VOICE: Poslanica radikala prijavila oteti stan kao svoj

30 Oct 2016

Suđenje oko stana u Zemunu iz kog je porodica Barbalić izbačena traje već skoro 20 godina

Stan u Zemunu iz kog je porodica Barbalić izbačena još 1997. godine, a oko kog suđenje traje već skoro 20 godina, republička poslanica Srpske radikalne stranke Ljiljana Mihajlović prijavila je Agenciji za borbu protiv korupcije kao ličnu imovinu. Barbalići, koji su za vreme vladavine Srpske radikalne stranke u Zemunu proterani po nacionalnoj osnovi, danas žive u trideset kvadrata u mestu Baška na ostrvu Krk. Njihov slučaj svoj konačni rasplet čeka u Ustavnom sudu Srbije, dok za to vreme Ljiljana Mihajlović kao zamenica člana skupštinskog odbora donosi odluke o ljudskim i manjinskim pravima.

Dugogodišnja članica Srpske radikalne stranke Ljiljana Mihajlović rođena je u Zagrebu, iz kog je izbegla 1991. godine. Bila je šefica kabineta predsednika SRS-a Vojislava Šešelja, a potom i zamenika predsednika Tomislava Nikolića. Istog dana kad je ušla u stan porodice Barbalić, dobila je i ugovor za posao u zemunskom „Poslovnom prostoru“, kojim je tada upravljao današnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Od Šešeljevog povratka iz Haga, u javnosti se uglavnom pojavljuje u prvim redovima uz njega kao i uz ostale istaknute članove Srpske radikalne stranke.

Zemunske NovineNjen suprug Ognjen Mihajlović bio je direktor izdavačke delatnosti Srpske radikalne stranke, recenzent Šešeljevih knjiga, a potom i poslanik u dva saziva Skupštine Srbije – 2007. i 2008. godine. Kad je njegova, u tom trenutku nevenčana, supruga ušla u sporni stan, Mihajlović je uređivao „Zemunske novine“, tada opštinski list, koji je kasnije spojen u zajedničko izdanje sa zvaničnim glasilom Srpske radikalne stranke „Velika Srbija“. Udeo vlasništva u „Velikoj Srbiji“, sudeći prema imovinskoj karti, ima i poslanica Mihajlović, zajedno sa partijskim kolegama Gordanom Pop-Lazić, Miloradom Mirčićem i Vojislavom Šešeljom, dok se na mestu direktora sve do 2013. godine nalazio sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

U slučaju stana u Kapetana Radiča Petrovića u Zemunu, Mihajloviće je zastupao advokat Slavko Jerković, u tom trenutku takođe član Srpske radikalne stranke. On je 2007. godine bio poslanik Srpske radikalne stranke u Skupštini Srbije, a od 2008. godine predsednik Opštine Zemun, što nije bilo prepreka da se njegova advokatska kancelarija pojavljuje na sudu u funkciji zastupnika Ljiljane Mihajlović, pokazuje uvid u Ustavnu žalbu. Tu funkciju je obavljao sve do marta 2009. godine, kada je Skupština grada Beograda odlučila da raspusti zemunsku Skupštinu. Do 2010. godine Jerković je bio i pravni savetnik Vojislava Šešelja i član njegovog tima za odbranu pred Haškim tribunalom, ali su nakon svađe prekinuli saradnju i Jerković je napustio Srpsku radikalnu stranku. Iako je lider radikala po povratku u Srbiju pominjao da bi se Jerković mogao vratiti u tu stranku, u njegovoj advokatskoj kancelariji nam je potvrđeno da se to nije dogodilo, ali nisu želeli da daju odgovor na pitanje da li je Jerković u međuvremenu postao član Srpske napredne stranke.

