VUKAŠIN OBRADOVIĆ: A onda je došao dan kada smo rekli dosta

29 Sep 2017

Nećemo biti statisti i voštane figure u Vučićevom igrokazu

Ne postoji, valjda, teži, mu?niji trenutak u životu jednog novinara od situacije kad pišeš poslednji uvodnik, zapravo, više neku vrstu nekrologa novinama koje, posle 23 godine, prestaju da postoje.

A zapravo, i ne radi se o papiru, tekstovima, fotografijama. Za sve nas “Vranjske” su bile više od medija, mesta, firme u kojoj radiš neki posao ne bi li osigurao golu egzistenciju. “Vranjske” su bila ideja, smisao našeg bivstvovanja, dokaz da postojimo kao realna bi?a u ovom provizorijumu od života. I samo zato smo i opstali sve ovo vreme, prolaze?i, uglavnom ?utke, kroz sva iskušenja koja nosi sa sobom sama pomisao da u ovoj i ovakvoj Srbiji pokušavaš da radiš, pišeš, razmišljaš slobodno.

Ne želim da patetišem. Uostalom, svesno smo prihvatali sve ono što nas je pratilo od 8. decembra 1994. godine: svakodnevna borba za opstanak, pretnje, ucene, obijanja redakcije, sudski procesi, kazne, prelazak doju?erašnjih prijatelja na drugu stranu ulice, unutrašnji egzil u svom gradu.

A onda je došao dan kad smo rekli – dosta!

Ne zato što nismo mogli da izdržimo još mesec, dva, tri ili godinu dana. Verovatno bi to bilo mogu?e, prolazili smo mi mnogo puta kroz sli?ne situacije, ali to bi bilo samo produžavanje agonije i davanje legitimiteta dželatu da se poigrava sa žrtvom odlažu?i stalno trenutak egzekucije.

Zato i nismo hteli da pristanemo na produžavanje agonije svesni da ovo i nije, ili je najmanje pri?a o “Vranjskim”, koliko god da ne izgleda tako. Možda ?e nekome zvu?ati pretenciozno, ali radi se o svima nama, novinarima, ?itaocima, gra?anima koji nisu nikad ?uli ili uzeli u ruke naše novine. Ko to ne razume, ili nije dobronameran ili mi ne živimo u istoj državi.

Gašenje “Vranjskih” i moj li?ni protest jesu, u stvari, na?in da pokušamo, poslednji put, bar što se ti?e ove male redakcije, da upozorimo javnost šta se dešava u Srbiji novinarima i medijima koji žele da se bave ovim poslom u skladu sa etikom slobodnog ?oveka koji ne želi više da pristaje na poniženja, uvrede, bahatost. I, što je najgore – poniženi. U takvoj situaciji, jednostavno nismo želeli da budemo statisti, voštane figure u Vu?i?evom igrokazu u kojem Srbija svakim danom, u svakom pogledu, napreduje na putu ka Evropi, i to bez slobodnih medija.

Zato smo se odlu?ili da sebe i druge suo?imo sa surovom realnoš?u i priznamo da smo poraženi.

To priznanje, me?utim, ne zna?i i definitivnu predaju, kapitulaciju pred onima koji bi da u Srbiji, u 21. veku, pogase svetla i ostave nas da živimo u mraku.

Naprotiv. Ube?en da je poraz “Vranjskih” prvi korak ka pobedi jer bez slobodnih medija nema slobodnih gra?ana.

Svi koji misli druga?ije – ljuto se varaju. U to ?e se uveriti vrlo brzo.

Sa ili bez “Vranjskih”.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!