VLADIMIR GLIGOROV: Deep Purple

19 Aug 2011

Srpski bi intelektualci možda videli rešenje u tome da Srbija postane zemlja klijent Rusije, ali nedostaje obrazloženje razloga zbog kojih bi Rusija bila spremna da tu odgovornost preuzme

Da vidimo koja se alternativna politika predlaže. Nazovimo je dostojanstvenom politikom ili politikom protiv ucena i poniženja.

Prvi elemenat je neodricanje od upotrebe sile. Jedni kažu da se nijedna zemlja ne odri?e upotrebe sile, pa tako ne bi trebalo, ne bi smela u stvari, ni Srbija. Drugi se pitaju ako mogu prištinske vlasti, što ne mogu i srpske? Tre?i imaju i objašnjenje navodnog beogradskog pacifizma – kvislinška vlast, mentalitet kolonije, prodane duše.

Da bi se videlo koliko je smislena politika sile, potrebno je razmotriti dve stvari: kolikom se silom raspolaže i koji je cilj koji se želi posti?i? Neki zagovornici ove politike ponavljaju argumente Miloševi?evih ideologa i sledbenika, ali ?ini se da veruju da ta politika ne mora i ovoga puta da dovede do istih rezultata.

Prvo, sugeriše se, dovoljna je pretnja da ?e se upotrebiti sila, do izvršenja te pretnje ne?e ni do?i. No, da to ne bi bio blef, potrebno je ipak i raspolagati silom, pa ra?unati da bi pretnja sama po sebi mogla da bude dovoljna. Drugo, sila je relativna. Kolikom bi silom trebalo raspolagati da bi pretnja bila dovoljna? Jer, oni nad kojima ?e se vršiti nasilje ne moraju biti bespomo?ni, pa ?e na silu uzvratiti silom. Tre?e, ukoliko je odnos snaga neizvestan, pretnja ne?e biti dovoljna, jer nasilan odgovor može da izgleda kao najmanje r?av, pa ?e se sila morati upotrebiti.

Oni, dakle, koji zagovaraju politiku sile dužni su da pokažu da bi upotreba sile bila efikasna, dakle da bi srpske vlasti zaista nadja?ale suprotnu stranu u eventualnom stvarnom sukobu. Mada, taj put je ve? pre?en, misaono i stvarno, od kraja osamdesetih do 1999. godine.

Upotreba sile, uz to, nema smisla ukoliko je besciljna. Recimo kao bombardovanje i opsada Dubrovnika ili, još gore, Sarajeva. Ili kao kosovska politika poslednjih dvadesetak godina. Šta je politi?ki ishod upotrebe sile? Na primeru Miloševi?evog režima na Kosovu lako je videti da je jedno prevladati, a drugo obezbediti legitimnost vlasti, jer to zahteva politi?ku saglasnost onih kojima se vlada. I kasnije, u svim pregovorima sa kosovskim vlastima, srpski predstavnici nisu izašli ni sa jednom politi?kom ponudom koja bi bar li?ila na neki politi?ki sistem koji bi bio legitiman i stabilan, nezavisno od toga da li bi bio prihvatljiv na Kosovu. Danas je situacija ista, jer svi koji se zalažu za to da Kosovo ostane deo Srbije ne kažu kako bi trebalo da izgleda politi?ka integracija Kosova u Srbiju?

Dakle, zagovornici politike sile bi svakako trebalo da kažu sa kojim bi se politi?kim ciljem sila upotrebila? Jer ako se ne zna cilj, ne može se znati ni da li se raspolaže sa dovoljnom silom da se on postigne.

Iz napisa pojedinih zagovornika kako ne bi trebalo isklju?iti ni upotrebu sile može se zaklju?iti da oni i nemaju u vidu neki neposredno politi?ki cilj. Više se govori o tome da je potrebno povratiti samopoštovanje, izgubljeno dostojanstvo, pa i da bi se time izbeglo gubljenje identiteta. Jer, ?ini se da su svi oni dokonali mudrost da „niko ne poštuje onoga ko ne poštuje samoga sebe“, a ovo samopoštovanje mogu da steknu samo oni koji ne prezaju od upotrebe sile; pacifisti nemaju samopoštovanje, pa ih ni drugi ne poštuju. Tako da se ovo isticanje samopoštovanja vidi u paljenju stranih ambasada, u nasilju nad homoseksualcima i etni?kim manjinama, a u najnovijem slu?aju u paljenju grani?nog prelaza. Svi ti nasilnici sebe zapravo vide kao žrtve, jer bi izgubili identitet, dostojanstvo, samopouzdanje i niz sli?nih vrednosti ukoliko ih ne bi nasilno branili, što ja?e to uverljivije. I zaista, kada se pogleda šta su sve pisali i šta i dalje pišu ugledni srpski intelektualci i politi?ari, svo to siledžijstvo u poslednjih dvadesetak godina jeste, u stvari, takav vid samoodbrane.

Politika se sile, dakle, zagovara kao na?in da se obezbedi nacionalno samopoštovanje, da se o?uva dostojanstvo, da se ne izgubi identitet ili, kako je rekla jedna pesnikinja kada je sve to po?injalo: „Znala bih ja šta bih, da sam muško.“

Drugi elemenat alternativne politike – poznate tako?e kao nacionalna, državotvorna i patriotska – tako?e je bio veoma popularan pre dvadesetak godina. U njenom propagiranju su se istakli neki poznati ekonomisti, ali još više pisci i pojedini filozofi. Jedan je pisac kritikovao kratkove?nu vladu Ante Markovi?a kada je video da se prodaje uvozni sir, jer „valjda bar znamo da pravimo sir“. Drugi su dokazivali kako ?e eksploatatorske privrede Hrvatske i Slovenije propasti ako im se zatvori srpsko tržište i spre?i ih se da tu ulažu. Iz toga je sledila preporuka: ako žele da posluju sa Srbijom, moraju da podrže srpsku kosovsku politiku.