Uspomene na putu za Beli Manastir

Sudsku bitku za oduzeti stan u Ulici kapetana Radiča Petrovića broj 12 danas vodi Ivan Barbalić, čija je porodica tu živela više od 50 godina i slovila za uglednu zemunsku familiju. Deda Ivana Barbalića bio je gimnazijski profesor koji je predavao u Zagrebu, Subotici i Novom Sadu, a premeštaj u Beograd dobio je 1933. godine. Otac Dragutin je završio Treću mušku gimnaziju, današnju Osmu beogradsku, a od 1946. radio je kao direktor i profesor u Ekonomskoj školi. Majka Danica radila je u računovodstvu dečijeg vrtića kao šefica računovodstva i finansijska direktorka. I otac i majka otišli su u penziju 1982, a Ivan je u Zemunu završio školu i zaposlio se u Beogradskoj banci.Barbalici

U stan u Zemunu Barbalići su se preselili 1941. godine. Nakon što su se Dragutin i Danica venčali 1945, Danica je iz Zagreba prešla kod Dragutina u Zemun, gde su živeli u stanu koji je dobio Dragutinov otac. Stanarsko pravo, koje su Barbalići tada dobili, prenosilo se kroz dokumenta od Ivanovog dede pa sve do samog Ivana. Poslednji su u njemu živeli upravo Ivan Barbalić, njegova supruiga i sin. Nakon što je Dragutin umro, majka Danica je dobila stanarsko pravo, a u novom ugovoru nalazio se i njen sin Ivan.

Međutim, kada je Ljiljana Mihajlović 1. jula 1997. godine uz pomoć partijskih kolega provalila u stan u Ulici kapetana Radiča Petrovića 12 u Zemunu, u kom je živela porodica Barbalić, oni su bili na odmoru u Hrvatskoj. Da im neko preotima stan i pljačka imovinu, javile su im komšije. Jedan od njih koji je u istoj zgradi živeo sprat ispod Barbalićevih zapitao je provalnike šta to rade. Ućutkali su ga pretnjom da bi to isto moglo i njemu da se dogodi, priča Ivan Barbalić, naslednik spornog stana. Svega dva dana kasnije, Ivan, njegova majka Danica i sin Dario vratili su se u Zemun, ali u stan više nisu mogli da uđu.

Ivan Barbalić je sa svojim advokatom Nikolom Barovićem provalu u stan 1. jula 1997. godine prijavio zemunskoj policiji, a potom su zaštitu zatražili i od Četvrtog opštinskog suda, koji je tada bio nadležan za Zemun. Iako je Sud odmah naložio da se obavi deložacija i stan vrati u prvobitno stanje, to se nikada nije dogodilo. Naprotiv, kroz samo dva dana Opština je Ljiljani Mihajlović omogućila da stan koristi uz zakup, da bi ga ona kroz nedelju dana i otkupila zaključivši ugovor sa Opštinom Zemun, pokazuju dokumenti iz ovog slučaja. „Bilo je nekoliko pokušaja deložacija i to je tako trajalo danima. Četvrti opštinski sud, na primer, pošalje izvršioce, nazove miliciju, pošalje trojicu sudaca, a milicija se ne pojavi“, seća se Ivan Barbalić.

Zanimljivo je to da je postupak za poništenje ugovora o zakupu stana kojeg je imala Danica Barbalić, Opština pokrenula tek u februaru naredne godine, kada je Ljiljana Mihajlović već uveliko koristila taj stan, a istog dana kada i današnja poslanica radikala podnosi tužbu protiv Danice Barbalić.

Glavni argument Ljiljane Mihajlović u procesu bio je taj da su Barbalići imali rešeno stambeno pitanje, jer se Danica u Hrvatsku vratila još 1989, a njen sin Ivan živeo sa ženom u stanu na Medakoviću, od koje se inače u međuvremenu razveo. Stan u koji se uselila, tvrdila je Mihajlović, bio je prazan i ruiniran, dok Barbalići tvrde da nikad ni dana nisu bili van stana, što je potvrdio i Apelacioni sud. Oni za Mihajlovićevu tvrde da je imala rešeno stambeno pitanje, jer je njen otac takođe dobio stan od države.

