VLADIMIR MITROVIĆ: Muzej prisajedinjenja 1918. ili trčanje unazad

30 Jul 2018

Muzeji kao igračke političara ili da li je na pomolu novi kulturni incident

Diletantski dizajnirani ulaz u novi Muzej prisajedinjena 1918. stvarno ne obećava. Slika je sumorna, a poruka sasvim ogoljena – ovo nije muzej, ovo je politička ispostava (trenutnog) vladajućeg pogleda na istoriju upakovana u novoformirani muzej, dok je na sajtu matičnog Muzeja Vojvodine on predstavljen kao odeljenje, što zapravo i jeste. Na gornjem, zastakljenom delu ulaznog portala nemušto je zalepljen natpis sa imenom muzeja u bizarnom ćiriličnom fontu ispred zavese od tila, kao suknjice neke lepe sremačke devojke. Nepogrešivo je izabran jedan od najlošijih ćiriličnih fontova koji je moguće pronaći. Šalu na stranu, od pomenute lepe devojke naravno nema ništa, što će se još jasnije videti tek na jesen kada se muzej otvori za posetioce. Ovakve muzejske mahinacije nisu novost kod nas, tako da će sve okvirno trajati neko oročeno vreme. Uostalom, na toliko se i računa. Koga uopšte zanima budućnost.

Akcija ekspresnog organizovanja muzeja, nekako ‘’uguranog’’ unutar najkompleksnije muzejske ustanove u Vojvodini, koja u svom ustrojstvu već ima Odeljenje za stariju i kulturnu istoriju i Odeljenje savremene istorije, bila je nejasna i nategnuta još od samog početka. Svrha takve brzopotezne akcije, kakav je to zapravo muzej i šta se hoće proglašenjem jednog, bez sumnje, važnog događaja za osnovnu okosnicu muzeja, ostala je sasvim nepoznata i obavijena gustim vojvođanskim maglama. Trebalo je opredmetiti i oslikati čin prisajedinjenja Vojvodine novoj državi i pored činjenice da je Muzej Vojvodine u zgradi Muzeja savremene umetnosti Vojvodine pre par godina otvorio manju, ali solidnu postavku posvećenu Prvom svetskom ratu. Izdvajanjem događaja prisajedinjenja iz konteksta Prvog svetskog rata kome u suštini i pripada kao vremenu veoma bolnog iskustva za različite narode koji su živeli u Vojvodini, šalje se krajnje neobična poruka da je važniji sam čin prisajedinjenja nego istorijski kontekst u kome se to prisajedinjenje i faktički desilo kao neosporni rezultat velikog rata. Ipak, poruka je jasna: Vojvodina je deo Srbije, što i nije neka spektakularna novost, posebno ne za novi muzej.

Ovakve muzejske mahinacije nisu novost kod nas, tako da će sve okvirno trajati neko oročeno vreme. Uostalom, na toliko se i računa. Koga uopšte zanima budućnost

Nije u svetu muzeja neobično da se organizuju muzeji posvećeni nekim konkretnim događaju, međutim to se pokazalo kao dobro u divljini Evrope i neurbanizovanim sredinama kojih je sve manje. Unutar već decenijama uhodane muzejske delatnosti, složenoj po zbirkama, čija mreža predstavlja plod dugogodišnjeg rada muzejskih stručnjaka različitih profila, kakav je slučaj sa Muzejem Vojvodine, takav čin je krajnje neobičan. Umesto da se organizuje zbirka sa istom temom, da se pripremila velika izložba koja će se kasnije ugraditi u stalnu postavku, sa zbornikom radova sa simpozijuma, da sve traje godinu, dve i posebno da ne bude politizovano. Naravno, ništa od toga, pa ćemo umesto odgovarajuće izložbe, simpozijuma i zbornika radova, dobiti krajnje problematičan muzej koji će se jedino usaglasiti sa najavljenom svečanom (političkom) akademijom i postavljanjem spomenika kralju Petru na Trgu republike (Ribljoj pijaci) 22. novembra ove godine.

Najeksponiraniji u čitavoj akciji organizovanja muzeja su autori postavke Drago Njegovan, muzejski savetnik, i Zoran Veljanović, arhivski savetnik, inače direktor i zamenik direktora Muzeja Vojvodine. Veljanović je ujedno i rukovodilac (Odeljenja) “Muzeja Prisajedinjenja 1918.” Uz stručno uvažavanje, oba stručnjaka nemaju neko značajnije iskustvo u koncipiranju i organizovanju izložbi, jer u krajnjoj liniji dolaze iz istorijskog i arhivskog dela muzejske struke, pa se time i nisu bavili. Još kada se kao savetnik pominje stari beogradski istoričar i akademik, poznat po radikalno nacionalističkim stavovima, posebno kada je u pitanju Vojvodina i njena istorija, namerno izazvano zamešateljstvo moglo bi prerasti u kulturni incident. U razgovorima sa upućenima u čitavu problematiku stiče se utisak da stručnjaci nisu sa oduševljenjem prihvatili ovaj čin, a kako se čuje bilo je i pritisaka. Tokom neobično kratkog i brzog procesa organizovanja muzeja, iz rukovodstva Muzeja Vojvodine stizale su uglavnom (para) političke izjave, što je, kada je reč o muzejima, u najmanju ruku neumesno, pa i nedopustivo.

Voluntarističko drobljenje muzejske postavke posvećene istoriji Vojvodine (18-20. vek) može prestati samo kada vojska, bez ikakvog uslovljavanja i ucena, čemu je sklona, preda Muzeju Vojvodine na korišćenje zgradu Komande, smeštene između Dunavske ulice i Riblje pijace, jer sa više od sedam hiljada kvadratnih metara predstavlja idealan prostor na kome bi se objedinjeno mogle prezentovati brojne zbirke oba istorijska odeljanja. Čin objedinjavanja istorijskih zbirki Muzeja Vojvodine unutar zgrade koju trenutno koristi tek par desetina vojnika, otvoriće ujedno i novo poglavlje u istoriji centralnih muzejskih ustanova u Vojvodini. U staroj zgradi Muzeja Vojvodine bi tako ostale značajno uvećani prostori za stalne postavke posvećene arheologiji i etnologiji, dok bi Muzej savremene umetnosti Vojvodine, u kome se trenutno nalaze delovi istorijskih zbirki posvećenih Prvom i Drugom svetskom ratu, dobio prostor za stalnu postavku koji mu nedostaje. Muzeji nisu igračke političara ili onih koji bi to želeli biti, oni su (materijalni i nematerijalni) deo baštine svih ljudi i nacija koji su živeli i žive na ovim područjima.

(Autor je istoričar umetnosti)

Podelite ovu stranicu!