VLADIMIR ARSENIJEVIĆ: Treš želi da traje

03 Jan 2016

"Sada smo u fazi kada se sve na neki način rašilo i šavovi su popustili i to je zastrašujuće, ali mislim da je dobro da se takve stvari preispitaju"

Dok smo pričali o motivima traganja i samoće, koje je pisac i Arsenijevićev prijatelj Branko Rosić koristio u romanu “A tako je dobro počelo”, naš gost je odmah rekao da su to oduvek bile velike teme u književnosti.

“Jasno je da književnost koja bi tretirala samozadovoljstvo i veliku sreću ne bi imala mnogo šanse, jer ljudi najčešće prolaze kroz život sa jako mnogo pitanja koja moraju da rešavaju. Za delom tih odgovora, pretpostavljam jedan sve manji ali za ljude koji se bavi pisanjem sve važniji broj ljudi, traga upravo u književnosti”, govori gost O radija, pisac i muzičar Vladimir Arsenijević, i nastavlja:

“Život je takav kakav jeste, mi živimo u svetu koji prividno makar tehnološki stalno napreduje. Naša predviđanja budućnosti pre 30 godina nisu mogla da osmisle nešto od gedžeta s kojima danas normalno raspolažemo, a naročito tu demokratizaciju, gde i najsiromašnije dete u Indiji, koje nema tekuću vodu, ima smartfon koji se po mogućnostima ne razlikuje od onog kojeg ima britanska kraljica. To nijedan futurizam nije uzeo u obzir, demokratizaciju tehnologije i masovnu produkciju, a da su oni problemi s kojima su se suočavala ranije generacije i dalje pred nama: akutna nesigurnost, ratovi, klimatske katastrofe i glad.”

Kako da vratimo osmeh u našu svakodnevnicu i kontekst pristojnog ponašanja, jer je ljude počeo gotovo da vređa?

Bio sam u Francuskoj, kada smo se u povratku ukrcali u avion Er Srbije. Odjednom je takva buka bila (smeh), gde su svi pričali u isto vreme i smejali se naglas. Meni je to bilo delom iritantno, a delom simpatično. Ima nešto u našem mentalitetu, neka podvojenost, mislim. Svaka kultura ima viđenje same sebe, a onda postoji pogled onoga drugoga sa strane, koji se često radikalno razlikuje od onoga što kultura misli o sebi. Mi smo opterećeni prevashodno političkim pitanjima, tegobom svakodnevnice u Srbiji ali mislim da to nije dotaklo neke pozitivne crte u mentalitetu ljudi. Mislim da su i dalje skloni zabavi i da nije sve tako crno koliko se čini. Počeo sam čak da se na izvestan način ljutim kada ljudi neprestano govore, kako godina za godinom prolazi, sve je gore, nikada nije bilo gore. Razumem da mladi ljudi nemaju aktivno sećanje na ono što se dešvalo pre dvadesetak godina ali zaista je dovoljno vratiti se dvadesetak godina nazad i shvatiti kakvo god da je, s oproštenjem, sranje danas, a naravno da jeste, neuporedivo je s onim što se događalo i kako se živelo ranije. Da bi se dobro shvatila sadašnjost to treba imati na umu.

Koja emocija mora da nas povede napred, a nema je?

Mislim da nije reč o emociji, već nečemu suštinski suprotnom. O racionalističkom pogledu na stvari i pre svega odmerenosti. Možda smo tu malo nezreli kao društvo, stalno smi jako frontalno otvoreni i očekujemo emotivni kontakt sa svetom. To se vidi u svim našim budalastim odnosima ljubavi prema Rusiji, nepoverenju prema drugima i tako dalje. Istrošena je fraza da među državama postoje interesi i to je osnovna poluga za komunikaciju. Ako mi s ovakvim stavom krećemo u bilo šta, teško da ćemo ikada uspostaviti komunikaciju koja će biti razumljiva drugoj strani.

Pod talasom izbeglica smo prvi put imali privilegiju da promislimo malo i da pred očima vidimo problem drugih ljudi. Sećam se nakon završetka NATO kampanje i pada Miloševića, kada je bilo bombardovanje Bagdada, Žene u crnom su izašle na Trg republike da demonstriraju i nikoga nije bilo. Ljudi su bili toliko suštinski nezainteresovani, jer to nema apsolutno nikakve veze s njihovim životom, tako da smo malo vratili, možda prisilno, jednu dozu ako ne empatije, ali makar smo se našli prinuđenim da promišljamo tuđu nevolju i mislim da je to jako zdravo za naše društvo.

