VIDA OGNJENOVIĆ: I danas bih demonstrantima otvorila vrata pozorišta

...sad već sa iskustvom i utemeljenim osećanjem otpora svakoj diktaturi

09. mar 2019

Kad je taj Devetomartovski protest na Trgu Republike zakazivan, očekivalo se da će organizatori dobiti dozvolu za punu opremu za takav skup. No, verovatno je masovnost učesnika ozbiljno uplašila one koji su o tome odlučivali, pa su zabranili i podizanje tribune i ozvučenje… Nadali su se da će tako najbolje poništiti to okupljanje. Ogromna masa ljudi preteći se talasala na Trgu Republike, nervoza je rasla, vrvelo je od policije u uniformama i civilu, radile su motorole, ključalo je. Verujem da su organizatori sve pokušavali, ali uzalud. A ljudi su neprestano pristizali. Grupe su uzvikivale: Slobo Sadame! Oćemo na Bastilju! Bila sam se dogovorila sa tadašnjim tehničkim direktorom, Spasojevićem, da se otvori balkon za naše članove koji hoće da prate miting. Videći ozlojeđene ljude, uzrujane i spremne na najgore, odlučila sam da govornike pustimo da se odozgo obrate okupljenim ljudima. Dalje znate. Skup je rasteran vodenim topovima, jedan čovek je poginuo, usledila su hapšenja nekih lidera opozicije, a na Trgu Republike su osvanuli tenkovi.

Stanovala sam tada na Novom Beogradu i ujutru sam se javila nekim prijateljima i preplašenoj rodbini, pa se oko devet sati nekako taksijem jedva probila do Brankovog mosta, a onda peške do pozorišta. Grad je delovao avetinjski, bez saobraćaja, bez prolaznika. Sve je delovalo kao dekor za snimanje nekog ratnog filma. Mahnula sam milicioneru koji je stajao pored tenka, parkiranog u parkiću ispred Pozorišta, tik pored spomenika Vasi Čarapiću, i mimikom ga pozvala unutra da popijemo kafu, ali on je stajao kao statua.

U pozorištu sam zatekla samo dvojicu radnika obezbeđenja i mrtvu, preteću tišinu. Bila je nedelja, nigde nikog. Ušla sam u kancelariju i počela da shvatam ozbiljnost situacije. Bilo mi je jasno da hitno treba otkazati večernju predstavu. Pozvala sam onu dvojicu u kancelariju, pa smo užurbano krenuli da vrtimo telefone kod mene i u direkciji Drame. Skoro uglas smo recitovali u slušalicu: „Večerašnja predstava je otkazana, večerašnja predstava je otkazana“. Na sva druga pitanja s one strane, odgovarali smo: “Ništa se ne zna. Javićemo, kasnije“. NJih dvojica su povremeno dodavali: “Ovde je, telefonira“. Valjda ih je poneko pitao za mene. A onda se javio Predrag Ejdus i rekao da će odmah doći, pitao treba li mi šta, da li sam išla kući noćas. Nemojte ništa da se brinete, vikao je, ne mogu vam ništa… Mogu mi sve, Peđa moj, ali valjda neće, pokušavala sam ja da se šalim… Završili smo otkazivanje predstave. Pozvala sam na kućni broj tadašnjeg Ministra kulture, moga prijatelja i kolegu, reditelja, Radomira Šaranovića i pitala ga šta da radim. Dobro je što si otkazala predstavu, rekao je, ne bi ni glumci ni publika mogli da stignu, vidiš šta se radi. Dalje ništa ne znam. Upravo krećem na sastanak. Pazi, čuvaj se provokacija… Javiću ti tokom dana šta se dešava. Telefon je umuknuo.

Tek onda je došao jedan od one dvojice iz obezbeđenja i pitao me da li hoću kafu. Ne, rekla sam, hvala. Počeli su da zovu novinari. Odgovarala sam nasumice, više ni ne znam šta… Onda je ponovo došao onaj isti čovek iz obezbeđenja i pitao da li hoću kafu. Ne, rekla sam ljutito, vidite da razgovaram. Posavetovala sam se sa svojim prijateljem, pozorišnim kritičarem Avdom Mujčinoviće, kako da razgovaram sa novinarima. On mi je rekao: „Kaži sve kako je bilo, reci da si otvaranjem balkona sprečila veliki razbijački rusvaj na Trgu Republike i u centru grada…“

Skoro bez kucanja je ponovo ušao radnik obezbeđenja sa šoljicom kafe u rukama. Spustio je na moj sto i izašao. Ispod šoljice sam videla neki papirić. Mislila sam da je papirić stavio kao podmetač ako prospe kafu, pa sam htela da ga bacim, ali sam opazila da na njemu nešto piše. Pročitala sam rečenicu: Kancelarija vam je ozvučena. Žudno sam ispila štoljicu kafe uz osećanje panike i duboke zahvalnosti tom dobrom čoveku. Evo, zahvaljujem mu i na ovaj način, iako, nažalost, od pre nekoliko godina, živi samo u našem sećanju.

I mnogi me pitaju da li bih danas to uradila. Bih, naravno, sad već sa iskustvom i utemeljenim osećanjem otpora svakoj diktaturi.

(Danas / Foto: Vesna Anđić, RFE)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Raspust
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga