Vožd i vrhovnik: Lovci u bh. žitu

30 Jul 2014

Podsetnik: Kako je to izgledalo 1991. godine

Serijom tekstova portal „Autonomija“ vas podseća na ratne i krvave, namerno zaboravljene devedesete godine. Ponovo objavljujemo priloge iz štampanih medija iz Srbije i zemalja bivše SFRJ. Tekst „Vožd i vrhovnik: Lovci u bh. žitu“ objavljen je u sarajevskom magazinu „Nedjelja“ 28. aprila 1991. godine. Autorka teksta je Branka Trivić.

Ako Milošević i Tuđman rastu i opadaju po zakonu spojenih sudova, treba vjerovati da taj isti zakon djeluje i kad je riječ o demokratskim procesima u Srbiji i Hrvatskoj

Da li je Jugoslavija već ušla u brakorazvodnu parnicu iz koje će partneri zbog “spoljneg sveta” na kraju procesa izaći pomireni ili će razvod biti uvod u krvavu tekovinsku deobu? Da li će Bosna i Hercegovina biti siroče oluje? Ako je rat nastavljanje politike drugim sredstvima, koliko smo daleko od njega?

Mnogo toga ukazuje da se sada i ovde vode dve paralelne, međusobno suprostavljene politike: pregovarački maraton republičkih lidera i pripremanje za ratni raspored u slučaju neuspeha pregovora. U opticaju su i indicije da je deoba Jugoslavije već obavljena na prvom tajnom divanu Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu. Ovaj nedeljnik je u prošlom broju već preneo navode novosadskog “Stava”, koji se poziva na dobro obavešteni izvor, da su Vožd i Vrhovnik pre splitskog samita sklopili pakt u Karađorđevu. Razgovori su, kaže pomenuti izvor-očevidac, protekli u prisnoj atmosferi, čemu je, prema romoru beogradskih diplomatskih krugova, doprinelo i prisustvo sedamnaestogodišnjeg Miloševićevog sina, koga je tata poveo u Karađorđevo da upozna čika-Franju Tuđmana. “Veletrgovina” je, navodno, završena tako što je Milošević Knin vratio “hrvatskom državnom pravu”, dobivši zauzvrat od Tuđmana “hrvatsku šutnju” o pravima Albanaca na Kosovu, a sve se ovo zalilo “pogubljenjem” Markovića, tog sebičnog čuvara “topčiderske kovnice”.

Očevidac “potpisivanja” “dvojnog pakta” kaže da ima indicija da je u šetnji rajskim stazama Brozovog lovačkog gazdinstva podeljena i Bosna. Vožd i “Ban” su granicu svojih carstva vukli, kaže, dolinom Neretve do Konjica, pa “ispred Sarajeva skreće levo ka Kreševu i dalje dele Bosnu dolinom reke Bosne”.

Da li iza ovog dima ima baš ovakve i ovoliko vatre, ne može se pouzdano znati, ali nekolike političke koincidencije su, u najmanju ruku, simpomatične. Nekako paralelno sa prvim divanom u Karađorđevu, komune Bosanske krajine i tzv. stare Hercegovine, naprečac se dozivaju ekonomskoj pameti i teritorijalno povezuju u novu zajednicu, motivisanu navodno samo privrednim razlozima, pri čemu je sasvim marginalno to što je većinsko stanovništvo tog dela Bosne srpsko. Ah, taj Knin!

naslovnica Dani28041991Tu negde, opet koincidentno, Jovan Rašković obećava da će, ako se Jugoslavija raspadne, prva novoformirana država biti Krajina sa tri miliona stanovnika. A i u matici Srbiji, nekako ponovo vremenski podudarno cveta homogeno nacionalno cveće koje bi da raste u bašti svih Srba u jednoj državi.

Mašala! Ako je sve ovo i sasvim bezopasno, slučajna simultanka – mnogo je! Čak i za poslovično istočnjačko (s)trpljenje i toleranciju gospodina Alije Izetbegovića. Dan nakon drugog divana u Karađorđevu, između dve epizode pregovora republičkih lidera Kranja i Ohrida – divana čiji je rezultat saopštenje da se u procesu mirnog i demokratskog rešavanja jugoslovnske krize mora obezbediti poštovanje interesa “srpskog i hrvatskog naroda u cijelini” – gospodin Izetbegović se upućuje u Zagreb, gde ga, povodom bajramskih praznika, prima predsednik Tuđman.

