VUK STAMBOLOVIĆ: Srbija siroče, EU i Rusija poočim i pomajka

07 Jun 2017

Srpskom društvu je potreban "roditelj" s obzirom na njegovu nezrelost. Tu ulogu bi trebalo da odigra njena elita

Srpskom društvu je potreban “roditelj” s obzirom na njegovu nezrelost. Tu ulogu bi trebalo da odigra njena elita, kaže za RSE dr Vuk Stambolović, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji i pionir u promociji alternativne medicine na Balkanu.

“Međutim, Srbija je ‘siroče’ budući da je njena elita na veoma niskom razvojnom nivou. Od nje su krenule ključne plemenske poruke nakon čega su počeli ratovi. No, poput druge siročadi, Srbija može da se osloni i na nekoga ko bi joj pripomogao kao poočim/pomajka. Poočimi/pomajke se, uostalom, i nude tako da se Srbija danas koleba između dva kandidata – EU i Rusije”, ističe Stambolović.

Godine od kojih su odustali i skakavci

RSE: Aleksandar Vučić je inaugurisan kao predsednik Srbije. Nema sumnje da će, iako je reč o funkciji sa formalno ograničenim nadležnostima, i na njoj imati gotovo svu vlast, čime se nastavlja praksa da je moć izvan institucija, kao što je bio slučaj i sa Borisom Tadićem, a naročito u vreme Slobodana Miloševića. Na ovim prostorima postoji kult “domaćina” koji treba da brine o porodici, a na državnom nivou to je politički lider.

Da li je moguće prevazići taj paternalistički odnos u kome se građani tretiraju kao nezrela deca, koja zapravo nikada i ne mogu da odrastu jer ne mogu da izađu iz senke oca nacije, ili je to začarani krug?

Stambolović: Srbija se zaglavila. Nikako da se iskobelja iz regresije u koju su je svojevremeno uvalili Memorandum SANU i Miloševićeva ambicija da uđe u Titove “cipele”, uz sasluživanje Crkve, “naših” uglednih ratnih zločinaca, kao i drugih, obuzetih fantazmom “svi Srbi u jednoj državi”.

Srbija se, zapravo, ukopala u sistem vrednosti koji blokira njen razvoj, nametanjem stereotipnog mišljenja i ponašanja, kao što su razobručena moć, nepostojanje institucija i države. Ako se potpomognemo teorijom razvoja zajednica američkog socijalnog psihologa Klera Grejvsa, koja je primenjena nakon ukidanja aparthejda u Južnoafričkoj Republici – Srbija se uklapa u treći, egocentrični nivo. Prema toj teoriji, naime, postoji osam stupnjeva razvoja: od najnižeg instinktivnog, zatim drugog po redu plemenskog, do najvišeg koji se naziva kolektivna individualnost.

RSE: U egocentrizmu nema solidarnosti, a osećaj zajedništva je prividan.

Stambolović: Da, dominantni su krajnja egocentričnost, agresivnost u odnosima i razni vidovi grube manipulacije i eksploatacije. Ključna je podela na one koji imaju i one koje nemaju. Ideal je zadovoljavanje impulsa i želja bez odlaganja. Ne brine se mnogo o posledicama koje, uostalom, za one koji su jači nikada i nema, jer je na snazi princip nekažnjivosti jačeg. Naime, oni koji su jači politički, ili ekonomski, pa i fizički, kao na primer “navijači”, praktično rade šta hoće.

Pomenuću slučaj Savamala. Sudske institucije nisu reagovale jer nemaju moć zato što zavise od jačeg. Mediji su takođe u funkciji interesa politički ali i ekonomski jačih. Tipičan primer socijalne moći je crkva koja, takođe, radi šta hoće. To pokazuje izjava patrijarha da Srpska pravoslavna crkva neće plaćati porez, ili da što je silom oteto mora i silom da se vrati. Na tim temeljima se razvija grandioznost. Životni moto je – “to nije moja greška”. Uzrok teškoća i neuspeha je uvek neko drugi. Obično je u pitanju neka zavera.

Pritom, nema zajedništva. Svaka osoba je ostrvo. Lojalnost je veoma privremena. Postoje samo pljačkaši i žrtve, ljudožderi i pojedeni. Potpuno odsustvo obzira prema drugom je znak snage. Slabiji se drže u poslušnosti i oskudici, a povremeno im se baci poneka mrvica da bi im se održala nada, ali da pritom ne ojačaju. Etično je sve ono što onome koji je jači može da omogući da dobije to što hoće – kad hoće. Dominira zakon džungle u službi ličnih interesa jačeg. Osnovni strah je – biti slabiji…

RSE: To onda liči na rđavu beskonačnost iz koje nema izlaza.

