VOICE: Uništavanje spomenika kulture uz blagoslov vladike Nikanora

20 Aug 2015

Skrnavljenje kulturnog nasleđa pod firmom "renoviranja"

Veliki broj vrednih umetničkih dela, uglavnom iz doba baroka, u objektima u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve, na teritoriji Vršca i Zrenjanina, zauvek je uništen nestručnim i nezakonitim građevinskim radovima koji se kontinuirano organizuju po nalogu banatskog episkopa Nikanora. Radovi se izvode bez saglasnosti Zavoda za zaštitu spomenika kulture, iako neki od ugroženih objekata imaju status kulturnih dobara od izuzetnog značaja.

Prema podacima do kojih je došao VOICE, takvi – nezakoniti restauratorski i građevinski radovi – dogodili su se u najmanje pet crkvenih objekata na teritoriji vršačke i zrenjaninske opštine. Najveće promene u izgledu i najviše štete, pretrpeli su Vladičin dvor u Vršcu, sedište episkopa Nikanora i manastir Mesić građen u 15. veku, oba registrovana kao kulturna dobra od velikog značaja, kao i Nikolajevska crkva u Vršcu, koja nije zvanično zaštićena.

Devastirani su i Uspenska crkva u Vršcu, kao i Parohijski dom u Zrenjaninu, delo čuvenog Đorđa Tabakovića. Uništeni su vredni ikonostasi, veliki deo mobilijara i fresaka.

Uprkos višegodišnjoj devastaciji, izostala je konkretna reakcija svih nadležnih službi. Zavod za zaštitu spomenika kulture u Pančevu, prema rečima direktora Miodraga Mladenovića, nemoćan je da spreči uništavanje kulturne baštine, jer im crkva, kao titular imovine, ne dozvoljava pristup objektima.

„Kad sam stupio na dužnost, pre skoro godinu dana, poslao sam vladiki Nikanoru pismo, zvanično, poštujući sva crkvena pravila, sa molbom da se sastanemo i nađemo rešenje. Do danas nisam dobio odgovor“, rekao je Mladenović za VOICE.

Zavod je, prema rečima direktora, uputio dopis višoj instanci, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, ali u toj instituciji nisu želeli zvanično da govore dok ne dobiju sve potrebne informacije od lokalnog zavoda u Vršcu.

Iako je većina dešavanja na samo stotinak metara od Gradske kuće, opština se nijednom nije oglasila niti je na bilo koji način pokazala da je interesuje šta se dešava sa nasleđem koje Vršac čini prepoznatljivim i deo je identiteta tog grada.

Inicijativu su pokazali samo građani. Dragica Stanojlović, predsednica Udruženja građana „Za bolji Vršac“ i Stevan Munjas, koji se angažovao kao građanin i vernik, nezavisno od bilo koje organizacije, mesecima pokušavaju da alarmiraju javnost.

Delegaciju građana u kojoj je bio i Stevan Munjas, međutim, vladika Nikanor je isterao iz kancelarije, a isto je prošao i novinar VOICE-a.

U pokušaju da čujemo razloge zbog kojih crkva odbija saradnju sa zvaničnim, državnim institucijama, otišli smo na zakazan sastanak sa vladikom, ali smo, umesto konstruktivnog razgovora, doživeli niz uvreda i na kraju smo i izbačeni iz kancelarije.

Ni u opštini Vršac nisu mogli da nas prime, a ni posle mesec dana i više telefonskih razgovora nisu nam odgovorili na pitanja poslata imejlom.

Stvarano vekovima – uništeno preko noći

Stevan Munjas

I Stevana Munjasa je Nikanor isterao iz kancelarije, kao i našeg novinara

Prema svedočenju Stevana Munjasa, jednog od Vrščana koji se ne mire sa uništavanjem nasleđa, problemi su počeli još 2007. godine kada su u dvorištu ispred Vladičinog dvora, gde se dva i po veka nalazio vrt uređen u engleskom stilu, napravljene dve betonske fontane, prečnika četiri metra. Tada su, prema rečima Miodraga Mladenovića, direktora Zavod za zaštitu spomenika kulture u Pančevu, posečena i tri bora koji imaju istorijsku vrednost jer su na njih, tokom Drugog svetskog rata Nemci vešali rodoljube.