Prošle subote, na mitingu “dobre volje za BiH u našim srcima” u Banjaluci, pokazuje da će Bosna biti malo tvrđi orah; “nema dijeljenja jer je Bosna izmiješana”. Ovom zavetu apelom su se pridružile i stotine intelektualaca Bosne, rešenih da sačuvaju svoju republiku.

Koliko su zasnovane pretpostavke da će uskoro na dnevni red doći rat za unutrašnje granice? Možda se o tome može razmišljati i kroz prizmu rezultata dosadašnjih samita šestorice, koji su se završili otprilike onim čime su i počeli: rigidnom dihotomijom federacija-konfederacija. Iako se jednog trenutka ukazala varljiva nada da će pobornici razumnih rešenja koja bi nedogmatski išla na kombinaciju ovih varijanti – Izetbegović i Gligorov – uspeti da nepomirljive “bojovnike” dveju opcija dovedu do minimuma saglasja, posle Kranja, a naročito posle Ohrida jasno je da su pozicije ostale nepomirljive kao i na samom startu: ili “savezna država” ili “savez suverenih država”, o čemu će se referendumom u republikama odlučiti do kraja maja.

nedelja130004Nekoliko dana posle Ohrida pokazuje se da su u brzometni referendum posumnjali svi koji su odluku o njemu i doneli. Šta u ovako patološki nezdravim međunacionalnim odnosima uopšte može doneti ovakvo izjašnjavanje, moglo se naslutiti i iz pesimističkih nagađanja Momira Bulatovića – da se može dogoditi da referendum bude “pucanje u prazno”, da može kao bumerang vratiti sva pitanja koja su se samitima izbegavala, za čije će rešavanje trebati mnogo mudrosti i razuma. Izetbegović takođe upozorava da se referendumom ne rešava suština jugoslovenske krize.

Prema rezultatima istraživanja studija “Takt” iz Beograda i “Varianta” iz Ljubljane, o opcijama koje se referendumom nude, ispostavlja se da su građani “konfederalističkih” republika konfederalistički opredeljeni (Hrvatska – 62,7 odsto), a da su oni skloni saveznoj državi (Srbija i Crna Gora – 74 odsto i 66,5 odsto).

I Hrvati i Srbi u BiH idu za opredeljenjima svojih naroda u matičnim republikama, dok Muslimani daju tesnu prednost “savezu država”; 46,7 posto : 36,7 posto). Možda bi pametnije bilo uštedeti oko 20 miliona dolara, koliko je procenjeno da će koštati referendum, i prepisati popis stanovništva. Šta reći o sudbini referenduma u koje se još ne zna da li će glasati građani ili narodi?! Kontradikcija je toliko da je sasvim jasno da ovako neozbiljno i neodgovorno postavljena stvar ne može dati ozbiljne rezultate. Uostalom, koga bi ti rezultati i obavezivali?

U nedavnom tajnom razgovoru sa predsednicima srpskih opština Milošević bez dlake na jeziku izjavljuje: “…jednostavno nećemo ni po koju cenu odstupiti od naše formule – referendum naroda, kojim će on saopštiti, odnosno koristiti svoje pravo na samoopredeljenje, jedina je formula koja može biti prihvaćena. Druga je samo sila…”. Zagovornici izjašnjavanja naroda, u Ohridu dolaze u protivrečje sa sopstvenom tvrdnjom da će i narodnosti da se izjašnjavaju kao ravnopravni građani. A ovo parče ohridskog saopštenja pravi je pucanj u formalnu i svaku drugu logiku: …”republike u kojima je pokrenuta inicijativa da se konstituišu kao nezavisne i suverene države – morale bi prethodno da se putem referenduma izjasne da li su za ili protiv izdvajanja njihove republike iz Jugoslavije i njeno konstituisanje u nezavisnu i samostalnu državu.” Ukoliko se većinskom voljom ovakve republike opredele da budu nezavisne i suverene države, čemu onda ponovni referendum o federaciji ili konfederaciji? Neće li ta dilema “uvodnim” referendumom biti rešena?

