VOICE: Poljoprivrednici uplašeni – država i stranke ih drže u šaci

28 Jun 2018

Iako za njih nikada nije bilo gore, paori nikada mirniji

Odlaganje dogovora, zataškavanje problema ili debakl, potpuni krah poljoprivrednika pred vlašću. Kako god da nazovemo epilog poslednje paorske bune na drumovima, jedno je sigurno – izgubili su. Pregovarači iz redova vlasti ponovo su ih izigrali, uz eufemizam da će biti razgovora sa MMF-om, što zapravo znači – od ukidanja akciza neće biti ništa.

Slično je bilo i s malinarima, koji su iz potpunog očaja zbog mizernih cena, nekoliko dana blokirali puteve da bi na kraju sa sastanka u Vladi Srbije izašli zadovoljni, a zapravo su dobili samo labavo obećanje da će se malina ubuduće klasifikovati pri otkupu. I ništa više.

Zašto su poljoprivrednici opet izgubili i kako to da su pre 2012. umeli da dobiju drumske bitke, a sada ne? Sada kada za paore nikada nije bilo gore. Kada su subvencije tek malo veće od besmislenih 30 evra po hektaru. I kad ih je besmisleno porediti sa onima u regionu a kamoli s podrškom koju shodno Zajedničkoj poljoprivrednoj politici dobijaju poljoprivrednici EU.

Podsetimo na to kako su ranije izgledale mere agrarne politike, koliko su ratari od države dobijali za biljnu proizvodnju i zašto su se i kada bunili.

Od 2004. do 2007. godine ukinuta je podrška cenama, a težište je prebačeno na investicije, ruralni razvoj, razvoj tržišta poljoprivrednih kredita i razvoj tržišta zemljišta. Kada je o biljnoj proizvodnji reč, subvencije su davane po jedinici proizvodnje, pa je, recimo, od polovine 2007. stupila na snagu mera „100 evra po hektaru“. U 2009. godine to je bilo 12.000 dinara po hektaru, da bi 2010. subvencije povećane na 14.000 dinara, a davane su za 100 hektara. U 2011. godini subvencije su takođe bile 14.000 dinara po hektaru plus regres za repromaterijal za ratarsku i povrtarsku proizvodnju. Godinu dana kasnije, ratare je sledovalo 12.500 dinara po hektaru, uz odbijanje iznosa dobijenog na osnovu regresiranog dizela i avansa za prolećnu setvu. U 2013. shodno Uredbi o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju osnovni podsticaj za biljnu proizodnju bio je 6.000 dinara, a toliko je iznosio i regres za gorivo. Tako je bilo i 2014. i 2015, s tim da subvencije više nisu davane za 100 hektara nego samo za 20. Od 2016. naovamo drastično su smanjena davanja – tek 2.000 dinara za ratare po hektaru i 2.000 dinara kao regres za đubrivo, dok za gorivo nije bilo ništa.

Ovako su izgledali protesti u junu ove godine: Nekada su poljoprivrednici dizali na noge celu državu (foto: VOICE)

Pa ipak, u godinama kudikamo boljim nego potonjim, paorski protesti bili su ozbiljni i rezultirali su u najvećoj meri ispunjenjem zahteva. Kad god bi država najavila nove, po njih nepovoljnije mere, izlazili bi na ulice. U 2009. godini organizovani su prvi veći protesti za cenu žita i delimično su poljoprivrednici uspeli. Najveće nezadovoljstvo iskazali su 2011. kada su organizovali proteste koji su se pretvorili u pobunu, u blokadu cele Vojvodine – osim autoputa Beograd-Subotica, i trajali su sedam dana. Tada je traženo da se subvencije zadrže na 100 hektara, da uz iznos od 12.000 dinara dobiju i refakciju, odnosno povraćaj akcize za 60 litara nafte po hektaru. U južnom Banatu protest je bio najjači i najorganizovaniji.

Tih dana, od Tamiškog mosta u Pančevu do Pančevačkog mosta u Beogradu na tri mesta postavljene su protivtenkovske prepreke, kamioni sa šljunkom i žandarmerija. Iz Pančeva za Beograd moglo se preko Smedereva, ali ubrzo je blokiran i Smederevski most. Iz rafinerije gorivo danima nije moglo da izađe cisternama.

