Vojvodina: „Mirni suživot“ nacionalizama

24 Dec 2014

Gubljenje različitosti je smrt Vojvodine

Umesto kulture suživota, slika stvarnosti u Vojvodini sve je češće obeležena nacionalizmima. I ova pokrajina, očito, nije ostala nedodirnuta ratovima iz devedesetih godina prošloga veka.

I 2014. godina je u multietničkoj pokrajini Vojvodini bila u dobroj meri obeležena nacionalističkim incidentima, od kojih su najdrastičnija bila razbijanja pekara u vlasništvu Albanaca. Bila je obeležena i cenzurisanjem umetnosti koja nije po ukusu lokalnih funkcionera, opet uglavnom iz nacionalističkih ili ponekad iz homofobnih razloga.

Trend iz prethodnih godina se, dakle, nastavio. Otkuda takve tendencije u pokrajini za koju najčešće kažu da je otvorena i multikuturalna?

“Zapravo, Vojvodina nikada nije bila do kraja ni tolerantna ni multikulturalna, kako volimo da je predstavimo. To je idealizacija prošlosti. Čekajte, pa ni ovde kao ni drugde nijedan rat nije prošao a da se ljudi nisu međusobno ubijali po etničkom ili pre toga po verskom principu. Tako da Vojvodinu u tom smislu ne treba idealizovati”, kaže za Dojče vele istoričar Milivoj Bešlin.

Kultura suživota i otpori

Prema njegovim rečima, činjenica je da u Vojvodini postoji kultura suživota, koja je snažnija nego u drugim delovima Srbije, jer je ova pokrajina u tom smislu specifična: nije homogena ni u etničkom, ni u religijskom, ni u mentalitetskom smislu.

Milivoj Beslin“Ali, istovremeno, stalno postoji otpor toj kulturi suživota i stalni pokušaji da se ona unifikuje: u verskom i u nacionalnom, pa čak i u mentalitetskom smislu, recimo kroz priču o starosedeocima i dođošima. Sva su društva protivrečna, a vojvođansko društvo je protivrečnije jer je uvek bilo složenije od drugih. I zbog toga je obaveza pristojnog dela Vojvodine da se stalno bori za opstanak te kulture suživota”, navodi Bešlin.

On dodaje da je tačno da su albanske pekare kamenovane i napadane u ovoj pokrajini, ali je isto tako tačno da su preživele jedino u Vojvodini, jer ih u Srbiji uglavnom nije bilo, pošto su pozatvarane još osamdesetih godina prošlog veka i pošto su njihovi vlasnici otišli iz tih gradova.

“I to što su pekare opstale do danas, govori o tome da postoji kultura suživota u Vojvodini, dok napadni na njih govore i o postojanju stalnih otpora takvoj kulturi. U pitanju je, dakle, stalna borba koja će od tih tendencija da prevlada”, smatra Bešlin.

Gubljenje različitosti je smrt Vojvodine

Nenad Živković iz Građanske akcije Pančeva smatra da se dešava duboka kriza onih vrednosti za koje se verovalo da krase Vojvodinu tokom prethodnih vekova.

“Nažalost, suočeni smo sa situacijom u kojoj nestaju građanske vrednosti. Vojvodina je drastično osiromašila pa su sve vrste populističkog pujdanja naroda itekako prisutne. Potrebno je da se preostale građanske snage u Vojvodini iznova okupe, ali je problem u tome što smo isuviše potrošeni i umorni. Treba pronaći neku novu energiju i novi motiv, da bismo nastavili da govorimo o Vojvodini, na način koji bi bio suprotan nacionalističkom, koji bi bio suprotan pokušajima unifikovanja Vojvodine. Gubljenje različitosti i raznolikosti Vojvodine je zapravo smrt Vojvodine. Uostalom, još je pedesetih godina prošlog veka Isidora Sekulić postavila pitanje: ‘Ima li još Vojvodine’…”, kaže Živkovć.

