VIKTORIA TOMA: Vojvođani i dalje gutaju jogurt

25 Oct 2015

Zašto nije u „modi” govoriti o autonomiji

Zašto je pitanje autonomije pokrajine potisnuto u drugi plan? Zašto već godinama nema „političke volje“ za donošenje zakona o finansiranju? – postavila sam sebi – uviđam, beskrajno naivno – pitanje, ne misleći na to koliko su pokrajinski izbori već blizu.

Liga socijaldemokrata Vojvodine probudila se iz svog sna Trnove Ružice i posle dugog vremena se u Beloj Crkvi vijorilo mnoštvo vojvođanskih zastava, a Nenad Čanak je pretežno govorio o tome da nećemo prodavati vojvođansku zemlju.

Govorio je još i o višejezičnim tablama sa nazivima mesta. Ali, autonomija već ni na ovom skupu nije bila tema. Verovatno se gubitak naše zemlje čini većim ulogom nego naše samouprave. Više se birača može pridobiti ako ih plašimo time da je korica hleba u opasnosti, nego ako govorimo „samo“ o autonomiji. Autonomija kod nas, izgleda, „izlazi iz mode“.

AUTONOMIJA – STRAŠNO ČUDOVIŠTE

Ovih dana sam čitala da je Borko Ilić iz Demokratske stranke Srbije rekao da Bojan Pajtić želi da izdvoji Vojvodinu iz Srbije. Napokon, tako bi bilo i preterano tvrditi da pitanje autonomije Vojvodine nije na dnevnom redu. Još kako. Samo sa tom sitnom, moglo bi se reći uobičajenom manom da se (ponovo) ne govori o suštinskim, ekonomskim, političkim i kulturnim aspektima autonomije, o pozitivnim (ili makar i negativnim) plodovima jedne autonomne pokrajine, nego o separatizmu, „izdvajanju“.

Sa tugom sam propratila nedavnu povorku organizovanu povodom godišnjice jogurt revolucije. U protestnoj šetnji je učestvovalo oko stopedeset pristalica autonomije, ali je centar bio preplavljen policijskim specijalcima. Pojedinci pominjani kao ekstremistički aktivisti još uoči manifestacije pretili su da će je sprečiti i bogami su se i pojavili, takoreći utopivši se u (teško bi bilo reći masovni) skup i „narušili red”.

Samo po sebi već ni to nije ospokojavajuće što one manje demonstracije koje nisu naklonjene centralističkim, konzervativnim i vladajućim nazorima svaki put zahtevaju izuzetne bezbednosne mere (vidi Prajd). Tako je to bilo i sa povorkom autonomista. Ipak, za mene nije to što je najočiglednije povodom tog događaja. Više mi se čini neverovatnim da bi svega stopedeset ljudi u glavnom gradu pokrajine mislilo da Vojvodina zaslužuje autonomiju?! Tako malo njih smatra pokrajinsku autonomiju toliko tegobnim pitanjem (naime ovde žive!) da bi za stvarnu autonomiju nešto i učinili, a ne samo da uoči izbora govore o njoj kao o kakvom strašnom čudovištu, koje će dovesti do raspada jedinstvene srpske države? Ako je to zaista tako, onda se čini da nema ničeg za sećanje, jer jogurt revolucija traje sve do današnjih dana. Vojvođani gutaju jogurt, svejedno dobili sedam posto koliko im po Ustavu pripada ili ne.

Jer, onom ko imalo pokazuje interesovanja za vojvođanski politički život nikako nije moglo da promakne stalno i ponovljeno protestvovanje pokrajinskog sekretara za finansije Zorana Radomana zbog toga što republika duguje pokrajini. Činjenica je da je pokrajinski budžet morao da bude rebalansiran zbog nestašice novca. To oseća svaka vojvođanska javna institucija. Ali u Beogradu o tome ne znaju ništa. Čak ni ne razumeju revolt pokrajinskog rukovodstva. U toj dvojnosti je teško snaći se, već i zbog toga što bi jednoj strani trebalo dati za pravo. A obe strane tvrde da su oni u pravu i to mogu odgovarajućom – slobodno odabranom – statistikom i da podupru.