U jeku tog paorskog bunta, po oceni mnogih učesnika, došlo je do upliva politike, odnosno tada vladajuće Demokratske stranke. Smatralo se, naime, da je Asocijacija poljoprivrednika, u to vreme najjača paorska organizacija i jedan od organizatora protesta, pod uticajem ove partije. Nakon sastanka u Vladi Srbije, predstavnici ove organizacije pozvali su paore da prekinu sa protestima.

Predsednik Udruženja poljoprivrednika „Pančevac“ Miodrag Radanov rekao je tada da će poljoprivrednici nastaviti da blokiraju puteve u Pančevu i okolini, zato što ne priznaju ono što su predstavnici Asocijacije poljoprivrednika potpisali u ministarstvu.

Tri vrste udruženja – naši, vaši i njihovi

– Bio je to pravi narodni bunt. Kad su nam pregovarači rekli da se razilazimo, a mi nismo hteli, sve se otelo kontroli. Posle tri dana država je popustila. Bila je tad nespremna, a kasnije je počela da radi na razbijanju jedinstva poljoprivrednika. Kada je država pristala na naše zahteve i shvatila kakva smo snaga kada nismo pod kontrolom, počela je da pravi svoja udruženja i asocijacije i ubacuje svoje ljude i organizacije koje su minirale mnoge stvari i protesti su odonda postali komplikovani – kaže za VOICE Miroslav Grubanov, poljoprivrednik iz Crepaje i predsednik udruženja „Paor“, koji je učestvovao u tom i drugim protestima seljaka.

Od tada je prošlo skoro osam godina i za to vreme mali poljoprivrednici su praktično nestali, veli on – ili su dali zemlju u arendu ili pomrli ili počeli nešto drugo da rade… Elem, više ih nema. Sada, dodaje, više na ulicama, u protestima, ne možete videti seljaka koji ima manje od 20 hektara.

Postoje tri vrste udruženja – naši, vaši i njihovi: Miroslav Grubanov govori na protestu poljoprivrednika 2011. godine (fotografija: privatna kolekcija)

– Postoje tri vrste udruženja – naši, vaši i njihovi. Naši – to su nezavisni, vaši – to su oni pod uticajem vlasti, bilo koje, a njihovi – to su oni koji su pod uticajem tajkuna i uvozničkih lobija. U njihovim rukama su i nož i pogača, pa imaju uticaj na određeni broj udruženja i pojedinaca – kaže Grubanov.

Poljoprivrednik iz Đurđina Daniel Kovačić, iz nekadašnjeg Udruženja poljoprivrednika Subotice, podseća na to da su 2010. i 2011. godine ukupna davanja po hektaru biljne proizvodnje iznosila blizu 16.000 dinara za površinu do 100 hektara, što znači da je gazdinstvo moglo da prihoduje oko 1,6 milion dinara, a na to je dobijalo subvencije za investicije. Kada su 2012. godine najavljene potpuno nove mere, to jest premiranje po kilogramu poljoprivrednih proizvoda, ratari su se pobunili, ali novi sistem svakako nije mogao da zaživi, jer nije bilo ni tehničkih mogućnosti da se to uradi za kratko vreme. Elem, ostale su subvencije po hektaru, ali su ukinute mere koje su se odnosile na investicije, subvencije za kupovinu mehanizacija, a pravljena je i nova šema za đubrivo. Od tada je subvencija po hektaru krenula naniže, a paori su odustajali od protesta.

Nekima zaprećeno otvoreno, nekima ne tako, ali je zaprećeno

Daniel Kovačić: Oni koji kažu nešto loše za rad ministarstva ili vlade bivaju proglašeni za neprijatelje države (fotografija: privatna kolekcija)

Na pitanje zbog čega danas među poljoprivrednicima nema te snage i zašto nisu kadri da nezadovoljstvo zbog očigledno katastrofalnog stanja u njihovoj branši iskažu na radikalniji način, Kovačić odgovara da su „uglavnom uplašeni“.

