Vojvodina više nije žitnica!

07 Feb 2011

Pšenica u Srbiji je političko pitanje. Politika je i hleb, politika su tajkuni i monopoli, u stranačkim rukama su najveće agrarne kompanije, u stranačkim je rukama žito...

Vojvodina više nije žitnica ni Srbije, a kamoli Evrope! Pšenicom je u ravnici zasejano 9.683 hektara manje nego u centralnim delovima zemlje, što nisu nau?ile niti vojvo?anske njive niti vojvo?anski paori. Nije im to, doduše, najve?i problem, ali, kako god – nisu to zaslužili. Mere?i hektare, nisu im ratari u centralnoj Srbiji daleko odmakli, ali šteta je mnogo ve?a ako se zna da ovdašnje oranice imaju bolji prinos, da “odbacuju” za oko 30 odsto više hlebnog žita, da je cena pšenice dostigla 27 dinara po kilogramu spram lanjskih 11, da ?e još rasti, pa su mogli od nje imati više vajde…
Elem, ?ak i naduvani statisti?ki podaci pokazali su da je u Vojvodini pšenicom zasejano 235.160 hektara, što je oko 5.000 hektara manje od oskudne setve 2008. godine, a ?ak 56.000 hektara manje nego pre dve godine.

Pšenica je politi?ko pitanje

Zbog ?ega je Vojvodina izgubila primat ?ak i na njivama i zbog ?ega je pšenica tako srozana? Zbog mizernih cena u proteklim godinama, tankih subvencija, ucenjiva?a, monopolista na tržištu semena i u otkupu, zbog izrazito lošeg kvaliteta ove žitarice, katastrofalnih poteza vlade… Re?ju, zbog toga što je pšenica u Srbiji politi?ko pitanje. Politika je i hleb, politika su tajkuni i monopoli, u strana?kim rukama su najve?e agrarne kompanije, u strana?kim je rukama žito. U takvim okolnostima vodi se i agrarna politika i u takvim okolnostima nije stradala samo pšenica, ve? i druge kulture i druge poljoprivredne grane.
U suštini, najve?i problem je u tome što je u protekloj deceniji poljoprivreda, a s njom i pšenica, bila zaista “poslednja rupa na svirali” svake vlade. Ako je išta obeležilo godine tranzicije srpske poljoprivrede, onda je to ?injenica da je svaki ministar koji je vodio agrar vodio i svoju politiku. Uvo?enje pa ukidanje premija, ?as se štite tajkuni ?as seljaci, žito se ne da, pa se pušta niz vodu, jedan ministar odvaja pare za investicije, pa onda slede?i odlu?i da je to pogrešno, donosi se strategija poljoprivrede, pa se posle par godina ona menja, dopunjuje…
U ovom galimatijasu se nisu najbolje snalazili ni donosioci strategija i taktika, a kamoli seljaci. Tokom tranzicije imali smo šest ministara poljoprivredne i isto toliko agrarnih politika. Najve?a misterija je premiranje poljoprivrede.
Za vreme Dragana Veselinova, niti je bilo para niti strategije, a ono malo novaca trošeno je na subvencije za mleko, še?ernu repu, suncokret i soju. Sve to nije imalo puno efekta. Selja?ki protesti i blokade puteva širom Vojvodine nisu dale rezultata, jer se agrarna politika ne vodi praznim pri?ama ve? parama. A para nije bilo i ono što se nalazilo u takozvanoj selja?koj kasi trošeno je naopako. Premije su odlazile u ruke otkupljiva?a i prera?iva?a, jer za onoliko koliko je Ministarstvo premiralo proizvodnju fabrike su snižavale otkupnu cenu, tako da su novci u stvari njima išle u džepove.
Nakon njega je stigao Stojan Jefti?. Malo bio – malo i uradio. Onda na red dolazi Ivana Duli?- Markovi? i potpuno novi koncept. Ukida premije po hektaru i uvodi mnogo dobrih novina, ali je njen problem bio što nije u suštini imala podršku ni Vlade u kojoj je sedela ni skupštinske ve?ine, pa reforme nisu krunisane zakonima. Akcenat je stavila na investicije, na mere ruralnog razvoja, na razvoj tržišta poljoprivrednih kredita i razvoj tržišta zemljišta. Usvojena je Strategija poljoprivrede Srbije, koja opet zbog nedonošenja zakona i nije zaživela.
Posle Duli?ke sledi Goran Živkov, koji samo nastavlja ono što je radila ministarka. Potom stiže novi ministar Slobodan Milosavljevi? i opet nova agrarna politika. Uvodi se premija od 100 evra po hektaru ali nju ?e dobiti tek polovina selja?kih gazdinstava tako da ?e dobar deo poljoprivrede opet biti ostavljen na cedilu. Milosavljevi?a poljoprivrednici, ekonomisti, struka i nauka, trgovci žitom najbolje pamte po skandaloznoj zabrani izvoza pšenice, od ?ega se tržište dugo oporavljalo.
Šta re?i o aktuelnom ministru Saši Draginu? Dobar politi?ar, možda još bolji stru?njak za marketing, ali je poljoprivreda na niskim granama. Svedoci smo istorijski najmanjeg, zapravo sramno niskog agrarnog budžete od oko dva ili tri posto ukupnog, iako primarna poljoprivreda u?estvuje sa deset odsto u BDP-u, a agroindustrija sa ?ak 25 odsto. I u Draginovoj politici osnova su pla?anja po hektaru, mere podrške su nepredvidive, nema klju?nih dokumenata, poput strategije razvoja poljoprivrede. Objavljen je, doduše, Nacionalni plan za razvoj poljoprivrede kao i Plan ruralnog razvoja, ali ga vlada nije usvojila. Posebno je interesantno što su se, bez mnogo pompe i pri?e, u ovu “politiku okrenutoj isklju?ivo individualnim poljoprivrednim proizvo?a?ima s registrovanim gazdinstvima” na mala vrata lane uvukli veliki kombinati. Podržavljeni su, imaju privilegovan status u pogledu premija, lokalne samouprave postavljaju menadžment, vuku sve konce. Krenulo je s PKB-om, na redu je PIK Be?ej…

