Violeta Mićić: Bez obrazovanja nema emancipacije nas Roma

29 Dec 2014

Afirmativne mere su potrebne mladim Romima jer im se na taj način pruža podrška i šalje im se jasna poruka da nisu sami

Ne želim nikome da se pravdam zato što sam Romkinja, niti mislim da sam zbog toga bolja od drugih, ali sam sigurna da sam jednaka kao i svi ostali, kaže za agenciju Beta Violeta Mićić (24) iz Šapca, studentkinja završne, pete godine farmacije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, koja je pored toga veoma aktivna i u romskoj zajednici.

Violeta je aktivna u Udruženju romskih studenata iz Novog Sada, u okviru kojeg najviše pomaže deci iz romskih naselja, posebno u sferi obrazovanja.

Članica je i Studentskog parlamenta Univerziteta u Novom Sadu i kaže da misli da je prva pripadnica romske nacionalne zajednice koja je članica tog studentskog tela.

Zahvaljujući stipendiji koju je dobila od Fonda za obrazovanje Roma (Roma Education Fund – REF), prošla je šestomesečnu obuku za trenere, zahvaljujući čemu je imala priliku da svojim kolegama koji su na nižim godinama studija ili srednjoškolcima drži predavanja u sklopu različitih projekata.

“Moj građanski aktivizam u romskoj zajednici je nešto što se meni podrazumeva, što je zapravo moja moralna obaveza”, kaže Violeta Mićić.

Ona smatra da su se Romi u procesu emancipacije pomakli sa mrtve tačke i navodi da poznaje dosta ljudi koji su završili hemiju, farmaciju, medicinu, pravni fakultet, tehnološki, filozofski.

“Ali, to je proces koji će jako dugo trajati. Mi kao Romi treba da se držimo zajedno, jer samo kao zajednica možete nešto da postignete. Ako smo već svi u istom sosu, ako imamo iste probleme, onda treba da pomažemo jedni drugima, da rešavamo problem zajednički, što bi svakako bilo mnogo brže i efikasnije”, poručuje naša sagovornica.

Na pitanje da li su obrazovani Romi voljni da se angažuju za dobrobit celokupne romske zajednice, ona kaže da je sve to veoma individualno.

“Vi ne možete nikom da nametnete potrebu da ode u romsko naselje ili da pomaže barem svojim kolegama na studijama. Jednostavno, tu se radi o vaspitanju. Sve zavisi od toga iz kakve porodice potičete i kako su vas roditelji vaspitavali. Ima dosta njih čiji je jedini cilj da posle završenog fakulteta gledaju svoja posla. Ima i onih koji se posle završetka studija odreknu svog romskog identiteta, što je najgore, ali to neka ide njima na savest”, navodi Violeta.

Sem što je pomagala romskim studentima prilikom upisa na fakultete Univerziteta u Novom Sadu, a pogotovo na Medicinskom fakultetu, ona pomaže ženama iz romskih naselja i skreće im pažnju na značaj toga da se igraju sa svojom decom, da im razvijaju i motoričke i intelektualne sposobnosti sa odgovarajućim igračkama.

“Ogromna je stvar kada uspete jednoj majci koja veoma teško živi, čija deca često nemaju ni da jedu, da objasnite da je učenje važno. Posle toga, ta deca se upisuju u školu bez problema”, priča Violeta Mićić.

Kaže da je veoma ambiciozna i da želi da završi specijalizaciju, a dvoumi se da li će ići na doktorske studije. Ne želi da radi u apoteci, a ne isključuje mogućnost da će se baviti i marketingom, odnosno prodajom u oblasti farmaceutske industrije.

Farmaciju je uspela da upiše zahvaljujući afirmativnim merama države prema romskim studentima i kaže da je veoma razočarana jer i pojedini obrazovani ljudi i intelektualci često ne razumeju te mere.

“Afirmativne mere su važne da bi se omogućilo obrazovanje Romima, koje je najvažnije za emancipaciju zajednice. Često neobrazovani Romi ne dozvoljavaju svojoj deci da se obrazuju, pogotovo da idu u srednju školu a naročito ne na fakultete. Tu je i problem ranog stupanja u brak, što takođe onemogućuje obrazovanje. Dakle, afirmativne mere su potrebne mladim Romima jer im se na taj način pruža podrška i šalje im se jasna poruka da nisu sami”, priča Violeta Mićić.

Ona sama je tokom studija uspela da dobije dve međunarodne stipendije za podršku romskim studentima, pre svega zahvaljujući tome što je dobra studentkinja, a na prve dve godine studija imala je i mentorku, koja joj je mnogo značila tokom studiranja.

Violeta4“Obe stipendije su mi mnogo značile. Prva mi je mnogo pomogla u finansijskom smislu, da kupim važne i skupe knjige, a uspela sam da kupim i laptop i da uplatim sebi usavršavanje engleskog jezika. Nisu to neke velike pare, ali mnogo znači saznanje da niste prepušteni sami sebi”, navodi Violeta.

Njena majka je Romkinja, koja je završila pravni fakultet i danas je šefica Mesne kancelarije u Rumi. Otac joj nije Rom, on je završio srednju školu i radi u fabrici “Zorka” u Šapcu.

Seća se da je kao mala, u nižim razredima osnovne škole, često plakala kada su joj u školi govorili da je “Ciganka”.

“Roditelji jesu sa mnom pričali, ali tako malom detetu je nemoguće objasniti takve stvari. Ukoliko vas okolina ne prihvata, vi onda stalno mislite da sa vama nešto nije u redu. A onda jednom shvatite da nije problem u vama, nego u onima koji vas vređaju, jer njih roditelji nisu vaspitavali da razumeju različitost”, priča Violeta.

Priseća se i da joj je drug iz razreda u šestom razredu polomio palac na ruci.

“Rekao mi je da sam `Cigančura` i nasrnuo na mene. Pritom, nastavnica uopšte nije reagovala, već mu je svojim ćutanjem praktično pružila podršku”, kaže Violeta Mićić.

Dinko Gruhonjić (Beta) 

Podelite ovu stranicu!