Ne jednom sam pokrajinske funkcionere videla da umorno odmahuju kada je bila reč o odnosu Beograda prema Vojvodini. Ipak, i u ne tako davnoj prošlosti, od 2000. naovamo bilo je doduše i takvih čija se reč čula u vezi sa raspodelom novca i zakonu o nadležnostima. Više je vojvođanskih političkih partija to činilo. Sada svi ćute – sa izuzetkom Vojvođanske partije i nevladine organizacije Vojvođanski klub, koji su uspeli da okupe stopedeset ljudi na proautonomističku šetnju. O tome da i ne govorimo da su se i u okviru sićušnog proautonomističkog bloka ocrtale oštre suprotnosti povodom nedavne povorke. Aktivisti Mlade Vojvodine su isticali da neće učestvovati u protestnoj šetnji. Tome je usledio kratak rat izjavama, s jedne strane Mlade Vojvodine, a s druge strane – Vojvođanske partije i Vojvođanskog kluba. Čule su se takve optužbe da iza Mlade Vojvodine stoji Nenad Čanak, koji je već davno izdao i prodao autonomiju Vojvodine. Činjenica je da se ne samo Čanak, nego kao da se s njim zajedno i njegova partija povukla iz aktivnog politiziranja. Jedna-dve bitke saopštenjima, ponekad poneko oglašavanje od strane Lige, drugo se baš nije moglo čuti u proteklih nekoliko godina. Poslednji događaj u vezi sa njima je da je kompletna senćanska opštinska organizacija istupila iz partije, jer su politiziranje u poslednje vreme smatrali neprihvatljivim.

AUTONOMIJA, DRAGA

Vraćam se dakle svom prvobitnom pitanju: zašto u današnje vreme nije u „modi” govoriti o autonomiji? Šta se promenilo? Odnosno, šta se menja?

Prema Vikipediji, „u 2012. je jedna klerikalno-konzervativna organizacija započela kampanju za ukidanje autonomije Vojvodine”. Prema njihovoj argumentaciji – kojoj su pridružena i imena dvojice akademika – danas u tom području žive uglavnom Srbi i dovoljno je istorijskih, etničkih i ekonomskih razloga koji idu u prilog ukidanja autonomije, a još je i skupa dupla administracija koja ide sa autonomijom.

Pa, zar se o tome radi? Nema više dovojno istorijskih, etničkih i ekonomskih razloga za autonomiju pokrajine? Šta se to promenilo (moglo da promeni) u istoriji? Istorija se ne menja, jedino se menjaju tumačenja istorije, zavisno od toga koja je upravo aktuelna, ili od strane vlasti podržana narativa. Dakle, demagogija je reći da se za ukidanje autonomije mogu navesti istorijski razlozi. Etnički sastav se, naravno, promenio, ali je pokrajina još uvek višenacionalna, dakle u osnovi gledano ni u tu nema promene. I šta se to promenilo u ekonomskom smislu? Zar je Vojvodina postala siromašnija? Čovek u Vojvodini svakako. Ali to – valjda i Vi to uviđate – nije zbog autonomije. Mada, i nije mi namera da se suprotstavim stavu kojeg iznosi jedna ekstremistička organizacija, samo ne razumem zbog čega ova velika tišina oko autonomije. Odnosno, shvatam, samo neću da razumem.

