VLADIMIR DŽAMIĆ: Srbija i pristupanje EU: datumi i kriterijumi

23 Nov 2008

Nedavno je Evropska komisija (EK) objavila svoj najnoviji izveštaj o napretku Srbije u sprovođenju reformi i njeno…

eu.jpgNedavno je Evropska komisija (EK) objavila svoj najnoviji izveštaj o napretku Srbije u sprovođenju reformi i njenom kretanju ka Evropskoj uniji. Izveštaj je pokrenuo brojne polemike u Srbiji, o tome da li je data ocena prelazna, neprelazna ili nešto između. Drugim rečima, postavilo se pitanje: da li Srbija ima šanse da dobije status kandidata za članstvo tokom 2009.godine i kako nam Unija može olakšati taj put. Licitiranje datumima kada bi Srbija eventualno mogla postati kandidat, odnosno punopravna članica EU, ponovo je upotrebljeno u političke svrhe, kako bi se od javnosti prikrila neslavna istina o realnim mogućnostima i uslovima za dobijanje takvog statusa.

Problemi pridruživanja i pristupanja Srbije EU su višestruki, ali se grubo mogu podeliti u četiri grupe: haški problem, politički, ekonomski i pravni. Gotovo baš onako kako je sam Savet EU definisao svoje uslove za prijem u članstvo još pre punih 15 godina u Kopenhagenu.

Iako pomalo zaboravljen, haški problem i dalje je najveći balast u pridruživanju i pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Komisija je, naime, u svom poslednjem izveštaju za 2008.godinu istakla da je Srbija napravila značajan pozitivan pomak u saradnji sa Haškim tribunalom, ali da se ta saradnja mora dovršiti do kraja hapšenjem preostale dvojice optuženika, Mladića i Hadžića, koje Srbija treba u najkraćem roku da ekstradira tribunalu u Hagu. Ovaj uslov se ređe pominje u Srbiji nakon hapšenja Radovana Karadžića, kao da se njegovim hapšenjem završila haška era na prostoru Zapadnog Balkana. Uprkos činjenici da se Karadžić u Beogradu skrivao više meseci, možda čak i godina sa lažnim imenom, dokumentima i identitetom, vlasti u Srbiji su njegovo izručenje Haškom tribunalu predstavile kao dokaz sopstvene kredibilnosti, ne shvatajući da je upravo činjenica da se krio u centu prestonice dokaz njenog najvećeg diskreditovanja u očima evropskih partnera.

Pokušaji Liberalno demokratske partije da u parlamentu nametne donošenje rezolucije kojom se zločin u Srebrenici osuđuje kao masakr i genocid bez presedana u novijoj istoriji Evrope, propali su zahvaljujući odbijanju gotovo svih ostalih partija da takav dokument bude usvojen. Tako je Srbija još uvek na početku kada je reč o primeni Prelaznog sporazuma i početku ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) od strane država-članica Evropske unije. Uprkos svim naporima da vlast u Srbiji ubedi Komisiju da je uradila sve da pronađe haške begunce, zaboravljena je jedna nezaobilazna i važna činjenica da se pregovara ne samo sa Komisijom, već i sa svih 27 članica, uključujući i Holandiju i Belgiju, koje nisu impresionirane učinkom srpskih vlasti u (ne)realizaciji saradnje sa Haškim tribunalom. Ove dve države, jasno su stavile do znanja Srbiji i ostalim članicama Unije da se na njih ne može vršiti pritisak i da ovog puta neće posustati u svojim zahtevima da se optuženi nađu pred licem pravde. Nažalost, to se neretko koristi kako bi se javnom mnenju objasnilo da se begunci hapse zbog Evropske unije, a ne zbog rušenja prethodnog sistema vrednosti koji je ustanovljen u vreme Miloševića, i čija je neposredna posledica ta da je Srebrenica postala savremeni evropski Aušvic, gde su ljudi ubijani zbog druge religije, imena ili nacije.