Stambolović: Uz ukopanost u treći nivo, blokadi razvoja Srbije značajno doprinosi i snažno delovanje drugog, plemenskog stupnja. Doduše, u Srbiji su osnovne karakteristike plemenskog nivoa prisutne delimično. Ali, međutim i dalje figuriraju tri njegove ključne odrednice. Najpre mitovi, naročito kosovski. Zatim isticanje predaka veličanjem njihove izuzetnosti i junaštva.

Treća je krilatica – “naš narod”, u vidu idealizovane predstave o sopstvenom narodu/plemenu, koja podrazumeva ne samo vrhunske kvalitete, nego i uverenje da su drugi narodi/plemena – naročito susedni – manje vredni sa negativnim svojstvima.

Neodrživo sedenje na dve stolice

RSE: Drugi krak tog stava je odnos prema većim narodima, da su Srbi žrtve međunarodne zavere.

Stambolović: Da, mi se identifikujemo sa precima čije se junaštvo hvali, ali koji su večito bili žrtve zbog raznih zavera tih nepoštenih svetskih moćnika.

S druge strane, neguje se vekovni mit o večnom prijateljstvu Srbije i Rusije iako nije zasnovan na bilo kakvim činjenicama. Taj mit počiva i na sličnim vrednostima koje baštine Srbija i Rusija. I Rusija je na tom, trećem egocentričnom nivou razvoja.

RSE: A onda se u politici to reflektuje sedenjem na dve stolice između EU i Rusije.

Stambolović: U Srbiji postoji tenzija između manjinskog dela koji je naučio na bolje i zna kuda treba ići, tačnije prema EU, i većinskog koji želi da ostane na postojećem nivou ili ne zna na koju bi stranu. Egocentrični nivo na kome se Srbija sada nalazi veoma je težak za one koji nemaju, koji su slabi. Tu se živi od danas do sutra, u velikoj neizvesnosti, i onda se utočište traži u plemenskoj sigurnosti, zbog čega se podržava vođa. I zato Srbija sedi na dve stolice.

RSE: Vlasti u Srbiji kada govore o EU, one to ne čine toliko iz vrednosnih pobuda već više iz pragmatskih, odnosno ekonomskih razloga, dok je ka Rusiji okrenuta vrednosno i geostrateški.

Stambolović: To je rascepljenost koja takođe vodi u zastoj, potom u regresiju i na kraju u truljenje. To je praktično neodrživa situacija koja mora nekako da se prevaziđe jer se ne može mnoštvo ljudskih sudbina i života više držati na ovom nivou.

RSE: Srbija u tehničkom smislu napreduje ka EU. Međutim, nema suštinskih reformi. Čak jača autoritarizam zato što je Brisel sklon da zažmuri na kršenje demokratskih principa na unutrašnjem planu zarad Vučićeve spremnosti da postigne sporazum sa Kosovom o normalizaciji odnosa a što je u evropskim prestonicama izgleda važnije od demokratije.

Stambolović: Na tom petom nivou psihosocijalne egzistencije, na kome se nalazi EU, pragmatizam je često važniji od principa. Dakle, EU ima praktične razloge za tolerisanje takvog ponašanja političara na Balkanu. To je za Evropu prioritet. No, sa druge strane, ona ima i sistem vrednosti koji se paralelno provlači sa pragmatizmom. Te vrednosti će izbiti u prvi plan kada se zadovolje pragmatski razlozi. Briselu je bitno da smiri balkanska plemena kako bi prestala da ratuju. Nakon toga će se zahtevati red, kontrola impulsa i poštovanje autoriteta.

RSE: Međutim, vidimo da i u samoj EU jača autoritarizam, pre svega u Mađarskoj i Poljskoj, kao i razne vrste populizma.

Stambolović: Tačno. To znači da su u Evropi vrednosti, o kojima govorim, glavni gravitacioni centar. Međutim, pored njih postoje i opredeljenja na višem nivou – kao što su stremljenja skandinavskih država – ali i na nižem, pre svega populizam. Stoga se različiti društveni interesi vezuju za različite grupacije.

Plemenski Savet staraca i mlade poglavice

RSE: Da se vratimo na stanje u Srbiji. Zašto je ona i dalje na nivou poluplemenske zajednice, sa snažnom ulogom mitomanije, kolektiviteta i vođe?

Stambolović: Čitav splet okolnosti je doveo do toga. Srpsko društvo je bilo krenulo ka četvrtom stepenu psihosocijalne egzistencije koji je bio karakterističan za bivšu Jugoslaviju. Ka tom nivou su ga povukli različiti nivoi na kojim su bili delovi te složene zajednice. Imam u vidu Sloveniju koja je dostigla četvrti stepen čak sa elementima petog na kome se sada nalazi EU. I Hrvatska je bila na višem nivou razvoja u Srbiji jer je imala iskustvo organizovane države, mislim na Austro-Ugarsku čiji je bila deo. I Vojvodina je delimično pripadala tom krugu.