Tih godina, svedoči Munjas, rađena je i rekonstrukcija Uspenske, odnosno Crkve uspenija Sv. Bogorodice, zidane 1763. godine, sredstvima vršačkog trgovca Alekse Nikolića.

„Restauracija je trajala tri godine. Kada je završena i kada smo ušli ponovo u crkvu, mi smo bili šokirani“, priča za VOICE Stevan Munjas.“Celokupno zidno slikarstvo u visini pet metara od poda, on (vladika Nikanor) je prekrečio masnom, žutom farbom. Razvalio je mermerni pod. Na svodovima oko prozora bili su medaljoni u tri boje sa nemanjićkim belim orlovima, koje je prefarbao. Presto Presvete Bogorodice, urađen u duborezu, nestručno je skinut, tj. razvaljen, ali je na svu sreću sačuvan i odnesen u depo Muzeja u Vršcu“, priča Munjas.

Ko je vladika Nikanor?

ENikanorpiskop Nikanor, čije je svetovno ime Veljko Bogunović, rođen je u Medveđi, u Dalmaciji, 1952. godine. Početkom avgusta obeležio je tri decenije arhijerejske (vladičanske) karijere. Prvi put, 1985. godine izabran je za episkopa hvostankog i vikara tadašnjeg mitropolita crnogorsko-primorskog Danila. Episkop Gornjokarlovačke eparhije postao je 1991, a 1999. godine izabran je za vladiku upražnjene australijsko-novozelandske eparhije. U Vladičin dvor u Vršcu preselio se 2003, kada je preuzeo banatsku eparhiju.

Važi za vladiku koji pripada konzervativnoj , „tvrdoj“ struji SPC, koja se opire ekumenizmu i modernizaciji crkve.

Poznat je njegov odgovor Papi Franji na poziv da se izjednače datumi proslave Uskrsa:

„Ne daj bože da se katolički i pravoslavni Uskrs slave istog dana. Zašto bismo mi slušali papu Franju i pogazili našu istoriju i tradiciju koju smo vekovima poštovali?! Kada se on pokaje za to što su njegovi prethodnici učinili i doveli do raskola u crkvi, moći ćemo o bilo čemu da razgovaramo. To što je Katolička crkva uradila ne može oprostiti ni nebo ni zemlja“.

Takođe, poznata je i njegova izjava kada je sprečio da sudski izvršitelji u Kikindi isele iz stana porodicu jednog đakona. Tom prilikom je izjavio: „Slabiji je Vrhovni sud od SPC, a i mlađi je. Mi veću silu imamo nego vi“.

U medijima je bio eksponiran u više afera. Između ostalog, optuživali su ga da sveštenicima pozajmljuje novac „na kamatu“.

Prema pisanju medija, uz Pahomija i Filareta, on je bio jedan od kandidata za penzionisanje na poslednjem saboru Sinoda SPC u maju ove godine, ali to se nije dogodilo.

Saborna crkva Sv. Nikole, koja nije zaštićena jer nije prikupljena sva potrebna dokumentacija, bila je lošije sreće… Pre nekoliko godina, u crkvi je postavljeno podno grejanje. Tom prilikom izbačene su originalne podne pločice i na njihovo mesto postavljene mermerne, visokog sjaja i različitih boja tako da je unutrašnjost dobila izgled hotelskog hola ili predvorja velikih poslovnih zgrada, kaže za VOICE Dragica Stanojlović, predsednica parlamentarnog Udruženja građana „Za bolji Vršac“. Ogromna limena cev od grejanja i danas štrči na zidu. Stavljeni su i PVC prozori. Tom prilikom je uništen i drveni mobilijar u crkvi, odnosno pregrade koje su, po zamisli graditelja iz 18. veka, odvajale “muški” od “ ženskog“ dela crkve. Unutrašnjost crkve, plafon, svodovi i bočni zidovi, prekrečeni su belom bojom , a ukrasni polustubovi i pilastri obojeni veštačkom pozlatom.

Nakon toga, na red za „rekonstrukciju“ došao je i ikonostas, rađen u baroknom stilu, sa bogatom drvenom rezbarijom koja je predstavljala okvir za ikone. Drvene rezbarske delove sa floralnim i astralnim motivima radio je Aksentije Marković, jedan od najpoznatijih rezbara tog vremena. Ikone su bile postavljene u pet redova, a slikao ih je Pavel Đurković, veoma poznati slikar i ikonopisac s kraja 18. i početka 19. veka.

