VIDA OGNJENOVIĆ: Tabloidi uticajniji od Pen centra

25 Feb 2017

"Mi smo zaboravili da reagujemo zajedno na stvari koje se odnose na sve nas"

Rediteljka i književnica Vida Ognjenović, potpredsednica Međunarodnog i predsednica Srpskog Pen centra govori za RSE o boravku međunarodne delegacije u Turskoj u znak podrške piscima, novinarima, urednicima koji se nalaze u zatvorima, o Srbiji kao kulturnom Bangladešu, o tome zašto veći uticaj u srpskom društvu imaju tabloidi od institucije kakav je Srpski Pen centar…

“Može se reći da postoji neka generalna depresija. Oni su uspeli da razbiju intelektualno jezgro u Srbiji, zapravo da ga polarizuju. Ostavljaju nas da se međusobno prepiremo o stvarima na koje nemamo uticaja, da jedni druge optužujemo za prodržavne i druge aktivnosti, da se vlasti dodvoravamo ili ne dodvoravamo. U međuvremenu smo zaboravili da ima mnogo važnijih stvari od toga ko se između nas ne voli. Mi smo zaboravili da reagujemo zajedno na stvari koje se odnose na sve nas”, kaže o ćutanju inteketualaca u Srbiji Vida Ognjenović.

RSE: Vi ste nedavno bili u Turskoj sa delegacijom međunarodnog PEN centra. Da li je zaista Turska najveća tamnica na svetu za novinare, književnike i misleće ljude?

Ognjenović: Na žalost, nekoliko se država otima za prvo mesto da budu najveće tamnice. Izgleda da sada Turska jeste prva po tome, a u stopu je prate Meksiko, Iran, Kina i još neke zemlje.

RSE: Šta ste videli tamo?

Ognjenović: Nismo ulazili u zatvore, to nam naravno nisu dozvolili, ali smo bili ispred zatvora. Stajali smo, bilo je to protesno stajanje pred zatvorom. Moja ideja je bila da čitamo ispred zatvora iz svojih knjiga. Ništa prigodno, ništa protiv zatvora, nego naprosto da čitamo iz svojih knjiga koje su prevedene na strane jezike, ili nisu, da čitamo na maternjim jezicima.

Međutim, oni nam to nisu dozvolili, ali smo to protestno stajanje izdržali, bez obzira što je padao sneg i što smo bili okruženi vojskom sa otkočenim puškama. Mislim da je to bilo vrlo značajno za naše kolege. Stajali smo ispred zatvora u kom je zatvoreno 152 naših kolega – pisaca, izdavača, urednika, novinara, nekoliko glavnih urednika njihovih dnevnika i slično.

RSE: Da li i kakve efekte očekujete od te posete i od peticije koju je pokrenuo Međunarodni PEN centar?

Ognjenović: Mi smo nekoliko rezolucija i nekoliko peticija slali sa kongresa i ranije. Sada smo se dogovorili da napravimo gest dolaska na lice mesta. Bilo nas je 24, a među nama su bila i tri predsednika PEN-a – sadašnja predsednica Dženifer Klement, bivši John Ralston Saul, koji je bio u tri mandata pre nje, i Per Wastberg, koji je bio svojedobno deset godina predsednik PEN-a, a koji je sada predsednik emeritus i predsednik Nobelovog komiteta.

RSE: Da li ste imali susret sa nekim iz vlasti?

Ognjenović: Da, tri predsednika, jedan potpredsednik, generalni sekretar i direktor Međunarodnog PEN-a, kancelarije u Londonu bili su u Ankari dva dana i razgovarali sa raznim predstavnicima vlasti. Između ostalog, primio ih je ministar za kulturu i savetnik za kulturu.

RSE: Kakav je utisak, kako će se stvari dalje razvijati?

Ognjenović: Nama je bilo važno da nas primi neko iz vlasti, da naše predstavnike primi neko ko je zvanično odgovoran za kulturu, odnosno za kulturnu politiku zemlje. Kolege su nam posle pričale kako je to izgledalo. Ministar se apsolutno slagao da su ljudska prava na prvom mestu u svakoj vladavini i u svakoj državi i da je to stvarno pitanje ovoga trenutka, koji je turbulentan i čudan za njih, neobičan zbog nedavnog pokušaja državnog udara.

Uglavnom je pravdao postupke vlasti. Posle našeg odlaska ni jedan od tih naših kolega nije pušten iz zatvora, ali je on obećavao da će posle referenduma, koji je zakazan za 15. april, sve stvari drugačije izgledati, što se kulture tiče, da u ovo predreferendumsko vreme moraju biti veoma oprezni.

