VUKAŠIN OBRADOVIĆ: Demokratska stranka i san o „jednopartijskom pluralizmu“

21 Feb 2018

Između Mićuna i Miroslava Ilića

Beogradski izbori, sve češće se čuje sa raznih strana, još jedan su od istorijskih, prelomnih trenutaka u novijoj političkoj istoriji Srbije. Ne spadam u zagovornike ove teorije. Naravno da će rezultati izjašnjavanja građana prestonice biti od velike važnosti, kakvi god bili. Mišljenja sam, ipak, da je od samog čina neposrednog izjašnjavanja plebsa, mnogo važnije ono što se dešava između dva izborna ciklusa jer upravo ta društvena aktivnost, u najvećoj meri, generiše ishod. Na žalost, mi to veoma često zaboravljamo i otud nerealna očekivanja da vickasti džinglovi, lajkovi, bilbordi, mogu učiniti političku realnost drugačijom nego što ona zapravo jeste.

Otud, moram da priznam, prilično mi je nejasno otkud optimizam da jedan autoritaran sistem, nedemokratski u suštini i pretpolitički po formi, sa urušenim institucijama, razvlašćenim parlamentom, obesmišljenim pravosuđem, bez slobodnih medija, može na izborima – čak i u Beogradu, “demokratskoj prestonici” Srbiji, je li –doneti drugačiji rezultat od onog koji predstavlja ishod društvenog ambijenta u kojem se izbori odvijaju.

Ne bih da budem optužen za defetizam. Naprotiv, verujem da je jako važno da se na izborima uspostavi kakav takav politički balans kao neophodan uslov demokratskih odnosa. Predominacija jedne stranke, i to ne bilo koje i ne bilo kakve, nosi prevelik rizik po budućnost Srbije, u svakom pogledu.

A, jedno od ključnih pitanja koje može u velikoj meri odrediti šta će se u narednih nekoliko godina, možda i celoj deceniji zbivati u Srbiji, jeste izborni rezultat koji će ostvariti Demokratska stranka.

Zagrljaj Dragoljuba Mićunovića i Miroslava Ilića (screenshot)

Ne bih o procenama, jer poenta, zapravo, nije u tome da li će DS osvojiti 3,5, 8 ili 20 odsto glasova. Uostalom, demokrate, u vreme Zorana Đinđića, barem prema istraživanjim, nikada nisu prešle 12%. Dakle, nisu u pitanju procenti već, usudio bih se reći, pitanje hoće li ovo biti možda kraj DS.

Demokrate su, nakon izbora Dragana Šutanovca za predsednika, ušli u novu fazu koju najbolje ilustruje zagrljaj Dragoljuba Mićunovića, jednog od osnivača i ikona ove stranke, i Miroslava Ilića, nekada poznatog kao “slavuj iz Mrčajevaca”, sada poznatijeg kao tasta čelnog čoveka demokrata. Ova, do juče, za mnoge nezamisliva slika, viđena na predizbornoj konvenciji demokrata, izazvala je razne emocije kod članova i simpatizera Demokratske stranke, u rasponu od blasfemičnog šoka do prihvatanja nove realnosti u koju je DS uveo Šutanovac kao jedino mogućeg načina da se odgovori na aktuelne izazove. O posledicama ovakvog “stilizovanja” demokrata mogu se donositi, naravno, različiti sudovi i to će se verovatno i desiti unutar DS nakon beogradskih izbora.

Ono što je, čini se, važnije od ocena samog prizora Mićunovog i Tastovog zagrljaja, jeste činjenica da će 4. marta rezultat DS imati mnogo važnije konsekvence na političku scenu Srbije od sudbine Dragana Šuitanovca.

Uostalom, u DS, od kada je formirana, promene na vrhu predstavljaju gotovo cikličan proces. I da se Srbija ne nelazi u ovako delikatnom trenutku, ovo pitanje bi bilo svedeno, kao i u nekim ranijim situacijama, na personalne afinitete.

Za Vučićeva vakta, međutim, demokrate su postali mnogo važniji za političku scenu nego što je to uobičajeno za jednu stranku u iole uređenom političkom sistemu. Demokratska stranka, naime, osim SNS, SPS i možda radikala, jedina je partija koja je uspela, kako tako, da očuva stranačku infrastrukturu. To, praktično znači, da DS ima gradski ili opštinski odbor u svakoj iole važnijoj varošici u Srbiji. U kvalitet kadrova ne treba mnogo zalaziti, jer opstajanje ove stranačke mreže, u konkretnim uslovima, uspeh je sam po sebi.

Sve ovo vrlo dobro zna Aleksandar Vučić i otud njegovi neprestani pokušaji da potpuno urniše “žute” jer, bez obzira na njegova zaklinjanja da “neće više”, on očigledno planira da vlada Srbijom još dugo, dugo. U društvenim i međunarodnim turbulencijama, kakve ga očekuju, Vučić zna da je jedan od uslova da ostvari svoje planove uklanjanje svake moguće alternative. A, demokrate, sa Šutanovcem na čelu, ili nekim drugim, svejedno, upravo zbog te infrastrukture, predstavljaju za njega potencijalnu opasnost.

Sa druge strane, Demokratska stranka, sa svim svojim vrlinama i manama, za ovdašnju političku scenu veoma važan segment, ako ništa drugo ono sa aspekta očuvanja višepartijskog sistema, jedne od poslednjih tekovina 5. oktobra koju Aleksandar Vučić još nije uspeo da zatre.

Jer, očigledna je ideja predsednika SNS da u praksi sprovede ono što nije uspelo Slobodanu Mioševiću i Mihajlu Markoviću sa idejom “jednopartijskog pluralizma”, uz neophodne modifikacije. Demokratska stranka je očigledna smetnja realizaciji ovog koncepta.

Eventualno spuštanje ispod cenzusa u Beogradu, koji je oduvek bio strateški oslonac demokrata, bio bi udarac od kojeg bi se DS teško oporavila, a o ozbiljnijim posledicama može samo da se nagađa.

Sada je prekasno da se pametuje, a još manje agituje. Demokrate su same najodgovorniji za ono što im se dešava, i možda su i zaslužili da nestanu sa političke scene.

Ono što, svakako, neće doneti ničeg dobrog građanima Srbije jeste činjenica da bez ovakve ili neke slične, razvijene stranke, mogućnost da artikulišu svoje interese – postaje sve manja i manja.

A kad građani, legalno, kroz instrumente političkog sistema kao što su stranke, ne mogu da utiču na društvena zbivanja, onda, istorija nas uči, politika se obično valja ulicama.

Šta to može da znači, u konkretnoj situaciji, ne bih ni da nagađam.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!