Prva presuda Četvrtog opštinskog suda 2004. godine bila je u korist Barbalića, ali je tu presudu Okružni sud ukinuo i vratio na ponovno suđenje. Okružni sud je odbio da prihvati svedočenja komšija da je Ivan Barbalić živeo sve vreme u tom stanu, plaćene račune za struju i komunalije kao dokaze, ali i potvrde iz vrtića i škole njegovog sina koji je, posle razvoda, ostao da živi s njim. Umesto toga, Sud je prihvatio izjave troje svedoka iz Srpske radikalne stranke koji su svedočili da je u stanu bilo prašine koja je dokazivala da u njemu pre Ljiljane Mihajlović niko nije živeo.

Barbalići, međutim, tvrde da su se Opštini više puta obraćali sa zahtevom za otkup stana. „Tata mi je poslao potrebna dokumenta te ‘92, ’93, kad je bio otkup stanova. Ja sam ih skupio i predao u zemunsku Opštinu. Moj prijatelj je bio tajnik u Opštini, mi smo zajedno išli u školu, bili čak i susjedi u ulici, vršnjaci. Međutim, vratili su mi ta dokumenta što mi je tata poslao, jer su, kako oni kažu, bili sa šahovnicama i pečatima“, priča Barbalić i dodaje da su nakon očeve smrti ponovo predali dokumenta i dobili sva rešenja. „Otkup stana je bio negde oko četiri hiljade maraka i onda kad je trebalo da krene otkup, došao je Šešelj na vlast i tako je to sve otišlo“, seća se Ivan Barbalić.

Osim toga što se više nikada nisu vratili u stan, porodica Barbalić nije imala priliku da iznese čak ni lične stvari, nameštaj, odeću ili bar uspomene poput fotografija i pisama. Jedino su uspeli da uzmu svoj automobil, koji je bio ispred zgrade, i to, kažu, pukom srećom, jer je Ivan kod sebe imao rezervni ključ. Sve te lične stvari odvezene su, prema tvrdnjma naših sagovornika, kamionima sa registarskim tablicama Belog Manastira.

„Nemam pojma gde su odlazile te stvari. Znam samo da sam na ulici video jednog čoveka koji je nosio moj mantil, što sigurno znam, jer su samo dva takva bila u celom Beogradu“, kaže Ivan Barbalić za VOICE i dodaje da su mu prijatelji kasnije pričali kako su te stvari ljudi danima raznosili, ali neke od njih i dalje stoje u stanu. Poseban postupak za pljačku stana Barbalići nisu pokretali, jer je to, smatra Ivan, dužnost države, koja bi trebalo da reaguje u ovakvim slučajevima.

Među partijskim kolegama koji su Ljiljani Mihajlović pomogli u izbacivanju Barbalića iz zemunskog stana i iznošenju njihovih ličnih stvari, bio je i Petar Panić Pana, tada telohranitelj Vojislava Šešelja, a danas blizak prijatelj i kum predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića. Panić je i sam zaposeo jednu kuću u Zemunu u Šilerovoj ulici, zbog čega se i danas sudi s porodicom Smiljanić, u čijem se vlasništvu kuća nalazila. Javnosti je poznat po slučaju prebijanja advokata Nikole Barovića, koji je prvobitno zastupao Barbaliće. U televizijskom duelu na BK televiziji jula 1997. godine, Vojislav Šešelj i Nikola Barović su se sukobili upravo na temu izbacivanja porodice Barbalić. Šešelj je počeo da vređa Barovićevog oca, nakon čega ga je advokat Barović polio vodom. Emisija je prekinuta, ali je van studija usledio još jedan incident. „Šešelj je prolazio pored mene, gledao sam u njega, nisam obratio pažnju na čoveka koji ulazi za njim. Dok sam ga primetio, on me je već udario nogom u glavu“, priča advokat Nikola Barović za VOICE.

Nikola Barovic

Advokat Nikola Barović je pretučen zbog odbrane Barbalića

Šešelj je kasnije u medijima tvrdio da se Barović okliznuo na koru od banane, dok se Panić branio tvrdnjom da tog dana uopšte nije bio u Beogradu. Iako je policija to objašnjenje prvobitno prihvatila, sedam godina kasnije Panić je pravosnažno osuđen na osam meseci zatvora. Danas se na društvenim mrežama hvali prijateljstvom sa premijerom Aleksandrom Vučićem, koje potkrepljuje zajedničkim fotografijama iz Vlade Srbije i kabineta predsednika Vlade, ali i fotografijama sa ministrom policije Nebojšom Stefanovićem i menadžerom Grada Beograda Goranom Vesićem.