– Nekima je zaprećeno vrlo otvoreno, nekima ne tako otvoreno, ali im je zaprećeno. A vlast za seljake nije briga. Dvadeset dana trajao je protest na zimu 2015-2016. godine, a niko se nije ni štrecnuo. Bili smo na putevima, probali smo da dođemo do Beograda, ali nismo uspeli. Jednostavno, nema efekta nikakav protest jer sadašnja vlast ne vidi tu nikakav problem i ne vidi paorski bunt kao način na koji se može izvršiti pritisak na vladu da se njene mere prilagode seljacima – naglašava on. – Problem je u tome što ne možemo uopšte da dođemo u situaciju da komuniciramo, jer svaki vid protesta se doživljava kao direktni napad protiv države. Zbog toga nismo u prilici da to radimo. A s druge strane, kada predložimo bilo koji vid unapređenja podrške poljoprivrednicima, kažu da smo nezahvalni, da ne pratimo trendove.

Osvrćući se na nedavne proteste zbog cene goriva, Kovačić kaže da je nedopustivo da budu tako visoke za poljoprivrednike, jer oni „ne sedaju u traktor da se vozaju do Novog Sada već da oru“.

– Postoji sistem, postoji plava nafta, postoji vraćanje akcize kroz refakciju i puno drugih načina da se problem skupog dizela za poljoprivredu reši, ukoliko to neko želi. Ali, ovde volja za to ne postoji. Oni koji kažu nešto loše za rad ministarstva ili vlade bivaju proglašeni za neprijatelje države. Tako ljudi odustaju, ne žele da učestvuju u tom cirkusu. I ne može danas neko da povede ozbiljnu grupu ljudi, napravi kritičnu masu i preokret. Ne može jer mi nismo kao socijalna ili proizvodna grupa glasači aktuelne vlasti i oni se nama ne obraćaju. Obraćaju se njihovim glasačima i samo s njima komuniciraju, bitno je tih milion i po stanovnika koji će glasati za ulje, šećer, hiljadu dinara… – kaže Kovačić.

Na kraju će četvoro orati sve vojvođanske njive

Mihal Balaž, poljoprivrednik iz Udruženja poljoprivrednika Stara Pazova i član Zelene stranke, nije učestvovao u vožnji traktorima koju je 11. juna ove godine organizovala Nacionalna asocijacija poljoprivrednika Srbije (NAPS), iako je njegova organizacija kao deo te asocijacije bila organizator tog protesta i u njemu je učestvovala. Kako je rekao za VOICE, razlog je to što smatra da je protest ispolitizovan i da vladajuća partija ima uticaj na NAPS, što u Nacionalnoj asocijaciji demantuju.

– U politici sam, ali od nje ne živim. Pre svega sam poljoprivrednik. Osnovao sam još 2009. godine staropazovačko udruženje i priključili smo se Asocijaciji poljoprivrednika Srbije, ali sam ubrzo uvideo da je ta organizacija pod kontrolom politike, odnosno Demokratske stranke. Danas, isto se dešava sa Nacionalnom asocijacijom poljoprivrednika Srbije, na koju uticaj ima SNS – kaže Balaž.

Mihal Balaž: Izigrani su mali i sitni, koji su svakako na rubu egzistenicije (fotografija;: privatna kolekcija)

On postavlja pitanje ko danas treba da pregovara u ime poljoprivrednika. Navodeći da je u Vojvodini u 45 opština registrovano oko 140 organizacija poljoprivrednika, Balaž ocenjuje da je situacija slična kao sa sindikatima – i njih je mnogo, a radnici nikad gore nisu živeli, skoro kao u robovlasništvu.

Napominjući da u Staroj Pazovi 1.800 porodica živi od poljoprivrede podseća na to da je, pre desetak godina, na osnivačkoj skupštini udruženja poljoprivrednika ovog mesta bilo 136 poljoprivrednika, a da ih danas samo dvadesetak plaća članarinu.