Dragica Stanojlovic

Dragica Stanojlović razgovara sa novinarom VOICE-a o uništavanju ikona

„Po vladičinom nalogu, sveštenici i crkvenjak su poskidali sve drvene ukrase oko ikona, i sklonili carske dveri, kao i završna dva reda ikona. Preostale ikone su pričvršćene na panel ploče i pričvršćene metalnim zavrtnjima. Umesto carskih dveri postavljena su vrata od panel ploča preko kojih su nalepljeni fototapeti”, kaže za VOICE Dragica Stanojlović.

Ikone iz četvrtog i petog reda nikada nisu vraćene, pa je Stanojlovićeva, pošto je izostala reakcija svih zaštitarskih službi, pisala direktno policiji, tražeći da se ispita gde je 14 ikona. „U četvrtom i petom redu ikonostasa bilo je 14 ikona, za koje ne znam gde se nalaze. Imala sam priliku da vidim delove ikonostasa u jednoj crkvenoj prostoriji, koja je nekada služila kao krstionica, a danas je skladište građevinskog materijala. Među džakovima cementa i kreča, ispod skela, u nekim vrećama nalazili su se pomenuta rezbarija sa ikonostasa, kao i jedno krilo carskih dveri prekriveno krečom i prašinom”, svedoči gospođa Stanojlović.

Iz Okružnog javnog tužilaštva u Vršcu 20. jula stigao je odgovor da se odbacuje njena prijava za krivično delo utaje, podneta protiv sveštenika Ognjena Veljančića, jer je policija utvrdila da se ikone nalaze u crkvi i da će, prema tvrdnji sveštenika, biti vraćene kada rekontrukcija bude završena.

Slično je prošla Pridvorna kapela Vladičanskog dvora koji je evidentiran kao kulturno dobro od izuzetnog značaja. Ikonostas u toj kapeli predstavlja raritet u sakralnom graditeljstvu jer je zidan. Ikone na ikonostasu je radio poznati slikar onog vremena Nikola Nešković, deda po majci velikana naše kulture, Jovana Sterije Popovića. Prema svedočenju Dragice Stanojlović, pod Pridvorne kapele bio je prekriven mermernim pločama, koje su, po vladičinom nalogu, povađene i zamenjene prostim keramičkim. Skinute su i carske dveri, a umesto njih su postavljena vrata od panela sa fototapetima.

Mesic Unistene freske

Nova vrata umesto starih freski u manastiru Mesić

U manastiru Mesić, takođe kulturnom spomeniku od velikog značaja, koji je prema nekim legendama osnovan još 1225. godine, a prema zvaničnim podacima, u 15. veku, u vreme Jovana Brankovića, uništen je veliki broj fresaka. „U Velikom konaku manastira, koji je rađen u stilu klasicizma, a bio je letnja rezidencija vršačkih episkopa, stradali su jonski stubovi na južnoj strani, koji su izbetonirani tako da su sada potpuno ravni, bez originalnih ukrasa koji su bačeni na deponiju”, kaže za VOICE Stevan Munjas. „U manastirskoj crkvi, sa severne strane pored oltara, probijena su vrata, a podignut je i prozor čime su bespovratno uništene stare freske”, tvrdi Munjas.

Na promene u manastiru Mesić i Sabornoj crkvi, ukazalo je i Društvo konzervatora Srbije, koje je tokom svoje prošlogodišnje skupštine u Vršcu obišlo te objekte. Oni su primetili i da je „pod u manastirskoj crkvi zamenjen pločicama od crnog poliranog granita, a da su u zapadnom traveju nosači za kandila i zvučnike montirani direktnim bušenjem kroz površine sa originalnim oslikanim freskama”.

Oni su uputili pisma Pokrajinskom i Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, kao i Ministarstvu kulture, ali nisu dobili nikakav odgovor, kaže predsednica Društva konzervatora Snežana Jejić.

