Vojvodina više ne može da čeka!

30 Jul 2010

I dok se Srbija ponovo našla na suprotnoj strani u odnosu na ostatak razvijenog sveta, ono što bi građane Vojvodine trebalo da zabrine je potpuni izostanak bilo kakve reakcije političkog i intelektualnog establišmenta Vojvodine na novonastalu situaciju i njene eventualne posledice po Vojvodinu i njenu evropsku budućnost

Srbija bi status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, u najboljem slučaju, mogla da dobije 2011, ali teško da bi mogla da uđe u EU pre 2018. godine, ocenjuje se u jednom tekstu na sajtu WAZ.EUobserver. U tekstu, koji je objavljen početkom februara, konstatuje se da su nerealna očekivanja Srbije o brzini integracije u EU, odnosno da bi mogla da za manje od pet godina postane članica Unije. Čak i u najboljem slučaju, bez političkih faktora koji usporavaju proces, Srbija ne može da dobije status kandidata pre 2011. Pristupni pregovori bi onda mogli da počnu 2012. i da budu zaključeni 2016., sa ulaskom u EU 2018. godine. Ipak, s obzirom na verovatne komplikacije na tom putu, 2020. je mnogo realističnija procena – navodi se u tekstu.

Nakon prošlonedeljne presude Međunarodnog suda pravde koja je na nezavisnost Kosova i u formalnom smislu stavila tačku, kao i zaoštravanja odnosa Srbije sa svetskim silama koje je nakon donošenja presude usledilo, ova prognoza sada može da deluje i optimistično.

Naime, srbijanski političari, koji se inače redovno utrkuju u licitiranju mogućim datumima pridruživanja Srbije Evropskoj Uniji, unoseći dodatnu konfuziju u glave ionako zbunjenih građana Srbije, i dalje ponavljaju stare mantre o odvojenosti kosovskog pitanja od evropskih integracija, zatežu odnose sa svetom i svesno udaljavaju ovu zemlju od Evrope. Umesto da prestanu sa praksom obmanjivanja sopstvenog naroda i objasne građanima realnu situaciju i sve neophodne korake i standarde koje je potrebno ispuniti na putu ka EU, oni i dalje podgrevaju mitove i nastavljaju sa politikom praznih floskula tipa “I Kosovo i Evropa”, iako je jasno da Kosovo odavno više nije deo Srbije, te samim tim ni ne postoji realna šansa da Srbija uđe u Uniju sa Kosovom kao njenom vlastitom pokrajinom.

I dok se Srbija ponovo našla na suprotnoj strani u odnosu na ostatak razvijenog sveta, ono što bi građane Vojvodine trebalo da zabrine je potpuni izostanak bilo kakve reakcije političkog i intelektualnog establišmenta Vojvodine na novonastalu situaciju i njene eventualne posledice po Vojvodinu i njenu evropsku budućnost.

Jedino je Predsednik Skupštine Vojvodine, Šandor Egereši, koji je ove nedelje primio oko 200 učesnika Kampa tolerancije mladih iz zemalja podunavskog regiona, stidljivo prokomentarisao da se nada će Srbija ući u EU “za deset godina”. “Nadam se da ćemo za deset godina ući u EU. Nisam siguran, ali se nadam”, kazao je Egereši.

Jasno je da za uspavanu javnost Srbije, koja za mernu jedinicu vremena uglavnom koristi decenije i vekove, brzina pristupanja Evropi nije među prioritetima; deset godina plus-minus, za prosečnog građanina ove zemlje očigledno ne predstavlja problem. O srbijanskim političarima i njihovim finansijerima-tajkunima, da i ne govorimo; što duže bude trajao put Srbije do članstva u EU, to bolje po njih, jasno.

Vojvodina, međutim, ne sme da dozvoli sebi luksuz da joj još jedna decenija prođe u neizvesnosti i fiktivnom približavanju Uniji po sistemu ”jedan korak napred, dva koraka nazad”. Bez obzira na očigledne napore vojvođanske administracije da u svim važnijim segmentima društva uvede evropske standarde i na taj način približi Vojvodinu Evropi, Vojvodina ne sme još jednu deceniju da ostane izvan evropskih i svetskih tokova i izgubi još deset godina u ratu koji Srbija vodi sama sa sobom i koji je izgubljen i pre nego što je počeo. Jer, dok je u poslednjoj deceniji dvadesetog veka svet tehnološki najviše uznapredovao, Vojvodina je dokazivala svoju lojalnost Srbiji podređujući svoje interese imaginarnim interesima Srbije, žrtvujući svoje ljudske, prirodne i ekonomske resurse zarad ”mira u kući”, što je rezultovalo najvećom propašću Vojvodine u njenoj istoriji i njenim svođenjem sa jedne od najrazvijenijih regija bivše Jugoslavije na običnu srbijansku provinciju, u kojoj nezaposlenost raste, a standard građana opada.

