Vojvođanski agrar ili mršava pogača na paorskom astalu

10 Dec 2009

Vojvođanski poljoprivrednici ponovo nisu dobili ono što su od države tražili. Kada je deljen nacionalni budžet…

PšenicaVojvođanski poljoprivrednici ponovo nisu dobili ono što su od države tražili. Kada je deljen nacionalni budžet za narednu godinu pripalo im je taman pola pogače kojoj su se nadali. Umesto šest odsto ukupnog budžeta, koliko su zahtevali ovdašnji paori, poljoprivreda je dobila tri posto. Tačnije, pripalo joj je oko 24 milijarde dinara: od države je dobila oko 20 milijardi, a ostalo su dodatni prihodi.
Ko je kriv za to što paorski zahtevi nisu uvaženi – ministar poljoprivrede i njegovi ljudi koji su pregovarali o finansijama ili sami poljoprivrednici koji su, umesto da se dopisuju s ministrom i premijerom, mogli izaći na vojvođanske drumove onako kako to rade kada traže višu cenu za žito oko kojeg se, ruku na srce, i ne bakću mnogo – sve je to sada manje bitno. Bitno je da je država opet pokazala da joj je poljoprivreda koja je jedina ostvarila ekonomski rast pretposlednja rupa na svirali. A za nju su se “baš zauzeli” i resorni i ministar ekonomije i premijer a pred samu raspodelu budžeta i predsednik ove države, svi obećavajući više para. Na kraju pogača ispade tek malo deblja od ove, dosad najmršavije. Od toga će, sudeći po onome što se dosad moglo čuti iz Vlade i Ministarstva poljoprivrede, za subvencije agrarne proizvodnje ići 16 milijardi dinara. Novac za subvencije utrošiće se na regresiranje poljoprivredne proizvodnje i direktno plaćanje po hektaru i grlu stoke, premije za mleko, genetsko unapređenje stočarstva, podršku osiguranju u poljoprivredi i unapređenju pčelarske proizvodnje, a “određena suma” biće opredeljena i za eventualne intervencije na tržištu. Za te podsticaje bi od ukupne sume opredeljene za subvencije trebalo da bude izdvojeno 13,37 milijardi dinara.

Bolje nego lane ali premalo. Pa i sa tim što je agrar dobio moglo se nešto učiniti da je kolač nije tako isparčan. Da je više para otišlo za investicije I jačanje konkurentnosti možda bi i bilo neke vajde. Ovako, paorska će kasa opet imati političko-socijalni karakter. Bolje reći, neće biti ekonomska, kakva bi trebalo, a teško da se može okarakterisati kao čisto socijalni jer, imajući u vidu broj onih koji imaju neke vajde od nje, nema tu ni “socijale”. Ovogodišnji agrarni budžet “težak” oko 16 milijardi dinara takođe je bio usmeren uglavnom na subvencije. A dobijalo ga je svega oko 60.000 poljoprivrednika u ovoj zemlji. Zbog toga je agrarna politika bila ponajviše socijalnog, a ponajmanje razvojnog karaktera. Naravno, s političkom potkom. Sa takvim budžetom i jednom dominantnom merom koja podrazumeva 12.000 dinara po hektaru samo registrovanim gazdinstvima, koja plaćaju penziono i socijalno osiguranje, značajnije pomake u proizvodnji niko nije ni očekivao.