Srbija nikada nije imala organizovanu državu

RSE: Iako je od 19. veka u Srbiji bio fokus na državni razvoj, kao i širenje njene teritorije, dok se zapostavljala društvena transformacija?

Stambolović: Srbija nikada nije imala racionalnu državu. Nju čine pre svega formirane institucije i nacije. Međutim, institucije u Srbiji služe samo kao kulise, odnosno pokriće za različite interese vladajuće grupacije. Ona ni danas nema razvijenu državu i naciju.

RSE: Zašto?

Stambolović: Iz plemenskog nivoa se izlazi tako što mlađe “poglavice” dovode u pitanje odluke Saveta staraca koji vodi glavnu reč u plemenu. Te poglavice kažu da mogu više i bolje – da osvoje nove teritorije, opljačkaju veće bogatsvo i dovedu još robova. Dakle, oni su kroz istoriju pokazivali da mogu da urade više nego oprezna plemenska politika Saveta staraca.

Tako nastaje treći nivo psihosocijalne egzistencije u kojoj vođe imaju neograničenu moć. Primer za to je vojnička država u kojoj mlade poglavice potiskuju Savet staraca, tvrdeći da mogu bolje i jače.

Država nastaje tek na četvrtom nivou na kome vlada red, kontrolišu se impulsi i poštuju autoriteti. Postoje institucije i nacija. U naciju spadaju svi. Mi imamo potpuno iskrivljeno, plemensko shvatanje patriotizma. On podrazumeva ljubav prema otadžini, dok je kod nas to ljubav prema plemenu.

RSE: Govorite o inkluzivnom konceptu nacije?

Stambolović: Nacija treba da bude otadžbina svih onih čiji su preci živeli na određenoj teritoriji, to znači i Srbi i Romi i Mađari i Albanci i drugi – praktično svi stanovnici te države.

RSE: Međutim, na Balkanu preovladava ekskluzivni, etnički koncept, što znači da su pripadnici određene nacije samo Srbi ili Albanci ili Hrvati. Drugi su isključeni. Pri tom se tako shvaćena nacija identifikuje sa državom a ostali su neravnopravne manjine.

Stambolović: Da, to je karakteristično za plemenski nivo.

RSE: Dakle, na metaforu o Savetu staraca i mladim poglavicama vam liči istorija Srbije u kojoj su širene teritorije, uključujući i pokušaj 1990-ih da se one zaokruže?

Stambolović: Nije to zaokruživanje već imperijalistički poduhvat iz najegocentričnijih poriva.

RSE: U takvim okolnostima dominira mitomanija i kolektivizam u koji se individua utapa.

Stambolović: Da, pleme ima veoma mali broj uloga: ratnici, žene koje zadovoljavaju njihove potrebe i upravljači. U takvom ambijentu nema razvoja.

Odavde, dakle iz nivoa egocentričnosti, dopunjenog ključnim elementima plemenskog nivoa, Srbija bi trebalo da uđe u tranziciju koja vodi četvrtom, to jest svrhovitom nivou za koga su svojstveni red i stabilnost, impulsi su pod kontrolom, a za krivicu se odgovara.

Tipičan primer za ovaj nivo razvoja je Singapur. Niste smeli da ništa bacite na ulicu, ne možete da kupite novi automobil dok ne rashodujete stari.

Rusija uzima najbolje za džabe

RSE: Na koji način ostvariti taj prelaz, odnosno tranziciju?

Stambolović: Moraćemo dugo da putujemo ka EU. Nema preskakanja.

Neophodna je odgovarajuća podrška analogna onoj koju imamo u ličnom razvoju od naše treće do šeste godine koju nam pružaju roditelji. S obzirom na nezrelost srpskog drušva, i njemu je potreban roditelj. To bi trebalo da bude njena elita. U tom pogledu, međutim, Srbija je siroče, budući da je njena elita na veoma niskom razvojnom nivou. Ključne plemenske poruke odavde krenule su od elite nakon čega su počeli ratovi. Doduše, iz ove sredine su se čuli i otrežjujući glasovi.

No, poput druge siročadi, Srbija može da se osloni i na nekoga ko bi imao ulogu poočima/pomajke i pripomogao podrškom koja, dakako, ne bi bila ni emotivna, ni bezuslovna. Poočimi/pomajke se, uostalom, i nude tako da se Srbija danas koleba između dva kandidata.

RSE: “Poočim” i “pomajka” su i EU i Rusija?

Stambolović: Nude nam se i Rusija i Evropa. Na nama je da budemo dovoljno mudri da izaberemo. Rusija ne može da nas odvede dalje, jer se nalazi na istom nivou kao i mi. U nekim segmentima je čak i na nižem. Međutim, baš takva je bliska srpskom društvu zbog istovetnog dominantnog sistema vrednosti, ali i veoma aktivnog širenja svoje “meke moći”.

