VOICE: Medicinski otpad opasan po zdravlje Rumljana, ako ne bude kontrole

27 Mar 2018

"Ako proizvođač ne zaštiti životnu sredinu, sutra oni koji žive u blizini toga moraju da kupuju lekove"

Više od 5.000 građana Rume potpisalo je peticiju protiv izgradnje postrojenja za tretman medicinskog otpada kompanije „Sinofarm“ u rumskoj industrijskoj zoni, jer strahuju da bi takvo postrojenje moglo da ugrozi zdravlje meštana i životnu sredinu. Investitori tvrde da neće, opštinari se zasad ne mešaju u svoj posao, a ekolozi tvrde da opasnost pret pre svega zbog veoma lošeg sistema kontrole koji je karakterističan za Srbiju. 

Opština Ruma prodala je kompaniji „Sinofarm“ koja se bavi proizvodnjom, uvozom i distribucijom  medicinskog potrošnog materijala parcelu površine 1,4 hektara  u Industrijskoj ulici za 8,5 miliona dinara. Parcelu su, kako kažu, prodali pre dve godine, a „Sinofarm“ je na praznoj parceli u junu prošle godine sa kineskom kompanijom „Beijing Medwaste Engineering“ osnovao novu firmu „Sino Medwaste“ d.o.o. Ruma i registrovao je za tretman i odlaganje opasnog otpada.

Na papiru, priča se tu završava. Sve ostale informacije o eventualnom pogonu dostupne su samo kroz, ponekad čak i oprečne izjave različitih zainteresovanih strana.

Direktor „Sinofarma“ za VOICE potvrđuje da u Rumi planira izgradnju postrojenja za tretman medicinskog otpada. „Cilj projekta nije da akumulira, to jest dodatno kreira infektivni otpad, već da postojeći neutrališe, steriliše, samelje i odveze na mesta koja su obezbeđena i udaljena od građana i za to zakonom predviđena“, objašnjava Nikola Sinobad. „Postrojenje je, podvlačimo, na principu sterilizacije, visoke temperature i pritiska, i na ovaj način se od medicinskog infektivnog otpada dobija neaktivan otpad, gde je broj patogenih organizama smanjen za 99,99 procenata. Potom se ovako dobijen sterilan proizvod melje do neprepoznatljivih komada i u kooperaciji sa firmama koje imaju dozvolu za sanitarne deponije, na iste odvozi. Te lokacije su Lapovo, Kikinda i Leskovac“, dodaje Sinobad.

Srem već ima takvo postrojenje

Jedno takvo postrojenje već postoji u Sremu, i to u okviru Opšte bolnice Sremska Mitrovica, koja u sremskom regionu generiše najviše medicinskog otpada. Taj otpad nastaje tokom pružanja zdravstvenih usluga i, između ostalog, obuhvata igle, gaze, špriceve, lekove, hemijske supstance i delove tela, organa, tkiva. Za svaku vrstu otpada propisan je način na koji bi on morao da se tretira.

Tretman u Opštoj bolnici u Sremskoj Mitrovici

Sterilizacija infektivnog otpada se u Mitrovici vrši u objektu od tridesetak kvadrata koji se nalazi odmah pored bolnice, u dva nemačka autoklava, mašine za sterilizaciju otpada koje koriste paru pod pritiskom. „Infektivni otpad koji nastaje u bolnici odlaže se u specijalne plastične kutije koje se ne mogu otvoriti nakon zatvaranja, i te kutije idu u autoklave. Kada su sterilne, stavljaju se u drobilicu koja ih pretvara u prah. Gaza se, na primer, ne može mleti, ali i ona izlazi sterilna. Po izlasku iz tog postrojenja, sve što je tretirano nalazi se u crnim kesama i to radnici komunalnog preduzeća odlažu na deponiju Srem-Mačva“, objašnjava za VOICE v.d. zamenika direktora bolnice doktor Dragan Malobabić.

Druge vrste otpada tretiraju se na drugačiji način. Patoanatomski otpad, odnosno delovi tela ili organa koji nastaju tokom operacija, do pre deset godina su spaljivali u spalionici koja se nalazi u krugu bolnice, ali je inspekcija za zaštitu životne sredine zabranila njen rad, pa su počeli da zakupljuju grobna mesta u koja taj otpad „sahranjuju“. U jedno grobno mesto, objašnjava doktor Malobabić, može da se sahrani oko 70 kilograma patoanatomskog otpada, a grobno mesto kopa se na svakih 15 dana.