Nikoga nije briga šta misli Zavod

Pocetak rusenja

Rušenje zida u Parohijskom domu u Zrenjaninu

Praksa samovoljnog i nestručnog menjanja izgleda crkvenih objekata, nažalost, ne završava se u vršačkoj opštini. Parohijski dom u Svetosavskoj ulici, u Zrenjaninu, tridesetih godina prošlog veka projektovao je najpoznatiji arhitekta Moderne Đorđe Tabaković. Zajedno sa Uspenskom crkvom, koja je zaštićena kao spomenik kulture od velikog značaja, kao i sa pripadajućim dvorištem, čini prostornu kulturno-istorijsku celinu. Porta oko hrama danas se koristi kao parking, a kuća sveštenika je devastirana građevinskim intervencijama. Dvorišna fasada i malterisanje ulične fasade cementnim malterom rade se bez dozvole Zavoda, uprkos prijavi koja je podneta građevinskoj inspekciji.

Iako je održan i sastanak između Zavoda i SPC, na kojem je dogovorena saradnja, praksa samovoljnih restauratorskih radova je nastavljena.

Krajem oktobra 2013. u potpunosti je uklonjen stari zid sa polukružnim nišama, pokriven ćeramidom, između „Tabakovićeve kuće“ i crkve Uspenja Bogorodice i zamenjen je običnom žicom, čime je ovo kulturno dobro potpuno devastirano. Sve su ovo nezvanični podaci “sa terena” jer nam zrenjaninski Zavod za zaštitu spomenika kulture nije odgovorio ni posle dve nedelje.

“Nažalost, to je manir u čitavom južnom Banatu. Koga briga šta misli Zavod?!“, kaže za VOICE direktor pančevačkog Zavoda Miodrag Mladenović. „Mi, kao Zavod za zaštitu spomenika kulture, nemamo puno mogućnosti. Možemo da naložimo građevinskoj inpekciji da se sve vrati u prvobitno stanje. Nažalost, spomenici kulture nisu obnovljivi resursi, jednom kada se unište – to je nepovratno! Zato je naša taktika ‘gandijevska’. Mi želimo da ostvarimo dijalog, da sakupimo što više informacija i na taj način zaštitimo baštinu. Ali, vladika Nikanor nam ne odgovara na molbe za sastanak”, kaže Mladenović.

fontana 2

Fontana ispred Vladičanskog dvora

„S druge strane, Zakonom o kulturnim dobrima predviđene su sankcije, ali se one u praksi na izvršavaju. Naročito je to nepopularno protiv vladike. Ako idemo ‘đonom’, rizikujemo da napravimo još veću štetu, jer je crkva titular imovine i potreban je njen pristanak za svaku intervenciju”, kaže za VOICE Miodrag Mladenović i navodi primer Preobraženjske crkve u Pančevu, kojoj predstoji zamena limenog pokrivača, za šta postoji novac, ali je potreban blagoslov vladike.

Za razliku od Zavoda iz Pančeva koji makar na „gandijevski“ način pokušava da reši problem, Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture nije se uopšte oglasio. U Republičkom zavodu, koji je direktno odgovoran za kulturna dobra od izuzetnog značaja, nisu želeli zvanično da govore dok, kao su rekli, ne dobiju izveštaj od pančevačkog Zavoda o tome šta se događa u Vršcu.

Donka Stančić, istoričarka umetnosti i bivša predsednica Upravnog odbora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, smatra da je u pitanju nemoć i nesposobnost tog zavoda. „Ovakav problem ne može se rešiti ‘u rukavicama’. U praksi se zaista ne dešava da se neko krivično goni zbog uništavanja zaštićene imovine, i ja sam na to skretala pažnju i ranije, dok sam radila u Zavodu u Novom Sadu. Ovo je nenormalna situacija. Zavod neće da se zameri ministarstvu, a ovi crkvi i to je začaran krug“, kaže Donka Stančić.

Jalova država i sakralni kapitalizam

U ovom slučaju, volja za kompromisom u crkvenim redovima gotovo da ne postoji. Vladika Nikanor nije raspoložen za dijalog sa građanima i državnim službama. Za to vreme, već petu godinu zaredom, odlukom vlade, svaki građanin Srbije, pravoslavac, katolik, musliman ili – recimo – ateista, uz poštanske pošiljke plaća doplatnu markicu od 10 dinara za izgradnju Hrama sv. Save u Beogradu.

