VOICE: Mali poljoprivrednici trče počasni krug

03 May 2016

Lažni zakoni koji idu u prilog velikim kompanijama

Ako se glasa, a valjda se glasa shodno predizbornim obećanjima, poljoprivrednici nisu imali za koga. Niko im ništa nije ni obećavao, a i zašto bi. Vlast, pređašnja i buduća, nije imala potrebe da obećava, a neniventivna opozicija nije znala šta bi. Koliko god se u početku kampanje činilo da će državno poljoprivredno zemljište, uzurpacije i prodaja zemlje strancima biti zgodna tema za ubiranje poena, od nje su svi digli ruke. Ekonomske teme jesu možda dominirale u javnim nastupima političkih lidera, ali su se poljoprivrednicima svi obraćali sa distance. Nisu ovog puta obilazili sela, slikali se sa kravama i ovcama, presejavali nadu… Opozicija je sa pristojne razdaljine napadala poteze vlade, nije gacala po seoskom blatu, a naprednjaci i socijalisti su takođe izdaleka prosipali puke parole o rastu investicija, razvoju stočarstva, mlekarstva… To što su u Vladi netom pred kampanju smanjili premije ratarima sa 12.000 na 4.000 dinara po hektaru – nikom ništa. Nisu obećavali da će ih vratiti jer što bi to i radili kada im rejting nije padao kada su subvencije ukidali. Smanjili su davanja za biljnu proizvodnju tri puta, a da li su u izborima zbog toga kažnjeni? Pa nisu. Kada je tako, što bi obećavali. Prosto je – nema lažnih obećanja, a glasove dobijaju.

I to nije sporno, jer obećanja, naravno, imaju pravo da budu laž. Problem je u tome što su nam lažni zakoni. U poljoprivredi lažan je onaj najvažniji – o poljoprivrednom zemljištu, „najvećem resursu Srbije“. Donet je uz veliku pompu prošle godine, a u najvećem, odnosno najvažnijem delu se ne primenjuje. U suštini, taj važan dokument za ovu zemlju, sadrži dve velike laži – jedna je da njive neće moći da kupuju stranci, a druga da će tu mogućnost imati samo domaći poljoprivrednici i to oni koji trenutno ne poseduju više od 30 hektara. Prva je laž demantovana već ko zna koliko puta jer su stranci uveliko vlasnici ovdašnjih njiva, a drugu upravo opovrgava stvarnost. Naime, to što u zakonu piše da paori kupuju državne oranice ne sprovodi se u praksi. Odredba koja kaže da će poljoprivredna gazdinstva, koja imaju do 30 hektara obradivog zemljišta, moći da pazare do 20 hektara državnih njiva, uz rok otplate do deset godina, zapravo je (bila) velika novina kada se Zakon o poljoprivrednom zemljištu usvajao i kada su se koplja lomila oko zakupa oranica. Pa čak ni za to se niko sem ministarke poljoprivrede Snežane Bogosavljević Bošković, koja se u kampanji šturo, u par reči, setila da pomene tu novinu, nije uhvatio kao značajne stvari koju je vlada uradila za paore. Očekivalo se da će se vladajuće partije malo hvaliti kako su „ispravile istorijsku nepravdu“ i dale mogućnost poljoprivrednicima da „po povoljnim uslovima“ kupe njive od države, ali valjda im nije bilo stalo i za tim nije bilo potrebe. Nisu se setili, a i poštenije je tako s obzirom na to da je ta odredba, kao i većina drugih iz ovog zakona – još uvek mrtvo slovo na papiru. Nisu, naime, doneta podzakonska akta koja se odnose na prodaju državnog zemljišta paorima, te su za njih obećane njive još nedostupne.

Mali poljoprivrednici nestaće sa poljoprivredne scene u Srbiji

– Sve je to šarena laža. Nismo naivni pa da poverujemo da zaista nešto ova država čini za male poljoprivrednike. Videli smo to i u kampanji, nikome nismo bili interesantni. Poljoprivrednici su u velikom procepu. Zemlja se daje velikim kompanijama, a poljoprivrednicima se ukidaju subvencije, odnosno direktna davanja. Na sve to, cene naših proizvoda su na višegodišnjem, možda i decenijskom minimumu. Sve vodi ka tome da će mali poljoprivrednici veoma brzo nestati sa poljoprivredne scene u Srbiji – kaže za VOICE poljoprivrednik iz Kaća i predsednik udruženja Klub 100P plus Vojislav Malešev.

