Vojislav Koštunica: Srpski narod na raskršću

12 Oct 2010

Autonomija prenosi tekst koji je Vojislav Koštunica pisao još 1996. godine za časopis Obraz, iz kojeg je kasnije "izrastao" klerofašistički pokret Obraz.

Položaj u kome se danas nalazi srpski narod teško da se može porediti sa nečim sličnim u njegovoj, nimalo lakoj istoriji. U vreme najvećih vojnih i političkih poraza nije ugasnula svetlost srpske državne i nacionalne ideje. Postavljena na zdrave nacionalne i duhovne temelje od strane Nemanjića, srpska država  je mogla posle skoro pet vekova čamovanja u turskom ropstvu da bude obnovljena, da doživi svoj vaskrs. Politički i vojni porazi u našoj duoj i tegobnoj istoriji nisu istovremen bili i duhovni i moralni porazi. Vojni porazi bili su po pravilu podsticaj za kasnija uzdignuća, pobede, “zvezdane časove” naše povesti.
Danas, kao da bi moglo da bude ili se desi drugačije. Gore od toga, možda smo po prvi put u našoj istoriji suočeni sa mogućnošću da naši politički i vojni porazi budu istovremeno i naši duhovni porazi, istorijska bespuća.

Jugoslovenska zabluda

Srpska nacionalna ideja dovođena je i danas ozbiljno dovedena u pitanje pre svega jugoslovenskog zabludom, kojoj su u svim Jugoslavijama, pa i u državi koja se danas tako zvanično zove, najviše podlegli Srbi. Kada se govori o jugoslovenskoj zabludi, treba imati na umu pre svega prvu Jugoslaviju koje je ne bi bilo bez srpskog učešća u ratu, ogromnih ljudskih žrtava i još većeg moralnog kredita sa kojim je Srbija izašla iz tog rata. Jugoslovenska zabluda sastojala se u tome što su Srbi, odričući se u prvoj Jugoslaviji i svog imena i svojih nacionalnih simbola, poverovali da ta država predstavlja trajno rešenja srpskog nacionalnog pitanja, dok je za druge narode (Hrvate, a kasnije i Slovence) ta država predstavljala samo prolaznu pojavu na putu ka sopstvenoj državi.

Slobodan Jovanović je kritički pisao u emigraciji da su se u novoj državi Srbi odmah nacionalno demobilisali, dok su se drugi (pre svega Hrvati) odmah u toj državi nacionalno mobilisali. Još određeniji je u ovom pogledu Aleks Dragnić: “Prva greška koju su Srbi počinili posle stvaranja Jugoslavije bila je da prestanu da milse kao Srbi i da počnu da misle isključivo kao Jugosloveni. Oni nisu uspeli da dovedu u skladu interese Srbije sa interesima nove države. Dok su druge etničke grupe vodile računa prvo o svojim posebnim interesima, Srbi su prvo razamišljali o opštim, to jest jugoslovenskim interesima.”
Danas se često postavlja pitanje da li je Jugoslavija bila mogućna posle Jasenovca. Pravo pitanje možda bi trebalo da glasi: da li je ona uopšte bila mogućna i pre Jasenovca. Stvarajući prvu Jugoslaviju Srbi su ispoljili spremnost da žive sa drugima. Drugi, međutim, nisu hteli zajednicu već svoje države. Broj “drugih” koji su hteli svoju državu posle Drugog svetskog rata se udvostručio, pored ostalog i odvajanjem delova od samog srpskog nacionalnog korpusa i rađanjem u komunizmu novih nacija.
Srpska nacionalna ideja dovedena je u pitanje i komunističkim nasiljem, koje je dva puta proglašeno legitimnim od strane međunarodne zajednice, tačnije rečeno Zapada. Zapad je prvi put politički i moralno opravdao komunističko nasilje 1945, a drugi put 1991. kada je po svaku cenu stao na branik unutrašnjih granica Jugoslavije, proglašavajući da su granice komunističkih republika Jugoslavije starije od same Jugoslavije stvorene posle Prvog svetskog rata. Osnovna zamisao unutrašnjih granica druge Jugoslavije bila je da se Srbija učini manjom nego što jeste, a druge republike učine većim nego što one stvarno jesu. Sve to je bilo u skladu sa vladajućim, premda neproklamovanim geslom druge Jugoslavije: Slaba Srbija – jaka Jugoslavija.