Politički problem Srbije u procesu pristupanja EU je u konsolidovanju demokratskog poretka. Iako u formalnom smislu, demokratija jeste prilično konsolidovana, u suštinskom smislu takva konsolidacija još uvek ne postoji. Određene ustavne odredbe pomenutu konsolidaciju čine upitnom, jednako kao što je upitnom čine i nedovoljna efikasnost i demokratičnost rada parlamenta, nepostojanje suštinske podele vlasti, preveliki uticaj tajkuna na nosioce političke vlasti u zemlji. Parlament je postao glasačka mašina vladajuće većine, u kome nema kvalitetnih javnih debata o zakonskim aktima, niti kompromisa o suštinskim pitanjima iz evropske agende, uprkos svim naporima Liberalno demokratske partije da do takvog kompromisa dođe što pre, ne bi li građanke i građani Srbije što brže mogli postati ponosni deo velike evropske porodice. Parlamentarne rasprave su preduge i neefikasne, a politički diskurs dobija povremeno vulgarne prizvuke, koji parlamentarizam vraćaju u periode njegovog uspostavljanja, sa početka 14.veka. Po tome je Srbija veoma specifična u regionu Zapadnog Balkana.

Za razliku od Slovenije, na primer, u kojoj je od početka, uz sve političke razlike aktuelnih stranaka postojala jasna saglasnost o nužnosti ulaska u Evropsku uniju, u Srbiji takvog konsenzusa nema, jer čak tri parlamentarne stranke odbijaju članstvo Srbije u EU iz, zdravom razumu, neobjašnjivih razloga. Politička klima u kojoj je parlament od svog konstituisanja do danas usvojio tek nekoliko zakona iz tzv. evropske agende, najbolji je pokazatelj nesposobnosti parlamentarne većine da stvori uslove u kojima bi, uz moderan Poslovnik o radu, bilo moguće usvajati evropske zakone po skraćenoj i ubrzanoj proceduri, kao što je to slučaj u hrvatskom Saboru i makedonskom Sobranju. Kao da se zaboravlja da EU ima svojih problema i da neće večito biti spremna da čeka Srbiju da pokaže svoju spremnost da punim kapacitetom usvoji evropske vrednosti i evropski model ponašanja. Dok vreme prolazi, mladi ljudi i dalje odlaze iz Srbije na usavršavanja u Evropu i SAD, upravo zato što najveći deo njih ne vidi svoju budućnost u Srbiji u kojoj je tako teško reći da modernost nema alternativu i da Srbija zaista nema alternativu osim članstva u Evropskoj uniji.

Umesto odgovornosti prema građanima i hitrog usvajanja zakona iz Road Map-a kako bi se Srbiji omogućio pristup beloj šengenskoj listi, Vlada je te zakone potpuno ignorisala, iako je njihovo usvajanje conditio sine qua non za putovanje bez viza kroz Evropu. Uz sve to, čitava odgovornost za tromost vladajuće većine pokušava se svaliti na Evropsku uniju, koja je tobož protiv Srbije i njenog napretka. Plasiranje takvih nonsensa u javnosti izaziva burne reakcije, koje mogu dovesti do veoma snažne radikalizacije unutar, još uvek mladog srpskog demokratskog društva.

Uz niz već navedenih političkih kriterijuma, važno je pomenuti da SSP mora biti u potpunosti poštovan od strane Srbije, a istovremeno i njegov deo o regionalnoj saradnji. To znači da je besmisleno proterivati ambasadore Crne Gore i Makedonije iz Srbije (potom i Malezije), zato što su prihvatile realnost, koju na Kosovu ne može da prihvati samo srpska vlada, želeći sebi da napravi prostor pred neke nove buduće izbore. Još je besmislenija argumentacija predsednika Tadića, koji poziva Makedoniju i Crnu Goru da predlože nove ambasadore, jer je potez na njima, a ne na Srbiji. Tako se javnosti servira da je čitav problem oko priznanja Kosova bio u imenima ambasadora ova dva suseda, u šta je teško poverovati. Evropska unija neće pokazati razumevanje za takve postupke Srbije i eventualno dublje pogoršavanje odnosa sa susedima, jer je upravo saradnja sa susednim državama bit regionalne saradnje, koja vodi ispunjenju obaveza preuzetih potpisivanje SSP-a. Sve ostalo je demagogija, koja šteti najviše Srbiji i njenim građanima.