Najveći izdatak im je, kažu, citostatski otpad, koji je toksičan. „U posebnu prostoriju odlažemo ambalažu od citostatika i ona se periodično izvozi u Austriju. Mi platimo firmu koja to izvozi, a cena je otprilike četiri evra po kilogramu i toga ima dosta, jer mi imamo veliko onkološko odeljenje“, priča Malobabić.

Kroz mitrovačko postrojenje mesečno prođe oko tri tone medicinskog otpada. Sa prelaskom u dve smene, kažu, mogli bi da obrade i pet tona. „Sremska Mitrovica već pokriva sremski okrug, u toj jednoj prostoriji, sa tri radnika i jednim vozačem, tako da sad pričati o fabrici, ne znam – moguće je da će naše postrojenje onda izgubiti dozvolu za rad“, sumnja Malobabić.

O kapacitetima budućeg postrojenja bilo je različitih napisa – od toga da će prikupljati medicinski otpad iz Srema, do toga da će moći da podmiri potrebe čitavog regiona. O tome koliko će tačno tona otpada moći da obrađuju – u „Sinofarmu“ ne žele da govore. „Zbog konkurencije koja nije ‘prijateljski’ nastrojena, što su pokazali sabotiranjem i raznim neistinitim dopisima, koje čak i imamo u našem posedu. Ono što možemo da kažemo je da će postrojenje imati kapacitet da reši medicinskog otpada ceo sremski okrug i oblasti u blizini lokacije postrojenja“, kaže Sinobad.

Osim toga, oprečne su i informacije o broju zaposlenih i eventualnom izvozu. Predsednik Opštine Ruma Slađan Mančić je prošle godine najavio da će „Sinofarm“ zaposliti oko sto radnika, a direktor „Sinofarma“ Nikola Sinobad odgovara da bi postrojenje u prvoj godini zapošljavalo 20-30 radnika.

Izvoz tretiranog otpada u Kinu, koji je predsednik Opštine pomenuo u više navrata, nije uopšte u planu. „Došlo je do greške prilikom izjave zbog kineskih partnera koji su uključeni u proces. Tretirani otpad će se skladištiti na sanitarnim deponijama, jer po zakonu od istretiranog medicinskog otpada ne sme se proizvoditi ništa, niti se isti prerađivati. Verovatno je došlo do brkanja, jer se trenutno citotoksični otpad izvozi u Budimepštu i Beč“, objašnjava Sinobad. Međutim, sudeći prema podacima dostupnim u Agenciji za privredne registre, kineski partneri koje pominje i koji su pri osnivanju imali udeo od 60 procenata, od februara više nemaju udeo u vlasništvu, već je ulog „Sinofarma“ stoprocentan.

Rizici ipak postoje

Podaci Svetske zdravstvene organizacije pokazuju da se svake godine zbog nebezbednog zbrinjavanja medicinskog otpada 21 milion ljudi zarazi hepatitisom B, dva miliona hepatitisom C, a najmanje 260.000 inficira virusom HIV. Za VOICE objašnjavaju da je u slučaju da se za tretman medicinskog otpada koristi spalionica, rizik od infekcije jednak nuli, ali napominju da to važi za pravilno izgrađene tretmane bilo koje vrste koji koriste najbolje dostupne tehnologije. „Jedinu zabrinutost stvara stara tehnologija ili spalionica koja stvara opasna jedinjenja koja mogu imati negativne uticaje na zdravlje, kao što su povećani rizik od karcinoma ili urođene anomalije. Zbog toga je važno da novi objekat bude izgrađen koristeći najbolju dostupnu tehnologiju i da funkcioniše kako je propisano. Ovo osigurava ne samo potpunu prevenciju rizika od infekcije, već i vrlo ograničene emisije drugih zagađujućih materija. Omogućiti građanima da iskažu svoju zabrinutost i pružiti im informacije o objektu može biti korisno“, navodi se u pisanom odgovoru Svetske zdravstvene organizacije.