Očuvana tekovina komunizma

Kada je došlo do raspada komunizma u celom svetu, nesrspki komunisti preko noći su se odrekli komunizma, braneći samo jednu njegovu tekovinu – unutrašnje granice Jugoslavije. Bilo kako bilo, oni su imali jasno formulisane nacionale ciljeve i sredstva za njihovu odbranu. Srpske komuniste raspad Jugoslavije zatekao je bez jasno formulisanih ciljeva, saveznika i sredstava za zastupanje i odbranu srpskih nacionalnih interesa. Te ciljeve vlast u Srbiji nije imala, pošto je bez reči otpora prihvatila progon više stotina Srba iz Krajine i prihvatajući da još više Srba ostane osuđeno na život u tuđoj neprijateljskoj državi, Bosni i Hercegovini. Da stvari budu još gore, muslimansko-hrvatski deo te države, Bosne i Hercegovine, povezan je formalno (politički o vojno) sa drugom neprijateljskom državom Hrvatskom. Istovremeno Srbi preko Drine, u Bosni, ne mogu biti ni u kakvoj čvršćoj sadržajnijoj vezi sa Srbijom.
Treba se setiti reči Jovana Dučića: “Mi smo Bosanci i Hercegovci 1918. godine svojevoljno predali naše dve zemlje Srbiji, koja je za njih i 1914. prolila more krvi; jer da nije bilo nedeljivosti između Srbije i Bosne i Heregovine, Srbija je mogla jednom izjavom izbeći rat koji je bio užasan.” Karakterističan je izraz koji koristi Dučić, opisujući našu nacionalnu situaciju pre 1914. Taj izraz je “nedeljivost između Srbije i Bosne i Hercegovine”. Prema pesnikovim rečima dakle, Srbija i Bosna bile su nedeljive i kada nisu bile u istoj državi.
Posle više od 70 godina života u zajedničkoj državi, Srbija i Bosna su postale deljive i to ne samo voljom muslimana, Hrvata i međunarodne zajednice, već nažalost i saglasnošću zvaničnog Beograda.