Ono što svaki političar zna, jeste da je potpuno nemoguće uvesti Srbiju u EU, bez stabilne tržišne privrede i slobodne konkurencije na tržištu. Ekonomski kriterijum iz Kopenhagena, stoga mora u potpunosti biti ispoštovan, jer danas u Evropskoj uniji ne postoji nijedna država drugačijeg ekonomskog poretka do tržišnog. Svaki oblik monopolizacije na tržištu strogo je kažnjiv i zabranjen osnivačkim ugovorima Evropske unije. Za razliku od država-članica EU, u Srbiji postoji neodvojiva veza između tzv. tajkuna i pojedinih političkih stranaka. Tako je klijentelizam radi političkog partnerstva postao dominantna odlika ekonomskog poretka Srbije.

Zato je teško objasniti građanima kako je moguće da plaćaju prehrambene proizvode u proseku 50% skuplje nego u državama EU ili zašto je najveći broj trgovinskih lanaca u Srbiji u rukama praktično jednog čoveka, koji koristi svoju dominantnu poziciju na tržištu na štetu građana, ali i na štetu same države. Kada je u Srbiji Liberalno demokratska partija insistirala u parlamentu da se na dnevni red postavi pitanje osnivanja anketnog odbora o ulozi kompanije Delta i njenom uticaju na rad nekih političkih partija, ovakvu inicijativu su odbile gotovo sve stranke, tvrdeći da to pitanje nije u nadležnosti zakonodavnog tela. Tako su današnji najveći zagovornici borbe protiv korupcije pokazali da su, u biti, protiv sprovođenja takve borbe. Drugim rečima, razbijanje veze tajkuna i političkih partija ne smatra se delom borbe protiv korupcije. Cenu takvog ignorantskog stava, nažalost platiće i plaćaju građani.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, jeste zaboravljanje činjenice da je neophodno da Srbija u jednom trenutku pokaže spremnost da u svoj pravni poredak implementira odredbe pravnih tekovina zajednice (acquis-a) i na taj način jasno stavi do znanja evropskim partnerima da je spremna da bude deo velikog i veoma striktnog pravnog okvira EU. Najveći deo ovog posla treba da obavi parlament, onaj isti koji danima raspravlja o svemu samo ne o zakonima i onaj isti u kome je glavna tema uvek nešto drugo, osim evropskih zakona. Ne postoji način da se Srbija (kao ni sve ostale države Zapadnog Balkana) nađu u Evropskoj uniji bez potpune implementacije evropskih pravnih propisa. Moglo bi se potpuno opravdano reći, da se još uvek jasno ne nazire precizan datum kada bi sve to moglo da se ispuni.

Zato je umesto licitiranja datumima o dobijanju statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, velikih reči koje govore o spremnosti da se sledi evropski put Srbije ili onih besmislenih reči da će Srbija postati deo EU, jer EU ne može bez Srbije kao najveće na Balkanu, mnogo bolje preći sa reči na dela, uraditi nešto konkretno za sebe, za građanke i građane u Srbiji i njihov bolji život, jer oni zaslužuju da kao i ostali narodi koji su trenutno tamo, budu deo velike evropske porodice, bez odlaganja, bez čekanja. Datumi, kao što nam je to mnogo puta saopšteno, zavise samo od nas samih.

(Autor je član Odbora za evropske integracije Liberalno demokratske partije iz Srbije, stažista u poslaničkoj grupi ALDE u EP)

Podelite ovu stranicu!