Smiljana Kolundžić: “Ne želimo još jednu fabriku koja prkosi zdravom razumu”

Ali zašto Ruma rizikuje, pitaju se građani. Za njih je sporno to što se postrojenje nalazi na manje od jednog kilometra od prvih kuća, u blizini vrtića i na stotinak metara od Kudoškog kanala. „Kudoški kanal se preliva u Jarčinu, Jarčina ide u Savu, mi iz Save dobijamo pijaću vodu. Osim toga, smatramo da na njivi prve klase, plodnoj ravnici, koja je okružena drugim njivama, nije mesto fabrici medicinskog otpada. Nije mesto čak ni ovim fabrikama koje su izgrađene“, izričita je Smiljana Kolundžić, jedna od pokretačica peticije i stranice „Zaustavimo trovanje Rume“.

Iz „Sinofarma“ napominju da je princip sterilizacije i drobljenja medicinskog otpada u svakom smislu neopasan po zdravlje i bezbednost ljudi, jer postrojenje i tehnologija nemaju nikakav uticaj na vazduh, vodu, zemlju ili okolinu u bilo kom smislu.

To potvrđuje i zamenik direktora mitrovačke bolnice. „Ne mogu da razuverim građane Rume. Pretpostavljam da svako ima strah i da ne bi voleo da je blizu, ali suština je da on izlazi iz postrojenja kao komunalni. Do pre deset godina, mi smo to bacali na deponiju bez ikakvog tretmana. Opet, ne kažem da postrojenje mora biti u Rumi, ali se negde uništavati mora“, kaže Malobabić.

On, međutim, napominje da problem može da predstavlja transport otpada u Rumu. Kako objašnjavaju i jedni i drugi, za transport se koristi posebno vozilo koje je adekvatno označeno, a njime upravlja obučen vozač. „U naše vozilo staje šest plastičnih kanti koje su slične kantama za kućni otpad, i one su zaključane. Znači ako bi se prevozilo šest puta po 140 litara zapremine igala – a ni te igle nisu u toj kanti nego opet u kutijama – znači morao bi biti neki veliki sudar gde bi došlo do prosipanja. Ali vozač je obučen za reagovanje i u tim situacijama“, priča Malobabić.

Igor Jezdimirović: “Sistem kontrole ne funkcioniše” (foto: lična arhiva)

O tome koji su tačno rizici, ne može se ni govoriti bez uvida u tehničku dokumentaciju, kaže za VOICE Igor Jezdimirović iz Udruženja inženjera zaštite životne sredine, ali napominje da je problem u tome što sistem zbrinjavanja otpada u Srbiji nije uspostavljen na adekvatan način, niti postoji želja i vizija da se on uspostavi. „Problemi nastaju zbog toga što niti donosioci odluka na lokalnom nivou znaju šta grade i za šta daju dozvolu, niti građani razumeju, a kada se nešto od otpada nađe, od toga se vrlo često pravi senzacija. Sistem kontrole ne funkcioniše i nema odgovornih za gomilu svega što se desi“, kaže Jezdimirović.

Zato je, dodaje on, reakcija građana Rume potpuno opravdana. „Podrška građanima Rume, jer je sa ovim nivoom odnosa donosilaca odluka prema otpadu i nivoom kontrole, apsolutno adekvatan odgovor građana ‘ja to ne želim u svom ataru’, pogotovo ako u svom ataru ne proizvodim dovoljno količine te vrste otpada da bi tu morao da bude zbrinjavan. Nemate dovoljan broj informacija vezanih za to, pa imate osećaj da neko nešto pokušava da vam poturi, a možda čak i ne mora da bude opasno“, kaže Jezdimirović.

Zasluženo (ne)poverenje

Isti agrument potežu i Rumljani. Ako je sve tako bezopasno, pitaju se, zašto o tome nisu bili obavešteni. Za planove o izgradnji postrojenja javnost je saznala tek kada je u medijima osvanuo naslov „Isterani iz Pazove, nova lokacija Ruma“.

Naime, „Sinofarm“ je u martu prošle godine objavio izgradnju postrojenja u industrijskoj zoni u Staroj Pazovi, koje je, prema tadašnjim planovima, trebalo do kraja novembra da dobije dozvolu za rad. Na takve najave reagovali su lokalni poljoprivrednici, ekološka udruženja i opozicija. Ceo projekat se i tamo, kažu, do tada držao u tajnosti. Nakon pritiska javnosti, oglasili su se i čelnici Pazove da prema Planu detaljne regulacije Istočne radne zone u Staroj Pazovi nije predviđena mogućnost izgradnje objekata s tom delatnošću, te da lokalna samouprava ne može da izda dozvole za tu potrebu. Iako je izgradnja objekta već bila završena, od postrojenja u Pazovi se odustalo.

