VESNA RAKIĆ-VODINELIĆ: Sloboda mišljenja i izražavanja u vanrednoj situaciji

27 May 2014

Oni koji su se usudili da pojedinačnu odgovornost makar i pomenu, kao da su stavljeni van zakona

Dok je država (štagod se pod njom podrazumevalo) upravljala poplavama, a građani Srbije činili sve što mogu da smanje broj žrtava, gubitke, patnju i štete, svaki pokušaj ukazivanja na ma čiju individualnu odgovornost identifikovanu imenima i prezimenima – ako imena i prezimena „pripadaju“ državi – bio je tretiran kao subverzivni akt. Oni koji su se usudili da pojedinačnu odgovornost makar i pomenu, kao da su stavljeni van zakona. Njihove tvrdnje ili pitanja označavana su kao „bezobrazluk“, blogovi su neskriveno cenzurisani, tabloidi i para-tabloidi su objavljivali „poternice“ takozvanih kritizera (ponovo oživljen termin iz perioda administrativnog socijalizma) na prvim stranama ili na istaknutim mestima elektronskih izdanja, sajtovi su obarani. Ponešto od ovoga poticalo je od državnih ili lokalnih funkcionera, ponešto od revnosnih urednika medija koji podržavaju Vladu ili ne smeju da pokažu da je ne podržavaju, ponešto od (za sada) neidentifikovanih, a izvesno provladinih hakera. Stvar je kulminirala objavom okončanja vanredne situacije na teritoriji Srbije (izuzev nekoliko opština i gradova) i obećanjem premijera Aleksandra Vučića da će on sam „odgovoriti“ na kritike onih „koji nijedan džak nisu napunili“, a „sole pamet“. Kakav će odgovor biti (da li samo verbalni?), redovan ili vanredni, verujem da ćemo brzo saznati.

Pitanje odgovornosti konkretnih državnih organa i državnih funkcionera se, međutim, u državi u kojoj treba da vlada pravo, a ne politička samovolja, mora postaviti. Svako vreme je pravo vreme, pa bilo to i vreme vanredne situacije. Inače, vladavina prava je samo dekoracija. Ako je država i shvata kao dekoraciju, građani joj to ne smeju dopustiti. Jer Ustav Srbije (kakav je da je) u čl. 20. st. 1. određuje čvrste granice ograničenja ljudskih prava: (1) ova prava mogu biti ograničena samo zakonom; (2) zakon može ograničiti ljudska prava samo ako Ustav to dopušta; (3) zakonom se ljudska prava mogu ograničiti samo radi ostvarenja svrhe koju dopušta Ustav; (4) ograničenje je dopušteno samo u onom obimu koji je neophodan da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu; (5) zakonsko ograničenje ljudskog prava ne sme zadirati u suštinu samog tog prava koje jemči Ustav. Mogućnost ograničenja ljudskih prava, van uslova iz čl. 20. Ustava, dakle u neredovnim društvenim situacijama, Ustav Srbije predviđa samo u slučajevima vanrednog stanja i ratnog stanja (čl. 200 – 202). Prema tome, u slučaju vanredne situacije ograničenje ljudskih prava je dopušteno samo pod redovnim uslovima iz čl. 20 Ustava (gore navedenim).

Vanredna situacija ne sprečava pozivanje državnih organa na odgovornost, njihovu kritiku: naše pravo na „soljenje pameti“ putem ljudskog prava iz čl. 46. Ustava (sloboda mišljenja i izražavanja), pravno gledano, postoji u vanrednoj situaciji u istom obimu kao i u redovnoj.

Ma kako pravni sistem ovde bio kompromitovan, moramo znati osnovno o obavezama državnih organa i njihovih funkcionera u vanrednim situacijama. Temeljni pravni akt koji je izvor prava u ovoj oblasti jeste Zakon o vanrednim situacijama („Sl. glasnik RS“ br. 111/2009, 92/2011 i 93/2012 – prečišćeni tekst sa izmenama iz 2012. godine, primenjuje se od 6. X 2012. godine). Reč je o Zakonu koji je relativno jasan, sa precizno određenim pojmovima i nadležnostima državnih organa i drugih subjekata. Primera radi, u čl. 8. su dobro definisani pojmovi vanredne situacije, elementarne nepogode, sistema zaštite i spasavanja, tehničko-tehnološke nesreće, katastrofe, rizika i sl.

Obaveze Vlade Republike Srbije detaljno su nabrojane u čl. 10:

„Vlada u oblasti zaštite i spasavanja, obezbeđuje izgradnju i razvoj sistema zaštite i spasavanja Republike Srbije i plansko povezivanje delova sistema i zadataka u jedinstvenu celinu, a naročito:

1) predlaže Nacionalnu strategiju zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama;

2) usvaja Dugoročni plan razvoja sistema zaštite i spasavanja Republike Srbije;

3) prati i preko Republičkog štaba za vanredne situacije koordinira sprovođenje mera predviđenih Nacionalnom strategijom za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama;

4) usvaja Procenu ugroženosti Republike Srbije od elementarnih nepogoda i drugih nesreća (u daljem tekstu: Procena ugroženosti Republike Srbije);

5) obrazuje Republički štab za vanredne situacije;

6) imenuje komandanta, načelnika i članove Republičkog štaba za vanredne situacije, na predlog ministra nadležnog za unutrašnje poslove (u daljem tekstu: ministar);

6a) usvaja godišnji plan rada i godišnji izveštaj o radu Republičkog štaba za vanredne situacije;

7) donosi Nacionalni plan zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama Republike Srbije;