Kako da mladi pomire racionalnost i realnost u kojoj se rehabilituju zločinci?

Mladi su pozvani da promišljaju hladne glave, oslobođeni onoga što im govore mediji, političari ili školstvo. Današnji svet stvara obavezu, vi ste osuđeni na bombardovanje informacijama koje dolazi sa svih strana i među milionima podataka treba da proberete ono što stvara sliku koja odgovara realnosti. To definiše zrelog, naprednog stanovnika Planete i tu se naša zemlja ne razlikuje mnogo o drugih. Naši problem su i dalje jako akutni i to razabiranje informacija čini težim. Sve osećamo na našoj koži, sve je neposredno, još nismo došli u onu fazu kada se problem detektuje i može tek u drugom ili trćem krugu stići do nas i pecnuti nas.

S druge strane, koliko god se politička scena činila promenljivom i ona zapravo to jeste ako se pogledaju druge zemlje u regionu, svi su se izrotirali na vlasti i mi smo aktivno uspeli da se razočaramo u svakog pojedinačno (smeh) ali se onda krug obrnuo i imamo posla s ljudima koji su kreirali onu najstrašniju politiku tokom devedesetih godina. Ne znam da li je oporavljajuća činjenica da politika tako funkcioniše, da je zaborav jedan veliki deo nje, da se političari obraćaju ljudima kratkog pamćenja i onim ljudima koji nemaju aktivno sećanje na nešto sto se dogodilo.

Bili ste u Francuskoj između dva kruga izbora, utisci?

U prvom krugu je Nacionalni front osvojio jako mnogo glasova i to najviše zahvaljujući onoj generaciji birača koja je prvi put izašla na izbore i koja je masovno glasala za njih. Onda se stvorila jaka tenzija u društvu i strah, a sve je naravno imalo veze s terorističikm napadima i u drugom krugu izbora je izašlo tri miliona ljudi više i NF nije osvojio vlast ni u jednom regionu. Ali šta se dogodilo: nisu izašli socijalistički birači, u većem broju su izašli glasači republikanaca. Te paralele nikada nisu zahvalane ali to bi bilo kao kada bi radikali krenuli da ugrožavaju političku scenu i onda ljudi masovno glasaju za naprednjake. Nije neki veliki pomak napravljen u smeru koji bi možda bio plemenitiji, ali se možda društvo malo trglo i mogli bi odatle da izvučemo neke zaključke.

Rekli ste da pišete u miru pred veliku buru, kako se zove “ovo” u čemu živimo?

Ma, ovo je klasično muljanje. Zato kažem, ne pristajem na apokaliptički diskurs, mi više nismo u periodu apokalipse i Armagedona. Danas smo u periodu tekuće istorije kada se stvari odvijaju čudno, kada nikada ne znamo da li smo napravili jedan korak napred ili dva nazad, kada se krećemo kao izbezumljena mašina u svim smerovima istovremeno i onda nakon deset, 15 godina možemo da vidimo neke napretke. Oni su uvek sporiji nego što bi mi želeli i mi moramo da izbacimo iz glave ono što nam je instalirala starija generacija – da je progres neminovnost, pa kad god se ne odvija znači da je došlo do kurcšlusa kog treba rešiti i progress će nastaviti da se događa. To je bila fama koja je nastala nakon Drugog svetskog rata, zbog političke klime koja se stvorila i nagle modernizacije koja je u Evropi bila neminovna ali ona je došla do svog kraja i izuzev tehnologija, druge stvari često idu unazad.

Vidimo kako cela Evropa srlja u nešto što je nekada bilo nezamislivo. Primetio sam sa popriličnim iznenađenjem da nije ujedinjenje Evrope ujedinilo Evropu. Ono što je prvi put ujedinilo Evropu u političkom, kulturnom, civilizacijskom, kakvom god hoćeš neskladu, je ekonomska kriza. Kada u istom trenutku i Rumun, i Danac koriste iste reči da objasne istu traumu koju preživljavaju, Naravno, kvaliteti tih trauma su drugačiji, ali odjednom u istom trenutku i Rumun i Danac se boje da neće moći da školuju dete, da nemaju osećaj da će imati penziju i sigurnost.

Vraćamo se ipak na Zajednicu za čelik i ugalj, a ne evropske više ideale?

