VLADIMIR GLIGOROV: Nelegitimni populizam

02 Mar 2018

Razlika između Rusije i Srbije je u tome što se ova druga može demokratizovati, ukoliko bi se opozicija modernizovala, da se tako izrazim. Nelegitimni populizam u Srbiji uglavnom je fasadne vrste

Razmišljajući o Rusiji, model koji bi mogao da bude od koristi jeste „nelegitimni populizam“. On se može, uz vođenje računa o razlici u realističnosti, primeniti i na Srbiju.

Kako je sve počelo? Mađarska, Poljska, Čehoslovačka su izabrale demokratizaciju kao preduslov za promenu sistema. Rusija je izabrala autoritarizam, kao i Srbija. Sve to u prvim godinama poslednje decenije prošloga veka. Demokratizacijom je obezbeđena legitimnost merama koje, po istraživanjima javnog mnjenja, nikako nisu bile popularne, i to praktično čitavu jednu deceniju. Autoritarizam se, opet, uglavnom oslanjao na uobičajene populističke mere, gde je Srbija prednjačila, vremenski, u odnosu na Rusiju. Jer je tek Putin, pogotovo pošto je, uprkos ustavu, po treći put došao na vlast, posegnuo za populističkim merama koje imaju veliku mobilizacijsku moć. Milošević je sa njima počeo. Reč je naravno o sukobima, ratovima i osvajanju teritorija.

No, pre toga je bio rat u Čečeniji, koji je trebalo da osnaži centralnu vlast. Potom Hodorkovski, čije utamničenje je trebalo da omogući veću državnu kontrolu proizvodnje i prodaje nafte i gasa, a i da disciplinuje oligarhiju. No, konačno je došao nacionalizam i posebna svetska uloga. Trebalo je da te populističke mere budu zamena za nedostatak legitimnosti. Otuda nelegitimni populizam.

U Srbiji je taj sistem propao u ratu i otišao sa izborima 2000. Posle 2012, međutim, populizmom se ponovo nadoknađuje legitimnost. Zapravo, kako slabi legitimnost, tako raste upotreba populističkih mera. Jedna jeste oslanjanje na plebiscitarne izbore. Cilj je da se obesmisli demokratizacija, jer se manje-više glasa za jednu ličnost, i to često, sve kako bi se povećalo osećanje ugroženosti i nestabilnosti, čime se povećava sklonost konformističkom glasanju. Uz to je tu i nacionalizam, koji je nemoćan kao poziv na upotrebu sile, ali još uvek mobiliše obećanjem da će se o stvarnim, pravim, realnim, običnim, etnički nespornim Srbima i Srpkinjama posebno voditi računa. Da će se spasti nacija i narod, ako ničim drugim onda bar deklaracijama.

Razlika između Rusije i Srbije jeste u tome što se ova druga može demokratizovati, ukoliko bi se opozicija modernizovala, da se tako izrazim. Tako da je nelegitimni populizam u Srbiji uglavnom fasadne vrste. U Rusiji stvari stoje drukčije. Govori se o normalizaciji odnosa i o reformama, ali ni jedno ni drugo ne mogu da obezbede legitimnost produžetku iste vlasti, jer je za to potrebna demokratizacija. Koja nije na vidiku bar sledećih šest godina, bar kako sada stoje stvari.

Konačno, reforme o kojima se govori u Rusiji su uglavnom liberalne ili neoliberalne. Što upućuje na poređenje sa nelegitimnim populizmima u Latinskoj Americi. Iskustvo sa političkom nestabilnošću i privrednim krizama je uticalo na nastanak programa reformi koji je poznat kao Vašingtonski konsenzus, a koji se često navodi kao ključni primer neoliberalnih mera (koliko svi ti argumenti pomoću etiketiranja imaju smisla, to je računam jasno samo po sebi). No, svakako, težilo se održivom sistemu privređivanja koji bi bio prepreka populizmu, ako ne odmah, onda s vremenom, a potom bi podstakao i interes za demokratizacijom. Jer je to institucionalizovani način da se utiče na legalnost sistema i na legitimnost politike.

To bi mogao biti jedan način da se postepeno napusti nelegitimni populizam u Rusiji. U Srbiji je potrebno samo misliti racionalno i naprosto koristiti moć glasa na izborima.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!