Bombe, propaganda i četničke pesme

Slučaj Barbalića, međutim, nije bio jedini slučaj nasilnog iseljavanja po nacionalnoj osnovi u Zemunu tih godina. Ivan Barbalić kaže da je, prema informacijama koje je on dobijao, dolaskom Šešelja na vlast bilo oduzeto 26 stanova.

Radikali su tada uzurpirali i javni i privatni prostor, priča za VOICE svedok tog vremena i građanskih protesta koji je želeo da ostane anoniman. „Nacionalizam je samo maska, varka, dimna zavesa za lopove. Lopovi kradu, a onda viču o ugroženosti srpskog naroda, o tome kako u Hrvatskoj otimaju stanove, da bi i oni mogli ovde isto to da rade“, priča naš sagovornik.

Zemunske novineKampanju protiv nesrpskog stanovništva radikali su vodili i preko „Zemunskih novina“. U specijalnom izdanju tog lista, koji se bavio isključivo porodicom Barbalić, objavljeni su lični podaci članova porodice, njihovi računi, izvodi iz hrvatske banke, državljanstva, ugovori, pa čak i stranice iz pasoša tada maloletnog Ivanovog sina Daria Barbalića. Njegovim dokumentom Šešelj je mahao i u svojim javnim nastupima, uzvikujući da „ustaše neće moći da idu u zemunske srpske škole“.

Kao reakciju na izbacivanje Barbalića na ulicu, Savez nezavisnih građana „Za Zemun“, osnovan nakon što je Srpska radikalna stranka došla na vlast u Zemunu, pokrenuo je proteste. Prijatelji, komšije, nevladine organizacije pa i opozicioni politički lideri sedam dana su se u sedam sati uveče okupljali u Kapetana Radiča Petrovića, štampali plakate, delili letke i pozivali građane Zemuna da se usprotive proterivanju ljudi nesrpskih nacionalnosti iz Zemuna.

SRS

Sedište SRS: Jednom se uselili i nikad se više nisu iselili

Međutim, istog dana kada su se građani prvi put okupili, Ljiljana Mihajlović je od Opštine već dobila mogućnost da sklopi ugovor i otkupila stan, a onda tim papirom mahala demonstrantima kroz prozor, seća se naš sagovornik. Lokalni radikali su vođe protesta satanizovali u medijima i nazivali ih ustašama, a iz zgrade koja se nalazila preko puta one u kojoj su stanovali Barbalići, stanari su ih polivali vodom. „To je bila zgrada savezne direkcije za diplomatske stanove (današnji „Dipos“, prim.aut), ali su se tu uselili radikali i ostali do dana današnjeg. Oni su za vreme protesta na prozore stavljali zvučnike i puštali četničke pesme“, priča sagovornik VOICE-a. Ispred te zgrade, neprijatnu situaciju doživela je i naša redakcija. Tek pošto smo stigli ispred zgrade u Kapetana Radiča Petrovića, stanarka zgrade preko puta odmah je otvorila prozor i nekom preko telefona glasno dojavila da se ispred zgrade nalaze nepoznate osobe.

Na proteste Zemunaca, radikali su odgovorili i kontraprotestima. U njima su, seća se Barbalić, učestvovali i današnji predsednik države Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić. „Postoje snimci i vidi se šta su oni tada izjavljivali i nikom ništa, svi se samo prave blesavi i to je to. Vučić je bio jedan od organizatora, maše on tamo parolama Nećemo Hrvate u Zemunu, Nećemo ustaše, uzvikivao je Svi Hrvati su ustaše i svašta još“, dodaje proterani Ivan Barbalić. Vučić je tada medijima rekao da se ljudi spontano okupljaju i da Srpska radikalna stranka nema s tim veze. Spontano ili ne, oni su sudske izvršitelje više puta sprečili da uđu u zgradu i vrate Barbaliće u stan.