Pošto su svi izgledi da će nas rezultati referenduma dovesti tamo odakle smo i počeli – u politički ćorsokak, postavlja se pitanje da li će se konačno shvatiti da se dogovor o budućoj zajednici mora drugačije graditi? Da je alternativa “federacija-konfederacija” “teološka” postavka problema koja sa stvarnošću nema mnogo veze? Može li, kako misli Tibor Varadi, poslanik Skupštine Srbije, “praksa biti mudrija od teorijskog ili –ili? Čak i američka federacija ima prelazne oblike suverenosti federalnih jedinica i same federacije”.

“Politički turizam” naših republičkih čelnika pokazuje groteskno gotovo apsolutni krah svih federalnih instanci. Već je komično navoditi argumente čak i najvrsnijih pravnika. “Reč je, praktično, o jednom oligarhijskom skupu koji je potpuno neprimeren jednom iole demokratskom načinu rešavanja bilo kakvih, a pogotovu ovakvih sudbonosnih pitanja”, kaže profesor dr Pavle Nikolić i podseća da se odlučivanje mora vratiti tamo gde po prirodi stvari i po važećem Ustavu Jugoslavije i spada – u Skupštinu SFRJ.

Ipak, ima i onih koji ćorsokak multilateralnih pregovora republičkih vođa vide i kao najavu njihovog spuštanja durbina, splašnjavanja apetita za moć. Pošto su njime dokazali da do rešenja nisu u stanju da dođu, Jugoslavija, koja je na početku njihove pregovaračke arogancije bila najugroženija karta, postaje sve tvrdokornija i sve realnija činjenica. Sa stanovišta međunarodnopravnog poretka, svakog dana stižu potvrde iz sveta: Jugoslavija je ta koja je relevantna stvarnost. U drugom krugu, ona se vraća realnija nego što je bila.

nedelja13003Skeptičniji tvrde da poglavlje rovovskog prepucavanja oko unutrašnjih granica, u slučaju tvrdokornosti “konfederalista”, tek predstoji. Još u bilateralnim pregovorima republičkih rukovodstava Milošević je sasvim jasno stavio na znanje i Slovencima i samom Izetbegoviću ono što je pred referendum u Srbiji prvi put rekao – da se pitanje granica može smatrati otvorenim u slučaju konfederativnog uređenja Jugoslavije. Nije teško doći do konsekvence: granice Bosne i Hercegovine za Srbiju, u tom slučaju, neće biti nepovredive. Aktuelna revitalizacija cilja “svi Srbi u jednoj državi”, kojem su ponovo pohrlili “nacionalna inteligencija” Srbije i dobar deo opozicije strahove za sudbinu mirne Bosne čini još realnijim.

“Moramo obezbediti da imaju jedinstvo u Srbiji ako želimo da kao republika koja je najveća, koja je najbrojnija, diktiramo dalji tok događaja. To su pitanja granica, prema tome, suštinska, državna pitanja… A granice, kao što znate, uvek diktiraju jaki, nikad ne diktiraju slabi”, apeluje Milošević na srpske opštinske prvake u pomenutom razgovoru i ohrabruje: “Ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo. A nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo dobro da radimo i privređujemo, bar ćemo znati da se tučemo.”

Gospodin Tuđman je, pak, često verbalizovao svoju podršku nepovredivosti granica Bosne, ali “Hrvatska u povijesnim granicama” i predizborna obećanja “marša na Drinu” iz usta njegovih jastrebova mogla bi se ispostaviti kao neapsolvirana retorika. Ako bi, se podelom Bosne “kupio” mir u Kninskoj krajini, moguće je da se izazovu ne bi tako lako odolelo. Možda ni druga strana ne bi odbila varijantu da otcepljenje Hrvatske nadomesti “preuzimanjem” Bosne. Drugi prognoziraju da bi, dođe li do proglašavanja nezavisnosti Hrvatske, došlo i do brzog početka rata svih jugoslovenskih republika, za koji bi najveću odgovornost snosili srpski i hrvatski nacionalisti. U ovom slučaju je vrlo verovatna internacionalizacija jugoslovenskog pitanja (“neće dati Evropa”), što mnogima u ovoj balkanskoj kliničko-patološkoj slici uliva i najveću nadu da do međunacionalnog rata neće doći.