– Izgubili su poverenje. Izlazili su s traktorima na ulice jednom, pa drugi put, sad ponovo, i ništa nije urađeno. Nažalost, nemamo prave predstavnike koji će da brane poljoprivrednike, odnosno mala i srednja gazdinstva. Veliki se obično dogovore, kupuju novu mehnizaciju i šire se, a mali grcaju u dugovima i ne mogu ni da dođe do državne zemlje u Vojvodini jer je preskupa. A s druge strane, nekome se isplati da i pored suše i svih problema plaća zakup državnih njiva i 100.000 dinara po hektaru. Nešto tu ne štima – veli Balaž.

Osvrćući se na nedavne proteste zbog skupog goriva, on pominje da je i 2107. bila izuzetno teška, sušna godina u kojoj su usevi preplolovljeni, a svaka vrsta obećane pomoći države je izostala.

– Zašto NAPS nije tada izašla? I tad je bilo skupo gorivo i male subvencije. Orali smo uz enormno visoke cene dizela, pa smo imali desetkovan rod, pa je došla setva skupim gorivom i niko nije ni pomislio da se buni. Tek nakon 8. juna, kada su se građani pobunili, NAPS se oglasila i organizovala jednodnevnu vožnju traktorima. I na kraju niko od običnih poljoprivrednika ništa nije dobio, izigrani su mali i sitni, koji su svakako na rubu egzistenicije – kaže Balaž.

Predsednik Upravnog odbora Nacionalne asocijacije poljoprivrednika Srbije Jovica Jakšić, jedan od inicijatora jednodnevnog protesta upozorenja odbacuje tvrdnje da je pod uticajem vladajuće partije, ali ne i to da politika nastoji da se umeša u rad organizacije.

– Isti scenario je već deset godina. Ubacuju nam se predstavnici nekih udruženja i neki poljoprivrednici koji s nama ne protestuju i dolaze na sastanke u Vladu. Tako je bilo i na poslednjem sastanku, a ne znamo koja je svrha i ko je njih poslao. Posle kažu da nismo jedinstveni. Pa s kim i kako u takvim okolnostima da budemo jedinstveni – pita se Jakšić, uz bojazan da ne postoji među poljoprivrednicima snaga koja bi bila okidač promena i koja bi ih dovela tamo gde žele.

Jovica Jakšić: Mali su nestali, na redu su srednji i na kraju će četiri čoveka da rade svu zemlju u Vojvodini (fotografija: privatna kolekcija)

Na pitanje kako vidi rešenje za usmeravanje protestne energije paora i neskretanje na partijske prečice, on ocenjuje da je potrebno da se poljoprivrednici bolje organizuju, a da se političke partije ne mešaju u njihovu organizaciju.

– Nedopustivo je da neko uđe u političku partiju poput Balaža iz Zelene stranke i okuplja poljoprivrednike. I umesto njih da pitaju zašto su poljoprivrednike ubacili u skupštinu preko stranke, nas prozivaju kao stranačku organizaciju. To je apsurd i sramota. Došli smo u situaciju da nas napada i pozicija i opozicija, ali ne znam zašto smo im mi trn u oku. Možda zato što nećemo javno da se opredelimo za koga smo. Sve što se dešava napravile su stranke i ne treba oni da nas organizuje već da nas ne reorganizuju – kaže Jakšić. – Ne bavimo se time, ne skupljamo glasove ni za koga i ni za šta.

Ukazuje i na to da se poljoprivrednici sami priključuju partijama, jer misle da će da urade nešto preko politike – možda će uspeti da se uključe u rad nekog saveta, odbora ne bi li dobili mesečnu nadoknadu i druge koristi. Ali nisu svesni toga da, kada uđu preko stranke u skupštinu, biti zaboravljeni, a sada su spremni i da glasaju za zakone koji su u suprotnosti sa našim interesima, veli on.

Prema Jakšićevim rečima, najgori scenario koji se dešava kao rezultat tog galimatijasa jeste da gazdinstva sa subvencijama višestruko manjim od onih u okruženju nestaju.

– Mali su nestali, na redu su srednji i na kraju će četiri čoveka da rade svu zemlju u Vojvodini. To će nam se na kraju desiti – kaže on.

Slađana Gluščević (VOICE)
Naslovna fotografija: Dragan Gojić

Podelite ovu stranicu!