Ne možemo tačno da predvidimo šta će biti, ali znamo da nećemo ostati ravnodušni na posetu ove delegacije. Mi smo se izjasnili za to da ljudska prava ne smeju biti gažena, ne samo ljudska prava na javnu reč pisaca, nego ljudska prava svakog čoveka da javno kaže šta misli, a da za to nema posledica. Sama činjenica da se neko obraća javnosti, ne znači da je protiv države, a naročito ne znači da odgovorni urednik mora da robija zato što je tekst njegovog saradnika nepoćudan.

RSE: Da li vas brine retorika Donalda Trampa, Orbana, Erdogana? Amnesty international, u svom izveštaju za prošlu godinu, kaže da je stanje ljudskih prava na najnižem nivou, na nivou iz 1930. godine, uoči dolaska fašizma na vlast.

Ognjenović: Jeste, to su zastrašujuće retorike. One, ne samo da brinu, nego su zaista zastrašujuće. Main Kampf je jedna od najtraženijih knjiga na tržištu u nekim evropskim zemljama. Priprema se već treće izdanje te knjige. Često pitaju novinari šta mislite o knjizi Main Kampf. Ako mene pitate, mislim sve najgore i mislim da ovo nije trenutak za obnavljanje izdanja te knjige. Navodno, izdaje se zato da vidimo kako su zastrašujuće ideje iz te knjige. Kao da to nismo znali i kao da to ne vidimo iz istorijskih podataka i da nismo to čuli od preživelih logoraša iz Dahaua i Aušvica.

RSE: Da li je domaća retorika, sa vrha domaće vlasti, slična retorici koju kritikuje i Amnesty interantional?

Ognjenović: Apsolutno nismo dostigli nikakav politički razgovor i nikakav pravi politički dijalog. Naši se političari uvek ili od nečega brane, ili nekoga napadaju. To je možda jedini model rasprave kod nas. Neko je drugi kriv što njihova politika ne može da uspe, ili pak treba napasti nekoga ko sumnja u njihovu politiku.

RSE: Da li i vas ta retorika podseća na devedesete godine?

Ognjenović: Vrlo često me podseća na devedesete. Da, podseća.

RSE: Prošle godine, prilikom obeležavanja godišnjice osnivanja PEN-a, podsetili ste na Dubrovački kongres Međunarodnog PEN-a 1933. godine, u vreme dolaska fašizma na međunarodnu scenu. Na tom skupu su se čuli pomirljivi glasovi da je PEN nepolitička organizacija i da zato ne bi trebalo da se meša u političke smutnje. Međutim, ipak je zaključeno: „Nemamo pravo da ćutimo i da posmatramo sa strane“. Da li se PEN danas drži tog načela?

Ognjenović: Jeste, PEN se uveliko drži tog načela i tačno je nastavio tom stazom. Odnosno, mi se ne bavimo politikom, ali kada se politika bavi nama, mi odgovaramo ravnom merom.

RSE: Da li se to odnosi i na srpski PEN?

Ognjenović: Da, odnosi se i na srpski PEN. Ako ste pratili naše reakcije, mi smo zaista ustajali u odbranu pisaca, slobode reči, dostojanstva pisca, i ne samo pisaca, nego uopšte kulturnih radnika, ljudi koji rade u kulturi, ljudi koji su onemogućeni da rade kako treba, ili su iz političkih razloga sklonjeni i tako dalje.

RSE: Da li uopšte ima PEN, kao jedna važna institucija, uticaja na ono što se događa, na odluke u vrhu države, na atmosferu? Da li ste zadovoljni stepenom uticaja?

Ognjenović: Mislim da je država, odnosno vlast, narcisoidna. Oni vode računa samo o sebi, sebi sličnima i o sopstvenom uticaju.

RSE: Da li su, na primer, tabloidi Informer, Alo, Dnevni telegraf uticajniji u ovom društvu od PEN centra?

Ognjenović: Kako da ne. Sve te tabloidne formacije, koje pominjente, država podržava i izdržava. PEN država jedva izdržava i PEN je na drugoj strani.

RSE: Ova priča nas vraća u devedesete godine, kada su pravljeni spiskovi izdajnika, koji su proterivani, pa i ubijani po tim spiskovima. PEN centar Srbije, u to vreme, zamalo da nije bio izbačen iz Međunarodnog PEN centra. NIje, zahvaljujući i Vama.

Ognjenović: To je bilo u vreme sankcija. Kada su sankcije uvedene 1992. godine, sve naše međunarodne veze su morale biti prekinute sa njihove strane. Dakle, kao što nije radio JAT, kao što nismo mogli da dobijamo časopise iz inostranstva, na koje smo pretplaćeni, tako je i PEN-u saopšteno da će morati da bude “uspavan” na izvesno vreme, dok sankcije traju.

David Albahari i ja smo bili delegati na jednom kongresu u Santijago de Kompostela. Mi smo govorili i pokušali da utičemo na odluku Kongresa da nas zadrže u PEN-u, jer mi sa državom i sa tim što država radi, nemamo ništa. Mi smo protiv toga, kao i oni. Mi smo na potpuno drugoj strani, i politički i moralno. Uspeli smo da ubedimo većinu i većina je glasala da ostanemo u Međunarodnom PEN-u.

Tako smo bili jedina organizacija u zemlji koja je zadržala svoju međunarodnu vezu. Šta više, četiri meseca nakon kongresa u Santijago de Kompostela, tadašnji predsednik PEN-a, dramski pisac Ronald Harwood, došao je u Beograd na premijeru svoje drame “Garderober”, koju je režirao Dejan Mijač, a naslovnu ulogu je igrao Ljuba Tadić.

RSE: Da li se može reći da su danas intelektualci u Srbiji zaćutali?

Ognjenović: Može se reći da postoji neka generalna depresija. Oni su uspeli da razbiju intelektualno jezgro u Srbiji, zapravo da ga polarizuju. Ostavljaju nas da se međusobno prepiremo o stvarima na koje nemamo uticaja, da jedni druge optužujemo za prodržavne i druge aktivnosti, da se vlasti dodvoravamo ili ne dodvoravamo. U međuvremenu smo zaboravili da ima mnogo važnijih stvari od toga ko se između nas ne voli. Te su naše prepirke, koje su krajnje mirnodopske, u redu. Ne moramo se ni oko čega slagati. Uostalom, više mišljenja, bolji zaključak. Mi smo zaboravili da reagujemo zajedno na stvari koje se odnose na sve nas.

RSE: Da li su to bile podele na liniji odnosa prema srpskom nacionalizmu i šovinizmu?

Ognjenović: To su najrazličitiji razlozi. Intelektualci se oko mnogih stvari ne slažu, što je sasvim u redu i što je poželjno. To su divergentna mišljenja, ne traže ničiju glavu, nego traže dokaze. Ljudi se svađaju i dokazuju jedni drugima. Intelektualni život, kulturni ili javni, treba da bude rasprava, a ne aplauz.

RSE: Da, ali ako se to upregne u dnevnu politiku koja je ratnohuškačka, onda to više nije akademska rasprava?

Ognjenović: Ne samo to. Ako to politika zloupotrebi i pospeši kako god može, samo zato da otupi intelektualnu oštricu uperenu prema njima, onda to više nije akademska rasprava, nego svađa u službi nekoga ili nečega.

RSE: Zašto je bilo moguće da na te nacionalističke pozicije stanu krupne institucije, kao što su SANU, Udruženje književnika Srbije? Kako to razumete? Zašto su bile slabe prema tom talasu nacionalizma? Moglo bi se čak reći da su neke stvari potekle iz tih institucija.

Ognjenović: Ne mogu o tome tako lapidarno da govorim. Verujem da tu ima mnogo razloga. Jedan od mnogih razloga je taj što je nacionalizam latentno tinjao u ranijem režimu, kao neka vrsta otpora režimu. Raniji režim je propovedao da smo svi jednaki, da je bratstvo i jedinstvo. Onda se to nacionalno osećanje pregrejalo i usijalo, preuveličavano raznim narodnim pesmama, epskim dokazima.

Breša se otvorila kada je pao Berlinski zid, čak i kad nas. Oslobodili su se te stege. Mogli ste da se napevate tih nacionalističkih pesama do mile volje. Ali, oni su nastavili. Našli su neki drugi zid koji su hteli da sruše. Nastavili su sa nacionalističkom retorikom, koja bi bila smešna, da nije opasna. Bila je opasna i bila je pretvorena u ratničku retoriku.

RSE: Vi ste nedavno, kada ste govorili o srpskoj kulturi, nazvali Srbiju “kulturnim Bangladešom”. Kako smo došli do tog “kulturnog Bangladeša”?

Ognjenović: Pre svega, kada vlast, ili država, daje pare za kulturu, iz nekog razloga ona smatra da ima pravo da naručuje muziku koju plaća, hoće da se peva samo njihova pesma. Država se na izvestan način umešala u kulturu kao finansijer i naručivala stvari koje njoj odgovaraju. Tako je bilo i u socijalizmu ili komunizmu, kako zovemo taj prethodni režim. Mada, oni su tražili samo da se ništa protiv nje, njenih ideja i njene ideologije ne prošvercuje, a na drugo nisu mnogo obraćali pažnju. Tako da smo, za razliku od Sovjeta i Čeha, mogli da slušamo i pevamo džez, putujemo po svetu, donosimo i prevodimo, od sovjetskih disidenata do najmodernijih zapadnjačkih pisaca.

U međuvremenu, država se smanjila. Počela je da bije bitku za sopstvenu premoć. Kultura ju je manje zanimala jer nije više služila, ni kao karanfil u reveru, samo je trošila pare, nije više bila značajna. Mi nismo išli u svet kao kultura, već smo išli u svet kao zemlja koja se brani, koja kaže da nije agresor, koja kaže da nije učestvovala u ratu i tako dalje. Ta čudna, histerična odbrambena politika, je došla najviše do izražaja.

Kultura u to nije mogla da se meša, prava kultura, ne mislim na propagandnu kulturu, ostala je na nekom nebranjenom položaju, u nekom nezgodnom i krajnje nepriličnom interregnumu. Ako redukujete kulturnu potrebu i ne negujete je kako treba, svodite je samo na najnužnije, da vas malo zabavi ili nekako provedete slobodno vreme. Ako kultura nije proboj u nepoznato, ako nije nadogradnja u pravom smislu reči, dobijate blago odumiranje kulture.

RSE: Odnosno, realiti programi su pojeli pravu kulturu.

Ognjenović: Tako je.

RSE: Da li repertoar današnjeg pozorišta u Srbiji korespondira sa ovim vremenom i sa onim što se događa van pozorišnih zgrada?

Ognjenović: Mislim da postoji tendencija i da zaista korespondira sa ovim vremenom, da ga provocira koliko god može. Mislim da su pozorišta, literatura, umetnička muzika, poslednji bastioni protiv starletizacije kulture i javnosti. Gradska pozorišta, koje finansira grad Beograd, kao što su JDP, Beogradsko dramsko, Atelje 202, dečija pozorišta Boško Buha, Malo pozorište Pinokio, dobijaju vrlo malo novca. Oni su na niskim granama, što se tiče finansiranja. JDP ima tri četiri premijere godišnje, što je za onoliko veliko pozorište i tako sjajan pogon za pedeset najboljih glumaca ovoga glumišta, jako malo.

RSE: Kog pozorišnog reditelja iz regiona ne propuštate kada dolazi ovde, ili sa svojim predstavama, ili da kao gost režira u domaćim pozorištima?

Ognjenović: Ima ih više. Među njima je na prvom mestu Oliver Frljić, zatim Dino Mustafić. Mislim da su to sjajni mladi ljudi koji rade dobro pozorište. Frljić, vrlo provokativno i smelo, bezumno hrabro pozorište. Mustafić promišljeno, pokret otpora se u njemu nazire. On ukazuje u svojim predstavama na neke vrlo značajne stvari, poziva na dijalog, na otpor.

RSE: Šta kažete na neke domaće pozorišne stvaraoce, kojima su zatvorena pozorišna vrata?

Ognjenović: Kažem sve najgore. Smatram da su to najopasnije stvari, da se unutar jedne kulture vrše neke nedozvoljene ostrakizacije.

RSE: Čak i neka zvučna pozorišna imena odlaze u inostranstvo i traže tamo sebi uhljeblje jer nemaju ovde mogućnosti da rade.

Ognjenović: Potpuno sa razlogom. Šta nas za to briga. Kod nas je odavno na ceni maksima – koga nema, bez toga se može.

RSE: Vi ste među osnivačima Demokratske stranke. Da li smatrate da je dobar potez što je Demokratska stranka stala iza kandidature Saše Jankovića?

Ognjenović: Smatram da je to izvanredan potez. Smatram da je to pravi čovek na pravom mestu. To je ispit zrelosti za našu političku i kulturnu javnost, za našu društvenu zrelost.

RSE: Na čemu vi trenutno radite?

Ognjenović: Završavam roman.

RSE: Hoćete li nam reći nešto više o romanu?

Ognjenović: Ne bih, to bi bio neki nepriličan EPP.

RSE: A kada je u pitanju pozorište?

Ognjenović: Spremam se da radim neke svoje tekstove ponovo. To su Mileva Anštajn, Mefisto i Jegorov put. Ne znam da li je momenat, zato što finansijske prilike više ne dozvoljavaju da se rade ansambl predstave, a sva ta tri teksta su sa po 20 i više lica.

RSE: Ove nedelje NASA je izašla sa informacijom da je otkrila nove planete, slične zemlji, sa uslovima za mogući život. Da livas je uzbudila ta vest?

Ognjenović: Jeste. Meni je to zanimljivo. To je stvarno prodor u kosmos. Nas je kosmos oduvek pomalo zastrašivao, ta beskrajnost, ta večnost. To me stvarno zanima. Već vidim turističke organizacije koje bukiraju puteve za te neke od tih planeta, za koje se kaže da na njima postoji život.

(Branka Mihajlović, Slobodna Evropa / Foto: Vesna Anđić)

Podelite ovu stranicu!