Nespremni za liberalizaciju

Nakon takvog galimatijasa nije bilo iznena?uju?e ono što smo ?uli pre nekoliko dana na prezentaciji studije „Efekti liberalizacije carina na poljoprivredu Srbije“ – da ?e se naš agrar u 2014. godini na?i u veoma ozbiljnoj krizi, jer je to godina kada ?e se potpuno liberalizovati trgovina poljoprivredno-prehrambenim proizvodima sa EU. Posebno je teška okolnost to što ?e Srbija biti jedina zemlja koja je liberalizovala carine za ovaj segment, a da pre toga nije postala ?lan EU, što bi za posledicu imalo sunovrat poljoprivrede u Srbiji zbog nekonkurentnosti, kako u kvalitetu tako i u cenovnom smislu.
– Od 2014. godine do trenutka kad budemo ušli u EU pro?i ?e najmanje pet godina, što zapravo stvara „brisan prostor“ sa kojim ?emo se teško suo?iti ukoliko od danas ne budemo po?eli da radimo na pripremi za taj period – rekao je na toj konferenciji ekonimista Miroljub Labus, napomenuvši da se posebno mora voditi ra?una o budžetskoj i agrarnoj politici.
– Neophodno je promeniti budžetsku politiku jer budu?nost države nije u penzionerima nego u proizvodnji. Najpre bi trebalo investirati u modernizaciju poljoprivredne proizvodnje, razgovarati sa EU o periodu „brisan prostor“, i poja?ati administrativne kapacitete. Naime, vrlo je teško raditi velike projekte, ?ak i kada se novac obzebedi ukoliko ne postoje institucije koje ?e ga realizovati – ocenio je Labus.
Ekonomista Aleksandar Stevanovi? istakao je da je u Srbiji pogrešno koncipirana politika subvencija, te da ne treba trošiti novac na „gašenje požara“ ve? u tehnološki napredak i da treba podsticati pove?anje proizvodnje, ukrupnjavanje gazdinstava i osigurati plasman.
Kako re?e ovaj ekonomski analiti?ar Centra za slobodno tržište – u našoj zemlji postoje tri paralelna agrara. Prvi je primitivan, sitnosopstveni?ki. Drugi je vibrantan, moderan, ukrupnjen i tre?i državni, ?ija je uloga samo proizvodnja korova. Sve ovo se mora promeniti, da bi nam krenulo na bolje.

Ljubica Blitva – Troši?

Podelite ovu stranicu!