Mir bez pravde

I još jedna reč o nasilju međunarodne zajednice. Ono se nije ispoljilo samo tako što je Zapad proglasio legitimnim tekovine komunističkog nasilja iz 1945. i 1991. Ono se nije ispoljilo samo u krajnje pristrasnoj američkoj politici koja je htela da bude i posrednik između sukobljenih strana i politički i vojni saveznik jedne strane u sukobu. Jednom reči: i kadija i sudija. Nasilje Zapada nije se ispoljilo samo u kažnjavanju celog naroda, a pogotovo njegovih sasvim nedužnih delova: dece, starih, bolesnih. Vrhunac tog nasilja došao je sa zločinačkim bombardovanjem Srba u Bosni kojim je američki savez sa muslimansko-hrvatskom koalicijom u Bosni postao javna i neporeciva činjenica. Na osnovu tog najvišeg stupnja nasilja pripremljen je i jedan plan, koji su svi, pa i Srbi, morali da prihvate. Taj “mirovni plan”, Dejtonski sporazum, nudi Srbima mir bez pravde. Tim planom posredno se nagrađuje najveće osvajanje i “etničko čišćenje” od izbijanja rata u Jugoslaviji. Reč je naravno o progonu Srba iz Krajine, Zapadne Bosne i Sarajeva.
Srbi su danas izgubili neopisivo mnogo. Taj gubitak je ne samo politički i nacionalni, već duhovni i moralni. Dva poslednja veka srpske istorije su obesmišljena. Moglo se i drugačije i pametnije. Ali oni koji su nasuprot poukama svrekolike srpske istorije smatrali da u najvećim iskušenjima po narod treba odlučivati bez naroda nisu mogli drugačije. Oni koji su nacionalni program sveli na puko, beznačelno i beskrupulozno nastojanje da vlast očuvaju po svaku cenu – drugačije nisu mogli. Ako oni drugačije nisu mogli, onda iz ovoga sleduje samo jedan zaljučak: Drugačije se može i drugačije postaje mogućno samo bez njih. Ovo nije nikakav politički stav, već običan zdravorazumski zaključak.
Ni danas, kao ni pre pet godina, ne može se protiv celog sveta. Pogotovo se to ne može sa petokrakom na čelu i pogleda još uvek uperenog u svrgnutu petokraku u Kremlju. Što zbog svojih interesa, ali još više zbog autoritarnog komunizma i primitivnog, kompromitujućeg nacionalizma koji je odavde podstican svet je na najgori glas izneo srpski narod o kojem je ranije, a pogotovo posle Prvog svetskog rata, mislio drugačije.
Zahvaljujući predubeđenjima i nepoznavanju stvari, ali i slici koje je sadašnji režim u Srbiji stvarao o celom narodu, odnosno nesposobnosti tog režima da stvori drugačiju sliku, postalo je mogućno da poznati američki politikolog Dejvid Gompert napiše tekst čiji naslov govori više od celog članka: “Kako uništiti Srbiju”. Taj naslov u velikoj meri je saglasan sa spoljnom politikom današnje američke vlade.
A kako je robustni stav prema Srbima bio jedan od glavnih dokaza vlastite moći u nadmetanjima između Sjedinjenih Američkih Država i Evrope, nije neobično što su slične poruke dolazile i sa ove strane okeana. U leto 1994. britanski predsednik vlade Džon Mejdžor izjavio je u parlamentu da “Srbiji mora biti jasno da za nju, kao ni za sledeću generaciju Srba, nema budućnosti, ako nisu spremni da pristanu na sporazum koji je zadovoljavajući za svetsku zajednicu”. U leto 1995. godine francuski predsednik Žak Širak je pred televizijskim kamerama okružen predsednicima zemalja članica Evropske Unije grubo prekinuo izlaganje grčkog predsednika vlade Andreasa Papandreua, koji je govorio o prirodi rata u Bosni. Na Papandreuove ocene da se u Bosni vodi građanski rat sa primesama verskog rata, Širak je uzviknuo: “Ne slažem se! Srbi ne poštuju ni Boga ni zakon; to je narod razbojnika i terorista!”
Da li odgovornost drugih spolja, međunarodne zajednice, za nepromišljeno priznanje odmetničkih republika bivše Jugoslavije, amnestira od odgovornosti sadašnju vlast za nezavidan položaj u kome se našao srpski narod? Ne. Izneti su i razlozi zašto je to tako. Osim toga, vlast podrazumeva i povlači uvek i odgovornost. Ne može se vladati bez krivice. Da li odgovornost vlasti amnestira od odgovornosti narod? Odgovor opet glasi ne. Vladika  Nikolaj Velimirović se pita da li je narod kriv ako ga njegove starešine i lažni proroci zavode stranputicom. On odgovara da narod nije kriv kao njegove starešine, ali je kriv u izvesnoj meri jer ne bi trebalo da slepo sleduje svojim slepim vođama.
Srbija svoj izgubljeni ugled i snagu, svoju budućnost može da povrati samo ako se okrene izvornom načelu svoje politike i kulture iz prošlog veka, kada je srpska država obnovljena. To načelo je glasilo: Bez unutrašnje slobode nema spoljašnje slobode. Ili, drugim rečima, bez demokratije nije moguće nacionalno oslobođenje. Pod unutrašnjom slobodom, dakako, valja misiliti ne samo na političke slobode i postojanje demokratskih ustanova, već i na duhovno i moralno stanje naroda. Samo sa očuvanom i obnovljenom svešću o sopstvenom poreklu i nacionalnom identitetu Srbi mogu povratiti svoje mesto i ugled u evropskoj zajednici naroda. U protivnom namenjeno im je da budu jedan od mnogih nesamostalnih, neslobodnih, neprepoznatljivih naroda Istočne Evrope nastalih sa raspadom komunizma.

(Za politiku sa poštenjem, Obraz 3-4/1996) 

Podelite ovu stranicu!