ovoj ideji, posmatrano najčešće kao još jedna cirkuzantska tačka Slobinog najboljeg đaka i Vučićevog omiljenog pajaca, postane ozbiljna tema (tajne), odnosno oslonac (javne) srpske pregovaračke pozicije u razgovorima oko Kosova. Pokazalo da se još jednom da šef socijalista retko kad kaže nešto slučajno, čak i kad peva jer, kako sada stvari stoje, razmena teritorija će biti ili dokaz još jedne naše istorijske pobede ili lajt-motiv novog ciklusa kosovske tragične epike.

Od upuštanja u tok i ishod srpsko-kosovskog dijaloga, čini se, jednostavnije je i izvesnije pokušati naći odgovor na to kako baš u Srbiji, gotovo ciklično, zapravo kad god se vlastodršci susretnu sa “istorijskim” izazovima, posežu za ovim “spasonosnim rešenjem”, i to u rasponu dajemo vam ništa za nešto, potom nešto za nešto, da bi se, barem do sada je to bilo tako okončalo sa: nešto za ništa.

Pošteno govoreći, u ovoj srpskoj omiljenoj igri nije izostajala ni pomoć sa strane. Za razmenu teritorija, u različitim opcijama, u poslednjih nekoliko godina, zalagali su se od bivšeg koordinatora Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope Erhard Busek, američkog kongresmena Dejna Rorabahera, nekadašnjeg britanskog ambasadora u Jugoslaviji ser Ajvora Robertsa, bivšeg britanskog diplomate Timoti Lesa, do obaveštajaca Pjer-Anri Binela i Stivena Majera.

Srbi ne odustaju od ovih ideja iako, istorijski gledano, nema baš uspešnih primera primene podele ili razmene teritorija kao održivog rešenja.

Na Zapadnom Balkanu, dakle, kao što reče, tu nedavno, makedonski pesnik Nikola Madžirov – istorija nikada ne postaje prošlost

Kad je u pitanju Balkan najveće pomeranje stanovništva desilo se posle grčko-turskog rata koji je završen 1922. godine velikom razmenom stanovništva. predviđenom mirovnim sporazumom sa novostvorenom Republikom Turskom Kemala Ataturka. Tokom sukoba obe strane su počinile stravične zločine nad civilima vodeći kampanju “spržene zemlje”.

Skoro milion i po Grka iz Male Azije u Turskoj je preseljeno u Grčku u zamenu za pola miliona muslimana iz Grčke.

Rezultat ovog masovnog preseljenja je stvaranje etnički kompaktnih teritorija. Tako je na području današnje Turske 1906. živelo oko 20 procenata nemuslimanskog stanovništva, a nakon njihove razmene samo 2,6 odsto. U Grčkoj živi više od 90 odsto Grka.

Promena granica kroz istoriju dešavala se i bez saglasnosti naroda koji su na njima živeli kao u slučaju Poljske, nakon Drugog svetskog rata, kojoj je Sovjetski Savez uzeo znatan deo predratne teritorije na istoku da bi je delimično kompenzovao nemačkom teritorijom, pomerajući tako njene zapadne granice.

Na Potsdamskoj konferenciji 1945. godine Poljska je izgubila 179.000 kvadratnih kilometara teritorije – među njima i grad Lvov koji je pripao Ukrajini – na kojoj je živelo 12 miliona stanovnika, uključujući i 4,3 miliona Poljaka. Oko 2,2 miliona Nemaca je proterano sa tog područja. Te teritorije danas pripadaju Ukrajini, Belorusiji i Litvaniji.

Da bi se Poljska kompenzovala, pomerene su njene zapadne granice koje su obuhvatile delove nemačke teritorije istočno od linije Odra-Nisa. Mnogi Nemci su napustili ili proterani sa ovih područja na koja su naseljeni Poljaci – više od tri miliona, dok je oko jedan million njih postali poljski građani. Nemački istoričari navode da je iz Poljske proterano između sedam i osam miliona Nemaca.

Međutim, Poljska je na zapadu dobila manju teritoriju – oko 100.000 kvadratnih kilometara – u odnosu na gubitke na istoku.

Kako je svojevremeno objavio RFE, malo je primera dogovora dveju strana oko, uglavnom manjih, korekcija granica kako bi se olakšao život ljudi sa obe strane. Tako su se pre dve godine Holandija i Belgija saglasile da razmene deo teritorije oko njihove isprepletane granice čija je kontrola bila sve složenija

I Indija i Bangladeš su 2015. rešili granični spor koji se vuče još od vremena sticanja nezavisnosti od Britanije 1947. Naime, tada su stvorene države Indija i Pakistan, od kojeg se Bangladeš odvojio 1971. Sporazum je realizovan tako što je 50 enklava, u kojima su etnički Bengalci u većini, ali su se nalazile u Indiji, pripalo Bangladešu, dok je 100 enklava u Bangladešu, sa većinskom Hindu populacijom, pripojeno Indiji. Stanovništvo ovih teritorija je moglo da odabere u kojoj državi želi da živi.

Između Srbije i Kosova, doduše, nije baš najjasnije ko tu šta nudi za “đoranje”. Sever Kosova za Preševsku dolinu je najčešće pominjana opcija, sa raznim podvarijantama: teritorija opštine Preševo za Sever ojačan nekim južnim opštinama, jug Srbije za Sever Kosova u okviru Kosova, Preševo za “Republiku Srpsko Severno Kosovo” plus stolica u UN plus Vučić još deset godina za predsednika, et cetera, et cetera…

Ne treba zaboraviti ni Mila Dodika, koji bi u tom novom deljenju karata, odnosno teritorija, na Zapadnom Balkanu da ugura Republiku Srpsku i naravno sebe (redosled nije bitan) sa sve foteljom na Ist Riveru i u Banjaluci.

Srbi sa Kosova se tu, izgleda, slabo šta pitaju ako ne računamo vapaje vladike Teodosija, njegovog duhovnog čeljadeta oca Save Janjića, te niskotiražnih pisama Momčila Trajkovića i Slaviše Ristića.

Ni sa Zapada, ali i Istoka, barem ne javno, nema jasnih poruka a propos razmena teritorija osim principijelnih, najčešće prilično dvosmislenih stavova.

Na Zapadnom Balkanu, dakle, kao što reče, tu nedavno, makedonski pesnik Nikola Madžirov – istorija nikada ne postaje prošlost.

A, budućnost?

Ko će sad da razbija glavu o tome. Uostalom, ionako će na Pinku na vreme da nam jave šta se desilo.

Da li ćemo pobediti?

Molim vas, bez suvišnih pitanja.

(Autonomija / foto: Medija centar Vojvodine)

Podelite ovu stranicu!