Nešto najpribližnije odgovoru, vladika Nikanor ponudio je Dragici Stanojlović, pošto ju je pozvao nakon njene žalbe Sinodu Srpske pravoslavne crkve. Tada joj je rekao da je morao da se sâm prihvati restauracije ikonostasa, jer mu je zavod, navodno, tražio 100.000 evra za taj posao. „Kada sam napomenula da taj posao sigurno toliko vredi, kritikovao je neefikasnost i nekorektnost zavoda, ne znam kog, i naglasio da za pomenuti novac može da se sagradi potpuno nov ikonostas”, kaže Dragica Stanojlović.

Jeste barok skup ali je i vredan

miroslav kevezdiMiroslav Keveždi, filozof i religiolog, kaže da biti vlasnik zaštićenog objekta u Srbiji jeste veliko opterećenje, jer država za to izdvaja malo novca a održavanje je odgovornost vlasnika.

„Ovde se opet postavlja pitanje zašto se današnje funkcionisanje crkvenih objekata kosi sa njihovom zaštitom. Jedan od izgovora koji se koriste je taj da je, recimo, barok ‘skup za održavanje’. Pitanje je vrednosno i civilizacijsko: jeste barok skup, ali da li je vredan? Crkvenim velikodostojnicima često nije vredan (a često nisu ni objekti iz drugih perioda). Barok bi mogao biti vredan za turizam ove države, a vredi kao civilizacijska tekovina i delu javnosti. Međutim, pitanje je civilizacijskog nivoa i orijentacije onih koji upravljaju. Po medijskim napisima vidi se da se odnos prema vlasništvu neretko može prepoznati kao bahat i necivilizovan. Na nivou države ne postoji adekvatna valorizacija nasleđa. Država bi mogla nešto da uradi u vezi sa tim, ali nijednoj vlasti nije u interesu da se zamera crkvi, za koju se u istraživanjima tvrdi da ima više od dvotrećinske podrške građana, tj. biračkog tela. Inače, istraživanja CeSID-a su još 2005. godine pokazala da je podrška crkvi skoro podjednaka, bez obzira na to da li su to građani-birači ‘liberalno-demokratskog’ ili ‘nacional-socijalističkog’ bloka”, kaže Keveždi.

On smatra da je crkva iz tranzicije izašla kao jedan od najvećih privatnika, uglavnom kroz restituciju, pa je tako postala i bitan igrač na tržištu. Zbog toga je i poželjan partner za državu, sa kojom ima zajedničke interese i tu treba tražiti odgovor zašto se crkvi neke stvari tolerišu, ocenjuje Keveždi.

Crkva i država su po Ustavu navodno odvojene. Međutim, vidimo na primeru spomenika kulture da su ipak isprepletene. Isto tako, država koja teži tržišnoj ekonomiji ima zajednički interes sa crkvama. Kad crkve i verske zajednice dobiju svoje vlasništvo više im neće biti potrebni vernici, bilo koje opcije. Tada će njihova uloga biti orijentisana na posredovanje između vlasnika kapitala i vernika, s interesom na strani kapitala. Onoliko koliko vernici budu razočarani u sistem koji bude uspostavljen – jačaće druga struja, pa tako i otklon od crkava i verskih zajednica. Crkve će lavirati između tih struja, ponovo s interesom na strani kapitala. To je proces dugog trajanja i političkog sazrevanja srpskog društva. Do tada je vrlo verovatno da će građani-vernici biti iznenađeni još mnogo kojom intervencijom nad objektima i prostorima za koje javnost još uvek misli da ima neko pravo na njih”, navodi Keveždi.

Pecenjara

Bespravno podignuti objekat u dvorištu Vladičanskog dvora

U međuvremenu, uprkos učestalim prijavama, žalbama i izveštajima, vladika Nikanor nastavlja po svom. U septembru prošle godine dao je da se u dvorištu Vladičinog dvora, bez dozvole, izgradi kamena kućica koja verovatno služi kao pečenjara.

Poslednje sporno jesu radovi na pravoslavnom groblju gde je, na kapelici građenoj pre revolucije 1848, skinut krov da bi se dozidao još jedan sprat.

U Uspenskoj, ili „maloj“ crkvi kako je zovu Vrščani, u toku je prikupljanje priloga za obnovu. Tamo i dalje postoji ikonostas sličan onom u Nikolajevskoj, mada mnogo skromniji. Ovo je možda poslednja prilika da ga vidite u izvornom obliku.

Marko Jakovljev (VOICE) 

voice_logo

Podelite ovu stranicu!