To sam hteo da kažem i to čovek primećuje kada putuje po Evropi, to je stvorilo zajednički diskurs koji nije zanemraljiv, on hoće da se iskoristi za nešto što će u budućnosti stvoriti zaista veći osećaj objedinjenosti, makar evropskog kontinenta.

Hoće li evropski balon pući?

Mi se trenutno stvarno nalazimo u vakuumu. Tamo negde 1992. su, ako izuzmemo Jugoslaviju, stvari na evropskom kontinentu izgledale sjajno. Srušeni su zidovi, Sovjetski savez se raspao. Sada smo u fazi kada se sve na neki način rašilo i šavovi su popustili i to je zastrašujuće, ali mislim da je dobro da se takve stvari preispitaju. Nemogući su veliki uspesi, ovo više nije pitanje političke ili ekonomske krize, to je pitanje duboke krize identiteta svuda u Evropi, niko više ne zna u šta tačno da veruje.

Imate nemoguće stvari, pročitao sam da su Danci odlučili da oduzimaju nakit vredniji od 300 evra izbeglicama sa Bliskog istoka i to su rekli, na engleskom, “to make ends meet”. To znači sastaviti kraj s krajem, mislim, ako država Danska sastavlja kraj s krajem, ne znam, stvarno nešto nije u redu. Verovali smo u skandinavski model u kom tako nešto nikada ne bi bilo moguće. Da se Nacionalni front pojavljuje u visokom bipartizamu Francuske, gde se sve odvija između socijalista i republikanaca, to je delovalo nemoguće, da Mađarska i Slovenija dižu bodljikave žice, strašni neki prizori. To je vreme u kom živimo, ali i vreme svesti o svemu tome. Iako internet oduzima mnogo aktivne enegije, istovremeno smo stalno u polju visoke informisanosti. Imamo tu privilegiju, samo treba da naučimo da je koristimo bolje nego trenutno.

Da li je moguće negovati pop i treš kulturu kao faktore pomirenja u regionu, kako ste ranije rekli?

Da, TV serije su to zaista dokazale. Zašto neće da sarađuju ekonomije Hrvatske i Srbije, a narko dileri nikada nisu imali problem da prelaze te granice, imaju jasne interese, znaju da imaju robu ovde a ciljnu grupu tamo i njima pitanje Srba, Hrvata, Albanaca, ne igra više nikakvu ulogu. Superpopularna, treš kultura funkcioniše slično. Ako čovek ima TV produkciju, za njega ima smisla da pozove u sitkom hrvatskog, bosanskog i srpskog glumca jer će on prodati taj sitkom u tim zemljama, imati veću publiku i zaraditi više novca. To nije urađeno iz velikih entuzijazama, želje za pomirenjem, stvaranjem nove kulturne zajednice na polju Zapadnog Balkana, zasnovane na jezičkim sličnostima a ne ideologijama i svim sranjima kojima se mi bavimo, nego na činjenici da on povećava svoje tržište.

Za mene je to sasvim u redu zato što je konačni rezultat toga, što sam primetio mnogo ranije, da je ona generacija stasala devedesetih zaista imala veliki otpor prema tim narečjima koje mi zovemo jezicima, bosanskom, hrvatskom i takozvanom crnogorskom jeziku, dok današnje generacije više nemaju taj problem. Oni gledaju hrvatsku sapunicu, bosanski sitkom i to njima stvara osećaj da postoji neka vrsta bliskosti. Pop kultura vrši jako važnu funkciju u društvu i nezahvalno ju je znemariti.

Neće li takva, korisna upotreba treša imati i drugu oštricu?

Naravno, kada Ceca ode i napuni salu negde u Brčkom tebi stane knedla u grlu jer nešto u svemu tome nije normalno, ali nažalost, moramo da se vratimo makar u privid normalnog funkcionisanja. Nemoguće je očekivati da se sve oko nas počisti i zato imamo i dalje ljude na vlasti koji su bili politički aktivni devedesetih, zato imamo ljude u popularnoj kulturi iz tog vremena. To ne odlazi nigde, to je jedna žilavost koja želi da traje i tu je da bi opstala i radi sve da bi opstala. To su i političari, konkretno premijer Vučić, uspeli da dokažu – sposobnost transformacije koja je grozna ali se događa i čovek može da je posmatra kao jednu vrstu fenomena i da vidi koliko ljudi umeju da presvuku košulje i pokažu se u obličju koje se od njih nije očekivalo. Kako to četnik postaje neoliberal? Eto kako!

(Igor Mihaljević, Oradio)