Vojislav Malesev

Vojislav Malešev: Poljoprivreda nije više, nažalost, tema – zemljišna politika kroji se po meri pojedinaca

Klub 100P plus je početkom marta organizovao tribinu “Agrar u predizbornim programima stranaka” na kojoj se nisu pojavili predstavnici vladajućih partija na republičkom nivou. Predstavnike su poslale Demokratska stranka, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Levica Srbije, Nova Srbija i Socijaldemokratska stranka, kao i Vojvođanski klub, a pozvano je 17 stranaka. Kako su se odazvale partije slične orijentacije, uglavnom su se i njihovi predlozi poklapali i ponavljali i, videlo se pred same izbore – iščezli.

– Poljoprivreda nije više, nažalost, tema. Zemljišna politika kroji se po meri pojedinaca i to jasno. Vidimo kako se sprovodi zakon koji predviđa prodaju do 20 hektara poljoprivrednicima. Ko će državno zemljište da prodaje? Valjda direkcija za imovinu, a od toga nema ništa. Osnovno je pitanje koliko zapravo ima zemlje, a ni to nije poznato. Potom i koliko je lokalna samouprava spremna da ponudi na tržištu, ko će moći da kupi… Sve je to zamazivanje očiju. Otkad samo slušamo da će nam stići pare iz pretpristupnih fondova Evropske unije, a bliže smo tome da nam propadnu silni milioni nego da se otvore pozivi iz IPARD-a i da krene realizacija tog programa – ukazuje Malešev.

Vojvođanska sela – socijalni slučajevi

Uz ocenu da okosnica srpske poljoprivrede mora da bude farmersko gazdinstvo, kao što je slučaj u EU, agrarni ekspert Đorđe Bugarin, koji je dobar deo radnog veka posvetio zemljišnoj politici, veli da je kod nas je sasvim suprotno, sudeći po zakonima koje naša država donosi i nedovoljnom zalaganju za interese paora čak i u izbornom periodu. On naglašava da je minula predizborna kampanja pokazala da su poljoprivrednici skrajnuti.

– Nisu oni bitni, iako je obrađuju najveći deo zemljišta i prehranjuju porodice. A kada je o državnim njivama reč, kao što se i očekivalo i kao što su mnogi upozoravali, kod opredeljenja da se prodaju ti hektari postoje prepreke sadržane u samom zakonu, a to je da Vlada može posebnom uredbom, odnosno pravilnikom da uredi to pitanje, što znači da se unedogled može vući primena tog dokumenta. I to već vidimo – ne donose se podzakonska akta važna za poljoprivrednike, ali zato vrlo brzo, početkom leta, možemo da očekujemo akta koja se tiču investicija, to jeste izdavanja zemljišta u dugoročni zakup kompaniji „Tenis“. To je prvo što će se desiti, sve drugo je u drugom planu – kaže za VOICE Bugarin uz pretpostavku da će se i najveći domaći biznismeni pojaviti kao investitori, odnosno zakupci državnog zemljišta na dug rok i da će umnogome povećati površine kojima već gazduju, a da će se paori još načekati da im se odobri kupovina tih 20 hektara.

Tenis

KO IMA PREDNOST: Kompanija “Tenis” će po ubrzanom postupku dobiti zemljište u dugoročni najam, domaći poljoprivrednici na čekanju

Po njemu, ni pružanje mogućnosti poljoprivrednicima da kupe do 20 hektara nije dobro rešenje jer, kako kaže, zemljište ne treba nikome prodavati. To je resurs koji se može eksploatisati i koje donosi siguran priliv u državnu kasu. Država, veli, treba da vodi računa ne samo o svom zemljištu već da upravlja, sprovodi i kontroliše sve promene nad ukupnim poljoprivrednim zemljištem u Srbiji.