Ima, čini se, osnova za verovanje da ni Vožd ni Vrhovnik, čak i da su čvrsto naumili, neće moći da ostvare svoje ekspanzionističke naume. Socijala preti i jednom i drugom. Štrajk metalaca, tekstilaca i kožara u Srbiji, ma koliko režiran bio, uvod je u ono što će srpskom lideru doći glave. Uprkos vladinim obećanjima da će ispuniti radničke zahteve, oni se ispuniti ne mogu, jer – Srbija je suva drenovina. Socijalni mir se više nema čime kupovati. Ni hrvatsko gospodarstvo nije u zavidnijem položaju. Opozicija je u severnoj republici još pripijena uz vlast u refrenu o suverenitetu, ali – koliko će dugo socijalno dno Hrvatske moći da se hrani mladodemokracijskim i suverenosnim surogatima za kruh nesušni?

Potpuno je jasno da i “banu” i “voždu” odgovaraju ratna igra, ratna psihoza i satanizacija drugog, kako bi se homogenizovala sopstvena polugladna pastva. Plitvice su se i jednom i drugom otele kontroli, ali su i jednom i drugom donele i pojačano zbijanje nacionalnih redova. Psihosocijalna vivisekcija “vlasnika” naših dveju nacija pokazala bi lako da obojica poseduju vrlo sličnu građu. To su ljudi “koji ne mogu preko noći da promene svoju komunističku ćud i da ovladaju osnovnim pricipima demokratske političke kulture”, kaže politolog dr Zdravko Tomac.

Nesposobnost naših očeva nacija za međusobnu toleranciju i dogmatska, agresivna nepopustljivost, međutim ne moraju biti prepreka za međusobno paktiranje. Uostalom, dva tajna karađorđevska divana su nas u to uverila. Dvojica rigidnih, frustriranih, boljševički isključivih lidera su se sreli. Sreli su se, bolje reći, njihovi strahovi zbog ljuljanja vlastodržačkog tla pod nogama u njihovim republikama.

Tuđman je između čekića i nakovnja – zapaljenog Knina i zbog Knina uspaljenih “jastrebova” – propao kroz duplo dno sopstvenih izbornih obećanja. Miloševićeva vaga vlasti je Terazijama i na Terazijama katastrofalno poremećena. Šta je moglo biti prirodnije nego ovo uzajamno “dizanje morala” dotadašnjih protivnika građenih od istog političko-psihološkog materijala?

Nije daleko od pameti pretpostaviti da će se ovi divani nastaviti u nekoj novoj rezidenciji. Verovatno je da dvojica lidera neće odustati od nauma rušenja jedine savezne institucije i instance koja funkcioniše – premijera Markovića. Njegova odbrana topčiderske kovnice obojici direktno ugrožava “suverenitet” i dugovečnost. Ipak, čini se da su i Tuđman i Milošević ispucali sve svoje političke adute.

Razgovarati je svakako bolje nego ne razgovarati, ali sva je prilika da politika i u Srbiji i u Hrvatskoj ne može više da stane u pesnice svojih poglavara. Politička stvarnost i njihovih sopstvenih republika i Jugoslavije izmiče im iz ruku. Miloševićevi temelji su u martu dobro poljuljani. Nova gibanja se već spremaju. Najavljuje ih i odluka opozicije da prekine svaku saradnju sa Miloševićem i SPS jer, kako je to nedavno obrazložio Vojislav Koštunica, “predsednik Republike nema sluha za glas javnosti i sve što je u poslednje vreme uradio u ime Srbije nije ustavno i predstavlja uzurpaciju vlasti”. Miloševićevi razgovori sa predsednicima drugih republika ocenjeni su kao samovoljni. Za parlament Srbije rečeno je da nije prava skupština, a pravi nisu bili ni decembarski izbori. Zbog nespremnosti SPS da ponudi odgovarajući ekonomski i politički program, obećano je, demokrati i cela opozicija koristiće sve oblike vanparlamentarnog delovanja; demonstracije i mitinge. U Srbiji, dakle, stvari stoje tako. Prevremeni izbori već se u redovima opozicije i kritičke javnost uobličavaju kao zahtev.

Ako Milošević i Tuđman “rastu i opadaju” po zakonu spojenih sudova, treba verovati da isti zakon deluje i kad je reč o demokratskim procesima u Srbiji i Hrvatskoj. A kad se oni ubrzaju, rezultat će biti sasvim izvestan – mirna Bosna, mirna Jugoslavija i miran Balkan.

(Branka TRIVIĆ, NEDJELJA, broj 62, 28.april 1991.)

Podelite ovu stranicu!