Imam problem i sa nedostatkom političke volje. Jer, ako bi neko rekao da je sadašnja politička vlast konzervativna, da želi centralizovanu Srbiju, budući da zastupa kozervativni, centralistički sistem vrednosti – to ću prihvatiti. Ali, ko je ranije bio na vlasti? Onaj, koji prema političaru DSS-a „želi da izdvoji” pokrajinu. Postavlja se pitanje: zašto onda nije radio u interesu ostvarivanja autonomije kada je bio na vlasti? Nije trebalo da izdvoji Vojvodinu, samo da usvoji konačno zakon o finansiranju, ali čak ni to nije uradio!

AUTONOMIJA – IZBORNI SLOGAN

Ukoliko pođemo od težnji za autonomijom i od primera iz užeg regiona, uopšteno se može reći da je priznavanje kolektivnih prava manjina u najvećem broju zemalja regiona za većinsko društvo i političko rukovodstvo politički neprihvatljivo. Pozivajući se na teritorijalnu celovitost i nepovredivost suvereniteta države, zahtevi takvog karaktera se često još i pre njihovog formulisanja pokušavaju izopštiti iz legitimnih tema političkog dnevnog reda.

Međutim, vojvođanska autonomija – mada se očigledno čvrsto vezuje uz zahtevanu autonomiju na osnovu kolektivnih prava, kulture i tradicije ovdašnjih manjina – ipak je prvenstveno teritorijalna autonomija čiji se političko-ekonomski aspekti pre vezuju za pojam regionalizma i decentralizacije. Apropo, regionalizam. U Srbiji je nedavno – na parlamentarnnim izborima 2012 – deo jednog poznatog izbornog slogana bio regionalizam. Moto Ujedinjenih regiona Srbije, političke opcije koju je okupio Mlađan Dinkić bio je oživljavanje regiona u Srbiji, decentralizacija državne uprave. Znamo sa kakvim „uspehom” je URS nastupao na tim izborima. Od tada se baš ne čuje mnogo o njima (osim što je Dinkić dobio jednu udobnu fotelju u krugu premijerovih savetnika).

Mada, teritorijalna autonomija još kako ima evropske priče o uspehu…

AUTONOMIJA I DVOJNA MERILA

U Srbiji je nezaobilazna paralela – čak i ako je sa istorijskog, ekonomskog, etničkog aspekta toliko nerazumna – između Kosova i Vojvodine. Ove dve pokrajine su dobile široku autonomiju Ustavom iz 1974. Za Kosovo srpsko državno rukovodstvo već godinama vodi svoju bitku sa vetrenjačama. Korak po korak, paralelno sa EU-integracijama „gubi” suverenitet Srbije koji, osim DSS-a, već sve manje i ređe pominju.

Sada, kada će nezavisnost Kosova ubrzo vrlo verovatno biti priznata i u okviru UNESCO-a, kada se borba sa vetrenjačama približava kraju, o autonomiji Vojvodine se duboko ćuti.

Ćute – u politici gotovo svi – naravno iz različitih motiva: neko iz ubeđenja, neko iz straha, drugi opet iz interesa ili kao rezultat političkih pogodbi. Moguće je da se od ove borbe sa vetrenjačama može i zamoriti. Ako ne postoji politička volja, uzaludni su svi napori.

Na kraju, treba reći da je ministar finansija najavio: radi se na zakonu o finansiranju. Opet postoje neki magloviti rokovi do kada će biti završen. Opet ima obećanja da će ga biti. Posle toliko godina, ko je taj ko će da poveruje da će Vojvodina biti autonomna pokrajina – ne samo na papiru, načelno, na nivou obećanja, nego i u praksi? O praktičnoj primeni zakona o finansiranju u ovom trenutku je još rano govoriti, ali treba imati na umu i ono što su shvatili već i u Briselu: sa Srbijom nije problem u tome da ne može da uskladi zakonodavstvo sa očekivanjima Unije. Problem je sa primenom zakona, a ako to tako ostane i nadalje… Nade pristalica autonomije mogle bi za još jednu nijansu postati bleđe.

(Autonomija, tekst je prvobitno objavljen na hu.autonomija.info)