– Postojala su druga rešenja za uspešniju zemljišnu politiku koja je osnov poljoprivrede i osnov privrede ove zemlje. Recimo, da se umesto Uprave za zemljište Ministarstva poljoprivrede osnovao Fond za poljoprivredno zemljište, koji bi upravljao tim resursom. Zadatak bi mu bio da kontroliše i usmerava promene vlasništva nad zemljištem, da utvrđuje ko ispunjava uslove i odobrava sticanje vlasništva nad tim hektarima i da iz ostvarenih prihoda od izdavanja u zakup podržava poželjne kupce, odnosno regresira kamate na hipotekarne kredite. Mnogo je domaćinstava koja su stara i neće moći više da se bave poljoprivredom, trebalo bi te njive prepustiti mladim, obrazovanim farmerima koji žive na selu, a da se njima iz tog fonda obezbedi garancija kod hipotekarnog kreditiranja. Fond bi mogao, na dobrovoljnoj osnovi, da preuzme zemljište ostarelih vlasnika i obezbedi im „penziju plus“, čija bi se visina određivala tako da se devizna vrednost zemljišta podeli sa prosečno očekivanim brojem meseci korišćenja penzije. Ali, o tome niko ne misli. Zahvaljujući zakonu koji je država donela, imamo i u Vojvodini selo kao još gori socijalni slučaj nego što je bilo, dešava nam se „Gakovo“ i stvaraju novi problemi – naglašava Bugarin podsećajući na to da su penzije poljoprivrednika manje od socijalne pomoći u Srbiji od 13.000 dinara, što je nedopustivo, ali za državu i politiku očito nebitno.

Jadni, mali i ubogi

– Mi, farmeri smo protiv prodaje državne zemlje, jer ona nije moja, ona treba i mojoj deci i mojim unucima i niko od nas nema pravo da je proda. Može da upravlja njom, da je iznajmljuje, a mi smo dobri podstanari, dobri zakupci i vodimo računa o tom resursu. Zašto bi se kvarilo nešto što dobro funkcioniše – pita se predsednica Centralne asocijacije proizvođača mleka Sanja Bugarski. Ona je, kada se diskutovalo o predloženim rešenjima zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu ocenila da je neophodno da se napraviti sistem kontrole kakav treba, da se kontroliše državna imovina, a ne da se prodaje nešto to država nije u stanju da kontroliše i sprovede.

– Bojim se da u toj prodaji ti „jadni, ubogi i mali proizvođači“ (kao što se nama stalno servira priča o malim farmerima), ti obrađivači zemlje, na kraju neće ni moći stvarno sebi to da priušte. Iz tog razloga smatramo da apsolutno to ne treba da radimo i državnu zemlju ne treba da prodamo nikome – poručila je Sanja Bugarski.

Šta piše u zakonu?

Kako kaže slovo usvojenog zakona, poljoprivredno zemljište u državnoj svojini fizičko lice, to jest poljoprivrednik, može kupiti ako je državljanin Republike Srbije, ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo u aktivnom statusu najmanje tri godine ili je nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva u aktivnom statusu isto toliko. Potrebno je da ima uslove, mehanizaciju, odnosno opremu za obavljanje poljoprivredne delatnosti, ako u svojini ima najviše do 30 hektara poljoprivrednog zemljišta. Takođe, da ima prebivalište u jedinici lokalne samouprave u kojoj se prodaje poljoprivredno zemljište u državnoj svojini najmanje pet godina, te da u poslednje tri godine nije otuđio više od tri hektara poljoprivrednog zemljišta u svom vlasništvu, osim u slučajevima u kojima je utvrđen javni interes, ako ukupna površina koju će imati u svojini nakon kupovine državnog poljoprivrednog zemljišta ne prelazi 40 hektara. Tržišnu vrednost za poljoprivredno zemljište u državnoj svojini koje je predmet prodaje utvrđuje Ministarstvo finansija – Poreska uprava – za svaku jedinicu lokalne samouprave. Bliže uslove, način i postupak za utvrđivanje tržišne vrednosti propisuje ministar finansija, uz saglasnost ministra poljoprivrede. Nije samo u vezi sa cenom data diskreciona mogućnost ministrima da odlučuju, već se to odnosi na brojne odredbe Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

vucic

PO ZAKONU: Aleksandar Vučić će sa vojvođanskim oranicama moći da radi šta mu je volja

Stoga je i Agencija za borbu protiv korupcije ukazala da zakon „sadrži rizik korupcije jer se organima javne vlasti pri donošenju određenih odluka daju široka diskreciona ovlašćenja”. A kada je reč o delu zakona koji se tiče investiranja, pojedini kritičari zakona tvrde da će stvarna ovlašćenja o odluci o višemilionskim investicijama u poljoprivredi biti u rukama premijera Aleksandra Vučića.

Slađana Gluščević (VOICE, foto: Beta/Medija centar Beograd/Arhiva)

voice_logo