Zemunske novine 2Sedam dana kasnije, protesti su, kaže naš sagovornik, zbog bezbednosti obustavljeni, ali je bez obzira na to, na trafiku jednog od aktivista i lidera Saveza Ljubiše Rankova dva puta bačena bomba.

Dve decenije u sudskim fiokama

Ne samo zbog načina na koji je jedna porodica izbačena iz svog stana, već i zbog politizacije, slučaj Barbalić vrlo slikovito ukazuje na to koje su mane srpskog pravosuđa, ocenila je za VOICE pravna savetnica Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) Milena Vasić. „Predmet spora je pravo na korišćenje stana, koje za jednu porodicu predstavlja egzistencijalno pitanje i samim tim 17 godina trajanja postupka u potpunosti obesmišljava sudsku zaštitu ovog prava“, priča Vasić za VOICE. „Politizacija čitavog slučaja od strane Srpske radikalne stranke i medijska pažnja koju je slučaj dobio, otvaraju pitanje kapaciteta pravosudnih institucija da se odupru političkom uticaju i pritisku“, smatra Vasić, inače pravnica YUCOM-a koja se bavi ovim slučajem nakon što se dugogodišnja advokatica Barbalića, Milica Litera, penzionisala. Litera o ovom slučaju nije htela da govori za VOICE, jer ga smatra ličnim i porazom srpskog pravosuđa.

Za 17 godina, koliko je pred domaćim sudovima trajalo suđenje u slučaju Barbalić, zakazano je 47 ročišta, od čega su 34 održana, dok 13 nije. Od 1998. godine, po godini se održavalo najmanje po jedno ročište, a najviše pet. Odugovlačenje postupka i nerazumno dugo čekanje na donošenje pojedinih odluka, pravnica Milena Vasić smatra ključnim problemima u tom slučaju, a najveću odgovornost za to imaju sudovi Srbije, na šta se i Ministarstvu pravde i sudovima koji su vodili postupak više puta prituživala i punomoćnica porodice Barbalić.

Kao ilustrativni primer, Milena Vasić ističe rok od pet meseci koji je prošao u čekanju na odluku o zahtevu da se dva postupka o istoj stvari – Opštine Zemun i Ljiljane Mihajlović protiv Barbalića i Barbalića protiv Ljiljane Mihajlović – združe u isti predmet. „Prvostepena presuda doneta je nakon šest godina od početka postupka, a zatim je, godinu dana kasnije, ukinuta i vraćena na ponovno suđenje koje je trajalo osam godina. Samo u periodu od aprila 2000. do marta 2003. godine bilo je čak šest izmena u sastavu sudećeg veća, što po zakonu obavezuje sud da sa svakom promenom veća počne postupak iznova, a više od dve godine je izgubljeno u prekidu postupka zbog smrti Danice Barbalić, iako je njen sin insistirao da se postupak nastavi“, priča Vasić.

Presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu doneta je tek 2013. godine i njome je utvrđeno da Barbalići nemaju pravo na korišćenje stana. Takvu presudu potvrdio je i Apelacioni sud u Beogradu, nakon čega je YUCOM podneo Ustavnu žalbu Ustavnom sudu koja se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, odnosno suđenje u razumnom roku, prava na obrazloženu odluku i prava na pravnu sigurnost, kao deo prava na pravično suđenje, i povredu prava na imovinu.

Ustavnu žalbu Komitet pravnika za ljudska prava podneo je 20. aprila 2015. godine, a iskustva stručnjaka iz Komiteta pokazuju da će biti neophodne minimum dve godine da Sud donese odluku o slučaju Barbalića. „Ustavni sud može usvojiti ustavnu žalbu i utvrditi da su u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim, a kasnije Prvim osnovnim sudom u Beogradu, kao i Apelacionim sudom u Beogradu povređena navedena prava, poništiti presudu Apelacionog suda, odrediti da Apelacioni sud donese novu odluku po žalbi Ivana Barbalića i dosuditi naknadu nematerijalne štete zbog povrede ovih prava“, objašnjava pravna savetnica YUCOM-a. Dodaje, međutim, da je moguće i da Ustavni sud odbije ustavnu žalbu kao neosnovanu ili da je delimično usvoji.