I sada se zagovara protekcionizam ili, kako se pre koju godinu zvao, ekonomski nacionalizam, uz iste politi?ke uslove. Vi nama vratite Kosovo, a mi ?emo vama dozvoliti da investirate. U suprotnom, eto vam ostatak sveta pa tamo otvarajte fabrike i gradite infrastrukturu. U najmanju ruku, to bi pogodilo Hrvate i Slovence.

Opet, sve što je potrebno jeste razmotriti efekte takve politike, recimo upravo na samom po?etku raspada Jugoslavije i potom u svim periodima kada su vladale patriote. Takozvana tranziciona recesija u Sloveniji je trajala izme?u godinu i dve dana, u zavisnosti od periodizacije, a u Hrvatskoj otprilike do stabilizacije 1994, dakle oko ?etiri godine. Još važnije, u tih prvih nekoliko godina posle raspada Jugoslavije, privreda Srbije je prakti?no devastirana. Najve?i doprinos tome su dali troškovi rata u Bosni i Hercegovini i nezajažljivo ratno profiterstvo, u ?emu su u?estvovali mnogi osvedo?eni patrioti i borci za nacionalnu stvar.

Možda to ne mora tako, možda može politika sa nacionalnim i državnim interesom kao ciljem da ima bolje rezultate. Recimo, kao u periodu od 2004. do 2008, kada je zaista politika ekonomskog nacionalizma bila zvani?na ideologija, a o ?vrstoj vezi te politike sa kosovskom i da se ne govori. U tom periodu, kada su zna?ajnu ulogu, sada to više nije nepoznato, imali nacionalni lideri i preduzetnici u sprezi sa patriotskom vlaš?u, dramati?no je pove?ana zaduženost prema inostranstvu. Ne pošto je potpisan sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom, ve? pre toga. Istina je da nije bilo ulaganja u industriju i infrastrukturu, što bi sada trebalo da bude uslovljeno podrškom kosovskoj politici, a to što tih ulaganja nije bilo je daleko najve?i problem srpske privrede.

Dakle, svi oni koji su za patriotsku privrednu politiku trebalo bi da objasne zašto bi to ovoga puta bilo druk?ije i kako bi se patriotizam finansirao? Šta, na primer, ako oni ne?e da vrate Kosovo kako bi ulagali u srpsku privredu?

Tre?i elemant alternativne politike jeste delimi?ni odgovor na pitanje na koga se ekonomski i politi?ki osloniti? Na Rusiju i Kinu, glasi naj?eš?i odgovor. Zašto bi, name?e se pitanje, Kina ili Rusija pove?ale svoje privredne i politi?ke obaveze prema Srbiji? Jedan odgovor, kada se radi o Rusiji, može se na?i u skorašnjem pismu srpskih intelektualaca ruskom premijeru Putinu. Tamo se navode najmanje tri razloga: antinacizam (u EU su u?lanjene bivše nacisti?ke države koje pomažu šiptarski nacizam; EU je, dakle, neka vrsta nacisti?ke tvorevine); odbrana od NATO falange (antiamerikanizam, dakle); i povratak filozofiji sve?oveka (koja bi trebalo da je Putinu poznata, kao i skriveni smisao proro?anstva Solženjicina o duhu Minhena). Što se Kine ti?e, za sada nema nekog objašnjenja zašto bi ona preuzimala neke ve?e obaveze na Balkanu i posebno u Srbiji.

Neki drugi zagovornici ve?eg oslanjanja na Rusiju iznose druk?ije formulisane razloge zbog ?ega bi trebalo samo da Srbija ho?e, pa ?e Rusija da preuzme obavezu da ispuni srpske ekonomske i politi?ke ciljeve, ali se oni na jedan ili drugi na?in svode na navedena tri. Njima se, me?utim, ruske vlasti ne rukovode ni kada ulažu veto na jedan ili drugi predlog odluke Saveta bezbednosti o Kosovu, ali za više od toga spremnosti, koliko se može zaklju?iti iz ruske spoljne politike, ?ime god da se misli da se ona rukovodi, nikako nema.

I u ovom slu?aju može se u?iti iz iskustva. Dovoljno je ?itati šta se sve o?ekivalo od, najpre, Sovjetskog saveza, a potom od Rusije pre dvadeset ili dvadeset i pet godina. Zapravo, verovatno najve?a zabluda možda više ideologa i sledbenika Miloševi?a nego njega samog bila je uverenost da je Sovjetski savez stabilan i da su njegovi globalni interesi identi?ni sa ruskim, a potom, pošto Sovjetskog saveza više nije bilo, da ?e obnovljena ruska država težiti da kao i Sovjetski savez dominira Evropom, da se suprotstavlja Americi i da ne?e pasti u iskušenje da prihvati kapitalizam. Možda zato što je omiljena muzi?ka grupa budu?ih vlastodržaca Rusije bila i ostala Deep Purple.

Dakle, srpski bi intelektualci možda videli rešenje u tome da Srbija postane, kako se to kaže, zemlja klijent Rusije, ali nedostaje obrazloženje razloga zbog kojih bi Rusija bila spremna da tu odgovornost preuzme?
Tako za sada izgleda alternativna politika dostojanstva i samopoštovanja. Iz nekog razloga njeni autori misle da je tako vidi i narod, a posebno glasa?i, koji nemaju posla, nemaju para, nemaju perspektivu i, u suštini, nemaju ni zemlju ni državu zahvaljuju?i nacionalistima i patriotima.

Peš?anik.net, 19.08.2011.

Podelite ovu stranicu!