Nenad ZivkovicDomaći političari, sem što veoma često o ovoj pokrajini govore kao o multietničkoj, multikonfesionalnoj, multikulturalnoj i višejezičnoj, ističu da je Vojvodina i “lokomotiva razvoja” i “najevropskiji deo” Srbije. Nenad Živković smatra da je to demagoška priča.

“To bi bila lepa priča kada bi politička elita u Srbiji shvatila principe na kojima počiva savremena Evropa, a to je da je Evropa regija ono što je realnost i da to ne samo da nije ništa strašno, već je veoma važno za interes svakog građanina i cele Srbije. Ali, to se u dobrom delu javnosti u Srbiji doživljava kao separatističko-iredentističko nastojanje. Naravno, to nema veze sa istinom, ali je dobro gorivo za stalno potpirivanje strahova i tenzija, što je uvek dobro došlo svakoj vlasti koja namerava da na stvaranju sukoba i tenzija gradi svoju političku budućnost. Na nama je da na temeljima starih svetova, koji su nažalost razoreni i uništeni, pokušavamo da gradimo nove svetove, koji će govoriti jezikom Evrope”, smatra Živković.

Multikulturalizam nacionalizma

Novinski pisac Teofil Pančić podseća na izjavu jednog ekstremnog nacionaliste iz Novog Sada, koji je za glavni grad Vojvodine rekao da on jeste “multietnički grad, ali srpski”. Pančić, međutim, upozorava da takvi apsurdi nisu karakteristika samo srpskog nacionalizma u Vojvodini, već i takozvanih manjinskih nacionalizama.

“Zapravo je na nivou Vojvodine došlo do neke vrste kolaboracije manjinskih nacionalizama sa većinskim. I sada imamo situaciju da ovi, kako ih književnik Laslo Vegel dobro zove, ‘manjinski baroni’ nemaju nikakav problem sa srpskom desnicom na vlasti, jer oni s njom lakše umeju da se dogovaraju, nego što su umeli sa ovim prethodnim vlastima. To je zato što se nalaze na liniji veoma sličnih ideoloških opredeljenja. Oni kažu: ‘Da, vi ste većina i vi gajite svoj većinski nacionalizam. I, da, vi se furate na to da je Vojvodina oduvek srpska. I mi nemamo snagu da vam suprotstavimo nešto drugo… Ali dajte nam naš mali geto, u kojem ćemo mi – manjinski baroni – biti gazde, dajte nam naše medije, naše kulturne institucije, škole, nacionalne savete. I da onda pretvorimo te manjinske institucije u neku vrstu partijskih organa ove ili one manjine, gde ćemo mi zapravo tu autoritarnu strukturu društva, koja vlada na većinskom nivou, preslikati na sve manjine’”, ističe Pančić.

Teofil PancicPrema njegovim rečima, umesto multikulturalnosti, u Vojvodini se danas pre može govoriti o multikulturalizmu nacionalizama.

“To je zapravo slika današnje Vojvodine, u kojoj nacionalizmi međusobno veoma lepo sarađuju. Ne postoji više onaj agresivni nacionalizam iz devedesetih godina prošloga veka, kada je Šešelj otvoreno proterivao manjine. Sada je aktuelna koegzistencija nacionalizama. Oni koji smatraju da je to pogrešna definicija Vojvodine – a to su oni koji smatraju da se u Vojvodini ne sme polaziti od etničkog već od građanskog principa – oni su zapravo u sendviču različitih geto-nacionalizama. Ti nacionalizmi žive od sopstvene samodovoljnosti, ne zato što bi pripadnici tih manjina tako želeli da žive, već zato što elite propovedaju da je to jedini način da se očuva famozni nacionalni identitet”, upozorava Teofil Pančić.

Svi naši sagovornici slažu se u oceni da su slabljenje vojvođanske multikulturalnosti i tradicije suživota u direktnoj vezi sa etničkim ratovima iz devedesetih godina prošlog veka. Iako se na teritoriji pokrajine nije direktno ratovalo, Vojvodina nije mogla ostati nedodirnuta samim karakterom tih ratova, koji je u dubokoj suprotnosti sa kulturom suživota.

(Deutsche Welle) 

Podelite ovu stranicu!