VESNA RAKIĆ-VODINELIĆ: Viva la muerte!

15 Nov 2014

Trgnemo se tek kad nam vrate ratnog zločinca, da dreknemo „Pobedili smo!“ A onda taj obelodani da će rušiti vlast, a kao svoj program ponovi svoju radost zbog ubistva premijera Đinđića

Spava Srbija bez snova. Spava u indiferentnom mraku slabo grejane balkanske krčme, već dugo bez svetiljke, a i prekidač je nestao.

Spavaju sela po Srbiji, spavaju preostali starci u dobro očuvanom sutonu. Spavaju predgrađa škiljavih svetala. Blješti u centrima gradova. Sjaj, muzika, žamor, ali sve je to samo buka spavača, ushićeno, razjareno ili pijano hrkanje.

Spavaju narodni izaslanici u skupštini, vlast vlada bez snova, kroz košmarnu obamrlost sveobuhvatnog vladalačkog dremeža. Spava dično činovništvo; kad se na tren probudi, ono bi da jede, pije, bije i radi na sebi, plagirajući ionako prežvakane reči bez misli. Cvet palanke Srbije, inteligentsya naša, spava mrmoreći stalno iste prisilne priče o usudu, (ne)slobodi, pravdi i nepravdi.

Spavamo, čmavamo.

Ritne se uspavana moja zemlja tek dvaput mesečno, kad primi sve tanju penziju ili platu. Bez snage, no iz navike, nemoćnog besa ili straha. Izjavi kroz san ili škrabucne po internetu štogod kad joj obamrlost oslabi zbog preglasne opomene gospodara naših života i smrti – da je vreme za rad bez snova, cilja i smisla. Inteligenti naši, rasanjeni tu i tamo neodoljivim šarmom malih razlika, napišu domaći iz lektire – nešto navodno otrovno, a redovno otužno, pripisujući ljudima kojih više nema, misli i reči od kojih se ne mogu braniti. Jer, inteligenti pišu uglavnom o ljudima koji su bili budni, dok su oni čmavali bez utopije.

Budni su bolesni, hladni, gladni, oni u strahu zbog sadašnjosti i budućnosti ljudi koje vole. Budni su oni bez šanse da išta promene. Autoriteti, a ovde se pod njima podrazumevaju političari (profesionalci ili amateri, u oba slučaja diletanti) ne bdiju, već kroz nemirni san, čuvaju. Mi čuvamo rasnu i političku čistotu. Uzgajamo u našim političkim leglima samo Vučića, vučiće i pasminu SOP (srpski odbrambeni pas).

I nema nikog nalik Brehtu da zavapi, ali tako da se ne zaboravi lako: O Srbijo, bleda mati, ala su te prespavali tvoji sinovi (i kćeri). Prespavali smo zla koja smo učinili drugima, sebi, otčmavali smo ratove, ubistva, progone, sopstvene živote i nije nam dosta, još nam nije dosta, nikad nam nije dosta.

Šta nas može probuditi i održati budnim? Nagon za samoodržanjem? Mogao bi, da odavno nije postao nagon za samoočajanjem. Zahtev za osnovnom pravdom? Mogao bi, kad pravda u našoj sanjivoj percepciji ne bi bila podeljena: viša, gotovo božja pravda za nas, a vulgarna, za sve druge. Radost života? Da, ali čmavanje i nije neki život. Interes? Da, kada bi se mogao doseći spavanjem. Hamletovska dilema, sve zajedno sa: „Umreti, spavati, možda sanjati“? Da, ali čmavanje i dileme se uzajamno isključuju. Okruženje? Da, kad ratovi za naftu i zbog nafte ne bi bili sve bliži, a izbeglice – što brojnije i drugačije, to neprihvatljivije. Rusija? Da, kad se i tamo ne bi beskrajno spavalo. Zapad? Da, kada bi utopija tamo bila in. Sam čemer čmavanja? Ako razumemo koliki je to čemer.

Trgnemo se iz čmavanja u euforiju tek kad nam vrate optuženog ratnog zločinca bez suda i presude, da bez priziva i savesti dreknemo „Pobedili smo!“ A onda taj, nama povraćeni, hitno obelodani da će rušiti vlast, a kao svoj program (rušenja ove vlasti) ozareno ponovi svoju radost i sreću zbog ubistva premijera Đinđića – jedne od najvećih trauma naše novije političke istorije (držala nas budnim čitavih nekoliko nedelja!). Dobismo tako ponovo, posle više od decenije, prost i jasan politički program: Viva la muerte! Hoće li nas ovaj program održati budnim ili gurnuti u čvršće čmavanje? Još nismo skliznuli u varvarstvo ako pre obamiranja uzmognemo da šapnemo (naravno sami sebi, jer jedino đavo ovde nikad ne spava) – možda ćete pobediti, ali nećete ubediti (Unamuno).

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!