VLADIMIR ILIĆ: Srbija i Ukrajina – Survival u diplomatiji

16 Feb 2015

Saradnja sa Budimpeštom stavljena je u funkciju rehabilitacije četništva; kada se Nikolić i Ader klanjaju nevinim mađarskim žrtvama u Vojvodini, njihov antikomunizam pokriva sve, od rehabilitacije hortijevaca i Strelastih krstova, do Draže i Mite Ljotića

Popović, Nikezić, Tepavac, Minić, Vrhovec… Možda su funcionalisti u ovome bar delimično u pravu: ustanove i obrasci preživljavaju i kada društvo propada. Naša vlada u svemu je sačuvajnasbože: izvesnost izbornog poraza 2018. i pitanje koja će od frakcija SNS formirati koalicionu vladu sa SPS ili sa DS pospešuju iracionalno vođenje državnih poslova. Ali, na, za malu zemlju, najvažnijem području, u spoljnoj politici, država pokazuje veštinu da sledi jedinu politiku koja nije nerazumna.

Ukrajinska kriza je ključ evropske politike. Srbija od nje nema šta da dobije, jer su pretenzije prema Kosovu, Crnoj Gori i Bosni napuštene, osim na medijsko-simboličkom, verbalnom, planu. Srbija opredeljivanjem u ovoj krizi može samo da izgubi. Pitanje Ukrajine za Evropu je, za razliku od SAD i Rusije, pre svega pitanje aneksije. Ključ je Krim, ne Donbas, u kojem se, a ne zbog kojeg se, gine.

Češke reakcije na aneksiju Krima pokazale su pravac iz kojeg dolazi osećanje panike: Sudetske planine su smanjile nadmorsku visinu svojih vrhova. Američka „Nova Evropa“ delom se zasniva i na strahu Poljske od „Stare Evrope“; Odra i Nisa pliće su nego pre godinu dana. Jedna aneksija otvara vrata drugima. Međunarodni odnosi zamršeni su, i isprepleteni. Svaka promena granica otvara niz novih problema.

Orban je blag prema Rusima: 1956. je privremeno nestala iz mađarskih medija. Krim pravi poroznijim granice prema oblastima Rumunije i Slovačke naseljenim etničkim Mađarima i (u slučaju prve) Sekeljima. Odvaja se državni novac, stvaraju novi organi državne uprave za prekogranične Mađare u Karpatskom basenu, zahtevi ove manjine usmereni prema Bukureštu i Bratislavi sve su radikalniji.

Srbiju ovo samo neznatno dotiče. Prorumunska frakcija među Vlasima se ućutala: Bukurešt je usamljeniji nego ikada u Beogradu. Četnički vojvoda koji je predsednik republike lično pomaže nacionalno opredeljene Bunjevce; u situaciji jačanja srdačne antante sa Budimpeštom Zagreb je manje važan na planu ostvarivanja spoljno-političkih ciljeva. A dve stotine pedeset hiljada vojvođanskih Mađara za Budimpeštu su važni samo kao ulog preko čijeg položaja se vodi politika prema Rumuniji i Slovačkoj, u kojima živi znatno brojnija mađarska manjina. U krajnjoj liniji, kad ne bi bilo nekoliko hiljada željenih sinekura u administraciji pokrajine Vojvodine (ubrajam ovde i javna preduzeća i javne ustanove kojima je ona osnivač), SNS i SPS bi je uvek mogli ukinuti stvaranjem mađarskog autonomnog okruga na njenom severu, bez straha od secesije.

A ni secesija ne bi mnogo uznemirila vladu, pošto ona ima prečih briga od očuvanja državnog jedinstva. Tadićev režim već je ukinuo ustavno stanje i podelu vlasti; a sada, zaista ne vidim zbog čega se predsednik vlade ne bi sastajao sa mnom ili sa bilo kojim drugim građaninom u Briselu, kao što čini sa (prema važećem ustavu običnom) građankom Srbije gospođom Jahjagom. Dva miliona stanovnika Republike zamenjeni su rečenicom da nikada nećemo priznati Kosovo.

Da dodam još par reči o unutarpolitičkim implikacijama srbijanske spoljne politike. Saradnja sa Budimpeštom stavljena je u funkciju rehabilitacije četništva; kada se Nikolić i Ader klanjaju nevinim mađarskim žrtvama u Vojvodini, njihov antikomunizam pokriva sve, od rehabilitacije hortijevaca i Strelastih krstova, do Draže i Mite Ljotića. Vlast se i u politici služi simbolima, jer realnih postignuća nema: Mišković je bio u pritvoru, ali nijedan tajkun posle tri godine borbe protiv korupcije nije ni prvostepeno osuđen. Nikada nećemo priznati Kosovo, pošto smo ga već priznali. Nevinim žrtvama partizanskog terora na kraju svetskog rata prekrivamo sećanje na Jevreje i (skoro uvek zaboravljene) Rome koje je srbijanska policija uručivala Gestapou za slanje u dušegupke.

Ovo je bila kritika vlade; a tekst je, ipak, pohvalan. Ako je ključ ključeva Ukrajina, i, posebno, Krim, država vodi jedinu spoljnu politiku koja nije nerazumna. Ovo ponavljanje nije suvišno.

Počelo je sa Mrkićem. U vreme aneksije, ćutao je. Kada je morao da progovori, rekao je da je stav Srbije prema aneksiji Krima poznat i nepromenjen. Koji stav? Ćutanje. Jedini razuman stav za malu, slabu, siromašnu zemlju.

Siroti naprednjaci i socijalisti, kao da ih je viša sila osudila da iskaju sve svoje ratno-huškačke grehe iz devedesetih, de-etnifikuju spoljnu politiku. Ovi loši đaci (jer šta su političke partije u Srbiji nego skup propalih i neostvarenih karijera?) uče razliku između nacionalne (u smislu etničke) i nacionalne (u smislu državne) politike. Etnička politika pojačava istrajavanje omraza; od nje žive etnopreduzetnici. Državna politika ostavlja mogućnost da jučerašnji neprijatelj danas bude najbliži saveznik. Oni koji su svoju tadašnju vlast našim glavama (uključujem svakako dva miliona naših izmrcvarenih sugrađana sa Kosova) branili protiv NATO agresije, sada ćute o NATO bombardovanju, da ne bi morali da govore o (humanitarnoj) NATO intervenciji. Što je još važnije, sadašnje odsustvo potrebe NATO da integriše Srbiju predstavljaju kao svoj uspeh. Ne smeta to, zaista ne vidim zbog čega bi plaćenici iz Šumadije ili Vojvodine pod državnom zastavom ginuli na granicama Estonije. Kako reče Bizmark: Baltik nije vredan kostiju jednog Lale, niti šajkače jednog gedžovana.

Njihova razumna spoljna politika pre je rezultat odsustva određenijeg spoljnog pritiska, nego posledica vlastitog političkog izbora. Ali, pošto politike nema, inercija diplomatske mašinerije radi svoj posao. Nikolić ništa ne razume; Vučić ne zamara medijsku publiku pričama kako ne spava zbog Donbasa; Dačić radi na svom engleskom. So much better. Oni mučenici iz MIP pošteno zarađuju svoje plate.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!