Učešće agrarnog u ukupnom budžetu je od 2004. do 2009. više nego prepolovljeno, jer je smanjeno sa 5,3 na 2,2 odsto. Sada, sa tri odsto, u narednoj godini opet bi priče o jačanju agrara bile prazne. Recimo, 2003. godine u seljačkoj kasi bilo je 8,3 milijardi dinara, a to je 2,6 odsto tadašnjeg nacionalnog budžeta. Godinu kasnije za agrar je izdvojeno 18 milijardi ili pet posto ukupnog budžeta; naredna agrarna kasa od 16,2 milijarde dinara iznosila je 4,1 ukupnog. U 2006. godini paori su dobili najviše za poslednjih desetak godina – 23,5 milijarde. To je bilo 4,7 posto državne kase. Naredne godine pripala im je 21,4 milijarda, odnosno 3,6 odsto nacionalnog budžeta, a lane su rebalansom dobili 27,6 ili 4 posto. Ovu godinu agrar je počeo s 20,4 milijarde dinara ili 2,7 procenata u ukušnoj kasi a rebalansom je taj iznos smanjen na 15,9 milijardi ili 2,2 odsto.
– To je bilo veoma loše jer budžet ne služi svojoj svrsi ako svaki 15-ti poljoprivrednik dobija sredstva iz njega, a tako je bilo ove godine. Pare treba dati u investicije, u izgradnju hladnjača, farmi, kao i u subvencije inputa tako da svako ko ima zemlju može da dobije jeftinije gorivo ili đubrivo – upozoravao je bivši ministar poljoprivrede Goran Živkov, u čije je vreme agrarni budžet iznosio blizu pet odsto ukupnog. Treći nivo budžetskih izdvajanja bi, prema njegovim rečima, trebalo usmeriti na kredite, a četvrti nameniti nekomercijalnim gazdinstvima.
S njim se slažu i u paorskim vojvođanskim udruženjima mada tako ne govore javno.
– Podsticaji po hektaru nisu dobra mera jer smanjuju produktivnost kod poljoprivrednika. Bolje je sve te pare ulagati u investicije. Onaj ko investira bi trebalo da dobije pomoć. Tako se podstiču poljoprivrednici da rade više i drugačije, osavremenjuje se proizvodnja i mehanizacija, ulaže se u štale, farme, podižu novi voćnjaci, vinogradi… Sve treba dati u investicije. suzio bi se krug korisnika ali bi generalno za našu poljoprivredu to bilo bolje – kažu paori okupljeni u udruženja sa severa Vojvodine. – Drugi problem je šta sa onima koji imaju dva ili tri hektara zemlje. U poljoprivrednu priču stoga bi, poručuju naši sagovornici, trebalo da se uključi i resor za rad i socijalna pitanja. Reč je o socilajnoj kategoriji i u te svrhe bi trebalo izdvajati novac. Recimo, od 2004. do 2007. godine važila je mera za nekomercijalna gazdinstva. Ona su dobijala 40 hiljada dinara po hektaru i to se pokazalo dobrim potezom. Tu bi meru trebalo vratiti, ali ne iz budžeta poljoprivrede nego iz “nekih drugih para”, s tim da bi davanja trebalo povećati barem dvaput. To su već staračka domaćinstva koja su nekada živela od poljoprivrede a sad, nažalost, preživljavaju.
Poljoprivrednici s kojima smo o ovome razgovarali nisu nam naveli primere zemalja koje tako nešto praktikuju. Međutim, vele, ovog što naša država radi takođe nigde nema.
– Razlozi zbog kojih su poticaji uvedeni u drugim zemljama su drugačiji. Između ostalog, poljoprivrednici se zadržavaju na zemlji a država im daje 300 evra po hektaru a kod nas se ova mera uvodi jer smo u poslednje dve decenije totalno uništeni i upropašteni. Bukvalno nama podsticaji služe da se održimo u životu. Nažalost, malo je onih koji i tu crkavicu dobiju – kažu subotički paori.
Elem, kako u državnoj kasi opet nema para za poljoprivrednike, padaju u vodu očkivanja da ćemo povećati konkurentost domaćih proizvođača sa evropskim kolegama, što bi bilo jako važno pred ulazak u EU. Pomenimo samo da Hrvatska za 1,2 miliona hektara izdvaja oko 600 miliona evra subvencija, dok su srpski proizvođači za tri miliona hektara dobijali trećinu hrvatskih subvencija.
Da bi bili ravnopravni sa proizvođačima iz okruženja, domaći paori moraju dobiti i adekvatno poslovno okruženje. Stoga bi, budžet trebalo da rešava suštinske probleme, a ne da se opredeli za jednu meru koja ne daje efekte.

(www.autonomija.info)

Podelite ovu stranicu!