8) naređuje opštu mobilizaciju jedinica civilne zaštite i drugih neophodnih ljudskih i materijalnih resursa sistema zaštite i spasavanja na nivou Republike Srbije;

9) prati i usmerava pripreme za izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja;

10) donosi odluku o pružanju, traženju i prihvatanju međunarodne pomoći u oblasti zaštite i spasavanja;

11) izveštava Narodnu skupštinu o vrsti, uzroku i razmerama vanrednih događaja i vanrednih situacija, o preduzetim merama i aktivnostima sistema zaštite i spasavanja i o procenama daljeg razvoja situacije.“

Šta je Vlada učinila, samo kad je reč o izrično nabrojanim obavezama? Najpre, predložila je Nacionalnu strategiju (iz tač. 1), koju je Skupština usvojila 17. XI 2011 („Sl. glasnik RS“ br. 86/2011). To je, dakle, učinila pretprošla Vlada (premijer Mirko Cvetković). Do danas, nijedna Vlada – pretprošla, prošla, sadašnja – nije donela Dugoročni plan razvoja sistema zaštite i spasavanja Republike Srbije (tač. 2. čl. 10 Zakona), Procenu ugroženosti Republike Srbije od elementarnih nepogoda i drugih nesreća (tač. 4 čl. 10), niti Nacionalni plan zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama Republike Srbije (tač. 7 čl. 10). Sadašnja Vlada nije naredila opštu mobilizaciju jedinica civilne zaštite (zato što ovih jedinica, zaslugom i današnje Vlade, a ne samo ranijih, sem sporadično u ponekoj opštini, zapravo i nema). Izvesno je da je sadašnja Vlada osnovala Republički štab za vanredne situacije (tač. 5. čl. 10), imenovala komandanta (tač. 6. čl. 10), po svemu sudeći je pratila i koordinisala mere predviđene Nacionalnom strategijom i usmeravala pripreme za izvršenje zadataka, donosila je odluke o traženju i prihvatanju međunarodne pomoći (tač. 3, 9. i 10). Ne zna se da li je usvojila godišnji plan rada Republičkog štaba (tač. 6a). Još nije podnela izveštaj Narodnoj skupštini (tač. 11). Sistemski deo posla – donošenje akata, organizovanje i mobilisanje civilne zaštite Vlada nije obavila. Ne samo ova, nego i prethodna Vlada u kojoj je premijer i istovremeno ministar unutrašnjih poslova bio Ivica Dačić, a sadašnji predsednik Vlade koordinator službi bezbednosti – onih koji čuvaju bezbednost države, a ne bezbednost njenih građana. Umesto da postavlja sistem i da ga uskladi, Vlada se prevozila svim podobnim prevoznim sredstvima u pratnji svih podobnih medija.

Bar za ove propuste – ne ulazeći u konkretne okolnosti ove katastrofalne poplave – javnost ima pravo da postavi pitanje odgovornosti Vlade. Isto tako, mora se postaviti i već je postavljeno pitanje odgovornosti za neblagovremeno proglašenje vanredne situacije. Na to se iz vlasti odgovara pretnjama, brisanjem nejasnih i dvosmislenih saveta i naređenja sa interneta koji, međutim, ipak odoleva i teško zaboravlja. Da li je nemar Vlade u obavljanju njenih jasnih dužnosti rezultat brojnih obaveza, nepostojanja podele rada usled sveobuhvatnih težnji premijera ili obični birokratski zaborav, sve to zajedno? U svakom slučaju, Vlada nema pravo na zaborav sopstvene negligencije. Bilo bi važno da ga ne uživa danas i u budućnosti.

Zaboravivši, međutim, da postavi i sredi sistem zaštite i spasavanja, Vlada istovremeno nije zaboravila, čak ni u uslovima vanredne situacije da preduzima „mere i pravna sredstva“ zbog demonstriranja slobode mišljenja i izražavanja njenih građana. Tu ne mislim na krivično delo izazivanja panike i nereda iz čl. 343. Krivičnog zakonika: „(1) Ko iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove paniku, ili teže narušavanje javnog reda ili mira ili osujeti ili značajnije omete sprovođenje odluka i mera državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom. (2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.“ Ono je relativno jasno definisano i odvojivo od kritike vlasti i pozivanja vlasti na odgovornost zbog radnji ili propuštanja u elementarnim nepogodama. Ali, ne treba zaboraviti da se kao izvršioci ovog dela mogu pojaviti ne samo obični građani, već i predstavnici vlasti.

Najzad, ocena o tome da je Zakon o vanrednim situacijama relativno dobar tekst, nužno se mora dopuniti. U velikom delu svojih odredaba, ovaj Zakon se ne primenjuje. Budući da on uređuje obaveze subjekata zaštite i spasavanja, među kojima su najbitniji državni organi i organi lokalne samouprave, Zakon se ne primenjuje voljom (lakše je demonstrirati moć nego se pokoravati zakonu) ili zaboravom (politička moć ima običaj da zaboravi da je zakon zauzdava) vlasti i njenog najisturenijeg predstavnika. Nepostupanje po ovom Zakonu je prekršaj, ali samo za pravna lica i građane. Kad ga Vlada ne primeni – prekršaja nema. Nema ni suda, osim teorijski za neka krivična dela koja bi se, opet teorijski, mogla procesuirati pod okriljem vlasti protiv pojedinaca iz vlasti. Za Vladu, kao državni organ, postoji samo sud javnosti. To je danas sud vrlo oskudnih nadležnosti.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!