Zbog toga se i zanemaruje činjenica da se Rusija sve vreme ponaša saobrazno svom egocentričnom sistemu vrednosti, pa kad od Srbije kupuje, ona kupuje najbolje, ali za džabe. Primer za to je Naftna industrija Srbije. Istovremeno, kada poklanja, poklanja rashodovano i otpisano, ali za to uzima paprenu naknadu, što ilustruju nedavno “poklonjeni” ratni avioni…

RSE: Kako EU može da ostvari tu ulogu?

Stambolović: Tako što će tražiti da ispunimo odgovarajuće uslove. Moramo mnogo toga da promenimo da bismo dobili mesto u tom društvu. Doduše, EU ima pravila za taj deo egocentričnog nivoa zemalja aspiranata. Ne može da zamisli da vodi nekoga sa plemenskog nivoa. To je bilo u vreme konvistadora, odnosno kolonijalnih osvajanja. U evropskim prestonicama računaju da imaju posla sa državom, a ne plemenom. Stoga EU ima pravila za države na egocentričnom nivou, ali ne i za plemenski nivo kojim smo mi duboko prožeti.

U svakom slučaju, Brisel traži da se poštuju ustanovljena pravila i procedure, koje Srbija nastoji nekako da izvrda. A nekada se, poput razmaženog petogodišnjaka, čak i ljuti: bilo na najblažu opomenu zanemarujući pritom šta je prethodno uradila ili još uvek radi, kao što su slučaj Savamala, preposlušno sudstvo i mediji – bilo što poočim/pomajka funkcioniše po svojim pravilima, a ne prema njenim željama, poput ljutnje Beograda na Francusku zbog odluke suda u Kolmaru…

RSE: Vučić je u inauguralnom govoru najavio suštinske reforme. Da li je to samo retorika a u praksi će se nastaviti učvšćivanje njegove vlasti?

Stambolović: To će se videti na osnovu starog pravila “Hic Rhodus, hic salta”, odnosno: “nemoj da pričaš, uradi to”. To znači da je nužno poštovanje osnovnih principa, pre svega vladavina prava. Dakle, rešenje slučaja Savamala će biti lakmus test koji će pokazati da li je to prazna priča ili promena dosadašnje prakse što bi pružilo veliku nadu.

Usamljena gomila

RSE: Današnje društvo je, kako bi rekao Dejvid Risman, “usamljena gomila”, odnosno imamo iluziju zajedništva.

Stambolović: Nema zajedništva na egocentričnom nivou. Nema zajedništva ni u neoliberalnim društvima gde su sve veće socijalne razlike. Zbog toga jačaju strahovi.

Na instinktivnom, odnosno prvom razvojnom nivou najveći strah je od gubitka osnovnih sredstava za preživljavanje, pre svega hrane, vode i skloništa. Na drugom, plemenskom nivou, najveći strah je da će vas izbaciti, ekskomunicirati iz plemena. Na trećem, egocentričnom stupnju, na kom je Srbija, da ne dođete u poziciju slabijeg jer će vas jači tlačiti. Onaj ko je slabiji, loše mu se piše. Na četvrtom, nivou reda, najveći strah je da ne prekršite pravila, zakon. Na petom, na nivou progresa, najveći strah je da nećete uspeti. Onaj ko nije uspeo, promašio je život. Oni koji su maksimalno uspeli to su ostvarili preko drugih. Tu nema prijateljstva već neprestanog takmičenja i procenjivanja. Onda se kreće u potragu za drugim.

RSE: U kom smislu?

Stambolović: Postaje mu važan drugi čovek. Time se prelazi na šesti nivo gde je najveći strah da nećete biti voljeni.

RSE: Da li je bilo koja država dostigla taj nivo.

Stambolović: Ka tome idu skandinavske zemlje.

RSE: Najviši nivo razvoja, prema Grejvsu, jeste kolektivna individualnost. Da li je to utopistički san?

Stambolović: Mi to ne možemo sada da znamo. On podrazumeva minimalističku poziciju da je “manje više”, odnosno da čovek treba da bude zadovoljan sa osnovnim da mu nije potrebno nagomilavanje ni stvari niti statusnih obeležja. To podrazumeva raspodelu ograničenih resursa, globalnu povezanost, usredsređenost na dobrobit svih živih sistema, svest da je svako od nas deo šire celine. Ne može meni da bude dobro ako je vama loše.

Zbog toga se traže globalna rešenja i postoji odgovornost za opšte dobro. Postoji holizam koji se uspostavlja na interaktivni način. Dakle, reč je o interakciji a ne dominaciji.

(Dragan Štavljanin, Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!