Odmah nakon toga, „Sinofarm“ je kupio parcelu u Rumi, ali se ni ovog puta u javnosti o tome nije govorilo. Po istom scenariju kao i u Pazovi, na prve pozive medija, predstavnici Opštine Ruma su odgovarali samo da su prodali parcelu i da o postrojenju čija se izgradnja planira ne znaju ništa. Tek nakon što je na društvenoj mreži Fejzbuk napravljena stranica „Zaustavimo trovanje Rume“ i pokrenuta peticija, predsednik Opštine Slađan Mančić sazvao je konferenciju za medije. „Oni prvo nemaju pojma, pa onda imaju, onda nemaju podatke, pa odjednom imaju podatke, a ako su ih imali, zašto nisu sve objavili. Zašto smo mi to saznali iz medija“, pita Smiljana Kolundžić.

Ekološka bomba: Gradska deponija u Rumi

Predsednik Opštine tvrdi da nema šta da krije i da je sve trasnparentno. Kompanija ih je, kaže, u pismu o namerama obavestila da će u Rumi da napravi pogon za otkup i sterilizaciju medicinskog otpada, ali nakon kupovine zemljišta, nije usledio nijedan drugi zahtev. Za rad takvog postrojenja neophodno je usvojiti niz planskih dokumenata, izraditi studiju o proceni uticaja na životnu sredinu i pribaviti niz dozvola. U tom postupku nadležnost imaju i resorno ministarstvo i pokrajinski sekretarijat, ali i lokalna samouprava. Studija, kaže direktor „Sinofarma“, tek treba da se podnese nadležnom Ministarstvu.

Na dnevnom redu bi, kaže stručnjak za životnu sredinu iz Opštine, moglo da se nađe i pitanje izmene Generalnog plana Rume. Skupština opštine Ruma je pre tri godine već obrisala odredbe koje se odnose na zabranu planiranja i izgradnje objekata namenjenih preradi i skladištenju otpadnih materija i opasnog otpada u građevinskom reonu i izvan njega. Dve nedelje nakon toga, firma „Jakob Becker“, koja se bavi sakupljanjem, transportom i izvozom industrijskog i opasnog otpada podnela je zahtev, a potom i dobila dozvolu za skladištenje opasnog otpada u Rumi.

Pogon za politički obračun

Dok studija ne stigne do rumske skupštine, o toj temi neće biti rasprave, kažu lokalni funkcioneri.  Zato je većinom glasova odbijen predlog opozicionih odbornika Demokratske stranke i Pokreta Dosta je bilo da Skupština raspravlja o temi koja je uznemirila građane. „Predlog nije prihvaćen, jer nije postojao razlog da se ta rasprava otvara, jer ne možemo da raspravljamo o nečemu što se nije dogodilo“, kaže predsednik Skupštine opštine Stevan Kovačević. „Mi ne bežimo od rasprave, nego ne želimo da razgovaramo na tu temu, jer ona nije aktuelna. Niko se Opštini Ruma ili bilo kom drugom organu nije obratio sa zahtevom i definisanjem namene pogona koji želi da gradi na toj parceli“, tvrdi Kovačević.

Slađan Mančić: “Ne vidim razlog što bih se bavio time“ (foto: ruma.rs)

Za pokretače peticije kažu da su zlonamerni i da manipulišu građanima. Predsednik Opštine sumnja i da je razlog za negativnu kampanju to što je oblast otkupa i sterilizacije unosan posao, koju za sada obavlja samo jedna kompanija u Vojvodini. Na zahtev 5.000 građana neće reagovati. „Ne znam na šta se odnosi 5.000 potpisa. Priča se o nečemu što još uvek niti je aktuelno, niti imam bilo kakav zahtev. Sumnjam u legitimnost 5.000 potpisa, sumnjam da su uzeli pare, sumnjam u politiku koja se tu umešala. Ne vidim razlog što bih se bavio time“, kaže Slađan Mančić za VOICE.

Pokretači peticije kažu da će te optužbe morati da dokažu, ali će o tužbi razmišljati tek kada sve prođe. „Odjednom je krenula priča da smo mi dozvolili da se potpisi pregledaju u Gradskoj kući, pa će biti kažnjeni svi koji su potpisali. Ne postoji razlog za to. Peticija je pravo građana uređeno Ustavom. Ali narod to ne može da zna“, revoltirana je Smiljana Kolundžić. Ukoliko Opština nastavi da ignoriše njihove zahteve, najavljuju i Narodnu inicijativu, koja je za razliku od peticije – obavezujuća.

Već živimo u zagađenju

Bez obzira na to koliki je procenat rizika, koliko je opasno ili nije, pokretači peticije postrojenje u Rumi ne žele. „Ne osporavam ja njima pravo na parcelu, nek proizvode cveće, kruške, jabuke, ali ne želimo još jednu fabriku koja prkosi zdravom razumu, i to u Rumi u kojoj Dom zdravlja čestito ne radi, a ne bolnica. Sve i da će biti najdivnije, smatramo da smo previše zatrovani, opterećeni prljavom industrijom koja nas već zagađuje i da nam nije potrebna još jedna takva fabrika“, kaže Smiljana Kolundžić.

Podseća da fabrika „Hačinson“, koja proizvodi gumena creva za rashladne uređaje na automobilima, već dve godine radi bez prečistača otpadnih voda. „Oni nisu smeli ni da počnu da rade bez prerađivača otpadnih voda, a naša Opština je tek pre nekih mesec dana sa slovenačkom firmom zaključila ugovor o izradi postrojenja za preradu otpadnih voda“, kaže Smiljana Kolundžić. „Onda memorijska pena, koja ima postrojenje u koje se ulazi komplet u skafanderima – kako to utiče na okolinu, šta ispušta, ja ne znam. Imamo Kožaru, Gumaru, za koje nije uopšte sporno da su zagađivači, dovoljno je samo pogledati šta im izlazi iz odžaka“, tvrdi ona

Prečistač koji se gradi za “Hačinson”, međutim, neće promeniti činjenicu da centralni sistem za prečišćavanje otpadnih voda ne radi godinama, što između ostalog uvećava i troškove koje Opština i Vodovod plaćaju Vodama Vojvodine.

S druge strane, Gradska deponija je prezasićena i trebalo je da bude sanirana pre više godina. Nagomilavanje metana koji nastaje raspadanjem otpada na toj deponiji izaziva samozapaljivanje, pa slučajne i namerne paljevine s vremena na vreme prouzrokuju nesnosan smrad i oblake dima. „Ima konkretnih planova za rešavanje Gradske deponije. Trenutno razgovaramo s Holanđanima, mislim da smo dobili 100.000 za nju, studiju izvodljivosti“, kaže Slađan Mančić.

Rešenje je trebalo da bude regionalna deponija u Inđiji, ali je nakon gašenja Fonda za zaštitu životne sredine Srbije, nestalo novca da se taj projekat završi pa regionalna deponija nikad nije proradila. U Inđiji kažu da rešenje sada traže u javno-privatnom partnerstvu.

Svaki put kada ne zaštitimo životnu sredinu i unutar životne sredine dospeju štetne materije, u zavisnosti od koncentracije i vrste materije, one utiču na životnu sredinu i zdravlje ljudi, podseća Igor Jezdimirović. „Neprihvatljivo je da imate industrijsku zonu koja svoje otpadne vode ne prečišćava nego direktno ispušta u reke i jezera ili podzemne vode i da na osnovu toga projektujete ekonomski rast. Ekonomski rast koji ne uključuje zaštitu životne sredine je kratkoročni rast koji će nauštrb smanjenja troškova koštanja jednog proizvoda koji napravi, jer u njega nije uračunata zaštita životne sredine, te troškove prebaciti direktno na zdravstveni sistem i same građane. Znači, danas vi kao proizvođač ne zaštitite životnu sredinu, a sutra oni koji žive u blizini toga moraju da kupuju lekove o svom trošku zbog zagađenja koje ste vi napravili“, zaključuje Jezdimirović.

Sanja Kljajić (VOICE) 

Podelite ovu stranicu!