Osim podnošenja ustavne žalbe, iz kancelarije Komiteta ističu da je u aprilu prošle godine izjavljena i revizija protiv drugostepene presude u Vrhovnom kasacionom sudu i na ovu odluku se još uvek čeka. Mogući ishod ove revizije je trojak. Kako navodi Milena Vasić, Vrhovni sud može da usvoji reviziju, može vratiti predmet na ponovno suđenje drugom veću drugostepenog suda ili je u potpunosti odbiti kao neosnovanu.

Mržnja rađa mržnju

Zemun

Zemun

Kada dočeka odluku Ustavnog suda, ovaj slučaj će verovatno napuniti 20 godina. Ivana Barbalića to ipak ne obeshrabruje. On poručuje da od procesa nikada neće odustati. „To su lopovi i kriminalci neviđeni. To će biti jednom, samo je politička volja u pitanju i može da se pucne prstima i da se vrati stan“, uveren je on.

Etiketiranje njegovog tada maloletnog sina Daria Barbalića, čijim je pasošem u javnosti mahao lider radikala i koga je kao dete od sedam godina proglasio nepoželjnim u zemunskoj školi jer je ustaša, ostavilo je, međutim, trajne posledice. Osim toga što nije imao priliku da se dalje školuje, njegovog oca najviše boli upravo to što je Dario postao radikalan kao i oni koji su ga progonili. „Za Šešelja ne može ni da čuje i kad je on u pitanju možda je, ne možda nego sigurno, preradikalan, jer, našoj kući nikada nije bilo ni N od nacionalizma, to možete pitati moje prijatelje u Zemunu gde sam se rodio. Pedeset godina je to za nas nepoznanica! Meni su Srbi najveći prijatelji i ja sam se rodio sa njima i odrastao sa njima“, priča Ivan Barbalić za VOICE, ali napominje da Dario i dalje svake godine odlazi u Srbiju kako bi obišao majku koja i dalje živi u Beogradu.

U Srbiju put često navodi i Ivana, koji osim na suđenja, odlazi i kod prijatelja, ali priznaje da se ne bi vratio i to, kaže, nema veze sa tim što je Šešelj sada na slobodi. „On može značiti nekome nešto, ali on je jedna totalno morbidna i beznačajna ličnost. Ništa mi ne znači ni da je u zatvoru ni na slobodi“, pomirljivo dodaje Ivan Barbalić.

Zašto je stan Barbalića bio namenjen aktuelnoj republičkoj poslanici Srpske radikalne stranke Ljiljani Mihajlović i koje argumente ona ima za to što je nasilno i preko noći ušla u tuđi stan nismo uspeli da čujemo, jer ona nije odgovorila na naše pozive. Vojislava Šešelja, koji takođe sedi u republičkom parlamentu, Haški tribunal je u martu ove godine oslobodio po svim tačkama optužnice, nalog za hapšenje je ukinut, a prepreka njegovoj potpunoj slobodi je još samo žalba na presudu, koju je u avgustu podnelo haško Tužilaštvo.

Dok on kao slobodan čovek, poslanik i potencijalni predsednički kandidat za kog se spekuliše da bi mogao da stigne i do drugog izbornog kruga, čeka drugostepenu presudu Haga, Barbalići u svojih trideset kvadrata čekaju dvadeset godina zakasnelu pravdu. Poučeni dosadašnjim iskustvom sa srpskim pravosuđem, međutim, ni od Ustavnog suda ne očekuju mnogo, ali će slučaj, kažu, terati do kraja. Ako pravdu ne dobiju ni pred poslednjom sudskom instancom u Srbiji, spremni su da presaviju tabak i zapute se na međunarodni sud – Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.

Sanja Kljajić/Vanja Đurić (VOICE)

voice_logo