Ako uzmemo u obzir i sasvim sigurne komplikacije na putu Srbije ka članstvu u Uniji, jasno je da je krajnje vreme da Vojvođani počnu da razmišljaju o svojim interesima i svojoj budućnosti. Ako na sve to dodamo i sasvim izvestan uslov koji će Evropa pre ili kasnije postaviti pred Srbiju, a koji će se odnositi na njeno priznanje Kosova kao nezavisne države, nema dileme da ćemo u bliskoj budućnosti doći do tačke kada će građani Vojvodine morati da odluče kojim putem će Vojvodina nastaviti dalje: putem evropskih integracija, prema zajednici evropskih država, ili putem mitova i konfrontacija, u ponovnu samoizolaciju i dalje propadanje.

Negativna iskustva iz bliske prošlosti nam jasno govore da sudbina Vojvodine više ne može bezuslovno da se vezuje za sudbinu Srbije; naprotiv – ako je Vojvodina najrazvijeniji deo Srbije, njena ”lokomotiva” i ”motor razvoja”, logično bi bilo da ona ima ključnu ulogu i u donošenju odluka i određivanju buduće politike čitave zemlje. S obzirom na vekovnu zabetoniranu centralističku uređenost Srbije, jasno je da je takav scenario nemoguć i da će Vojvodina kad-tad ponovo biti žrtvovana zarad ”viših” ciljeva Srbije u njenoj ”borbi” za očuvanje Kosova i Metohije, što je zapravo samo paravan za odlaganje reformi i dalju pljačku sopstvenih građana, prvenstveno Vojvođana.

Zbog svega toga, građani Vojvodine, a pre svega vojvođanska vlast, moraju biti spremni na donošenje krupnih odluka u periodu koji je pred nama. S obzirom da je Vojvodina nastala u Evropi, a ne u Srbiji, i da je sa svih strana (izuzev ispod Save i Dunava) okružena članicama Evropske Unije (ulazak Hrvatske u EU se očekuje uskoro), kao i shodno volji građana Vojvodine iskazanoj na svim proteklim izborima, jasno je da za Vojvodinu, njenu stabilnost, budućnost i prosperitet članstvo u Evropskoj Uniji nema alternativu.

Upravo iz tih razloga, na vladajućoj eliti u Vojvodini je odgovornost da preuzme sve neophodne mere za zadržavanje Vojvodine na evropskom koloseku i da u slučaju da Srbija zastane na putu evropskih integracija, ili zbog Kosova u potpunosti odustane od njih, na adekvatan način zaštiti interese Vojvodine i njenu evropsku perspektivu.

To znači da je pred vojvođanskom administracijom zadatak da započne proces redefinisanja odnosa između Vojvodine i Srbije, koji bi rezultovao donošenjem novog Ustava Srbije, u kojem bi Vojvodina bila definisana kao republika, ravnopravna sa Republikom Srbijom i sa zagarantovanim ingerencijama poput zakonodavne, izvršne i sudske vlasti i sopstvene imovine i prihoda. Dakle, ravnopravnost i partnerstvo sa Srbijom, a ne unutrašnja kolonija Srbije i njeno sredstvo za eksploatisanje.

Ukoliko vojvođanska vlast u zvaničnom Beogradu ne bi pronašla pravog sagovornika koji bi imao sluha i razumevanja za potrebe Vojvođana, bila bi dužna da građanima Vojvodine omogući demokratsko izjašnjavanje putem referenduma, na kojem bi se Vojvođani opredelili između članstva u Uniji i izolacije unutar Srbije.

Imajući u vidu skorašnju presudu Međunarodnog suda pravde u korist Kosova, put za budući referendum o vojvođanskom pitanju je i pravno omogućen, potrebno je samo načiniti prvi korak.

Ima li Vojvodina hrabrosti za to?

Slobodan Vojvodić

Podelite ovu stranicu!