Vojvodina na dobrom putu da zbrine sve izbeglice

05 Mar 2008

NOVI SAD – Predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić uručio je juče ugovore o dodeli 30 miliona dinara vr…

NOVI SAD – Predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić uručio je juče ugovore o dodeli 30 miliona dinara vredne pomoći u građevinskom materijalu za 135 porodica izbeglih, prognanih i raseljenih osoba. To je najveća donacija koju je dosad Izvršno veće uručilo posredstvom Fonda za pružanje pomoći izbeglim, prognanim i raseljenim licima otkad je fond osnovan pre godinu dana. Na konkursu za pružanje pomoći za nastavak započete izgradnje stambenih objekata vlasnicima u Vojvodini, pokrajina je za 55 porodica sa oko 300 članova dodelila do pet hiljada evra po objektu, od čega je polovina bespovratna donacija, a polovina se vraća u narednih osam godina. S druge strane, na konkursu za pružanje pomoći za poboljšanje uslova stanovanja pokrajina je pomogla 80 porodica sa 440 članova domaćinstva, u vidu bespovratne donacije u građevinskom materijalu u vrednosti do 1.500 evra. Kako je juče najavio Pajtić, pokrajina namerava da do 2010. godine reši probleme najugroženijih izbeglica, a da do 2012. godine budu trajno rešeni svi izbeglički problemi u Vojvodini.

“Samo sin da dobije sobu”

Slobodan Kosić izbegao je iz Donjeg Vakufa u februaru 1996. godine. Ništa nije poneo. Imao je samo vojnu uniformu na sebi.

Supruga Slavica izbegla je nešto pre njega, vodeći njihovo dvoje dece, Jovanu (17) i Đorđa (14). Kad se domogla Vojvodine s dvoje male dece, imala je na raspolaganju deset pelena i ništa drugo. Neko vreme bili su smešteni kod rođaka. Sa strepnjom je dočekala muža, a zatim su otišli u podstanare. – Selili smo se od kuće do kuće, promenili smo sedam podstanarskih domova u Žablju.

Od vlage po starim kućama sin je dobio bronhitis, a i ćerka je obolevala. Radili smo puno, samo decu da prehranimo. Muž je godinama radio u “Budućnosti” a. d. Novi Sad. A sad mu je bolesna kičma, pa mesečno prima bolovanje od 8.100 dinara. Ja sam išla na njive, kopala ljudima, ali sad sam obolela, ne mogu više – priča Slavica. Kaže da im je jako značajna ova pomoć, 5.000 evra da završe započetu gradnju kuće, pa da napokon deca dobiju sobu. Jer, kaže, muž i ona su prešli pedesetu, a još su sa sinom u sobi. Kaže, stalno ih pita kad će napokon moći da dovede drugare u kuću.

“Poneli samo vreću brašna i kantu masti”

Jaska Milica (64) izbegla je 1995. iz Hrvatske, opština Vojnić, s mužem, ćerkom i dvoje unučića. Kaže, poneli su samo kantu masti i vreću brašna. Do Vojvodine su doputovali svojim traktorom s prikolicom, sad mu je već 20 godina. Milica kaže da su jedino njega uspeli da izvuku od celokupnog domaćinstva koje su ostavili za sobom. Sada žive u Novom Slankamenu, u staroj kućici koju im je kupila rođaka. Pošto je kuća vlažna i prokišnjava, ćerka Nevenka je konkurisala kod pokrajinskog fonda. Dobila je pomoć od 1.500 evra za građevinski materijal.

Ružica Čakić (53) je 1995. s porodicom došla iz Hrvatske, iz mesta između Benkovca i Šibenika. Preko stotinu ljudi putovalo je jednim autobusom, po troje na jednom sedištu, putovali su 12 dana, bez hrane i vode. Ružica je došla s njihovo četvoro dece, a muž Mirko je stigao kasnije, pešačeći 30-40 kilometara. U izbegličkom centru nije bilo mesta za njih, pa su izmenjali podstanarske kuće. Ružica je jako zahvalna na pomoći koju su dobili. Kaže, to im je poslednja nada da će uspeti da dovrše započetu gradnju kuće, da postave krov i napokon se usele u svoj dom u Novom Sadu. Sad ih je već devetoro, muž, žena, četvoro dece, snaha, unučići, baka i deka. A rade samo muž i stariji sin, pa mesečno skupe manje od 35.000 dinara.

Posle 15 godina ponovo svoj krov nad glavom

Ilija Vojinović (28) imao je samo 15 godina kad je 1995. s roditeljima i sestrama izbegao iz Korduna. U Vojvodinu su stigli praznih ruku, na traktoru. Godinu dana bili su kod rođaka u Savinom Selu, a posle su živeli kao podstanari. Sad su u Vojki, kod Stare Pazove, gde su započeli s gradnjom kuće. Nadaju se da će zahvaljujući pomoći od 5.000 evra za crep, blokove, letve… uspeti tokom godine da je dovrše. Inače, Ilija radi za 20.000 mesečno kod pekara, a otac više ne može da radi. Momčilo Bošković je 1993. s porodicom izbegao iz Sarajeva, takođe bez stvari. Žive u Novom Sadu, sve vreme kao podstanari, jer u izbegličkom centru nije bilo mesta. Kaže da žena, dvoje dece, starci i on, njih šestoro, žive u 60 kvadrata. Radio je, kupio plac, pa se nada da će uspeti da završi gradnju kuće i da se napokon, posle 15 godina podstanarskog života, usele u svoj dom.

Zahvalnost pokrajini

Koliko znači pomoć u građevinskom materijalu ljudima koji su, zbog rata ili nemira, bili prinuđeni da napuste svoje domove, svedoči izjava jedne od korisnica, Milene Radojčić iz Rume. Primajući ugovor, ona se zahvalila pokrajini, jer će konačno, nakon decenije i po, imati svoj krov nad glavom. Svečanoj dodeli su prisustvovali i direktor Fonda za pružanje pomoći izbeglim, prognanim i raseljenim osobama Dejan Pavlović, predsednik Saveta za izbeglice Izvršnog veća dr Janko Veselinović i pokrajinski poverenik za izbeglice Marijana Novakov-Popović.

M. J. Kiževski, Gradjanski list

Podelite ovu stranicu!