VESNA RAKIĆ-VODINELIĆ: Izložba kao cover page

24 Jul 2016

Da li se najnovija Vučićeva izjava može razumeti kao ukazivanje na pritiske, prenemaganje, pripremanje terena za sopstvenu kandidaturu za predsednika Republike, kao erdoganizam, putinizam…

Nije lepo pisati o izložbi koju niste videli – zato ni neću o njoj, a o ideji izložbe – samo uzgred. Cela stvar je, zajedno sa novopromovisanom umetničkom kritičarkom (inače u civilu – predsednicom Narodne skupštine), bizarna baš kao nedavna tuča Pokemon-fanova, pristalica Pegide i antifašista u Minhenu. Samo što tuče na izložbi (još) nije bilo.

Pažnja koja je izložbi posvećena relativno je uspešno pokrila nekoliko vanustavnih ekstravagancija Vlade u tehničkom mandatu, a naročito mandatara samog.

Dobili smo, na primer, vojsku na granicama Srbije, iako je čl. 30. st. 2. tač. 10. Zakona o policiji izuzetno jasan: „Policijski poslovi, u smislu ovog zakona, jesu… 10) kontrola državne granice, poslovi u vezi sa kretanjem i boravkom stranaca, poslovi azila, prekograničnog kriminala, iregularnih migracija i readmisije.“ Sa druge strane, Zakon o Vojsci Srbije ne sadrži nijednu odredbu koja bi se odnosila na čuvanje državne granice, uključujući tu i odredbe koje se odnose na vojnu policiju. Dakle, po zakonima Srbije, granice čuva policija, a ne vojska. To je, uostalom, posledica prihvatanja standarda EU. Na putu prema njoj, a sve pod okriljem otvaranja poglavlja o vladavini prava, mandatar, ovoga puta u jednoj od svojih uloga (doživotnog?) koordinatora službi bezbednosti, zapravo je odlučio o upotrebi vojske, pošto je navodno prethodno priupitao predsednika Republike, a konačno stvar je rešena „na Vladi“. Zašto je bilo potrebno prisustvo vojske kada je Komesar za izbeglice Cucić izjavio da situacija sa izbeglicama u Srbiji nije ni vanredna ni alarmantna, nije jasno. No tim pitanjem se i neću baviti. Problem je čisto pravni i to proceduralni.

Najpre, opšti je utisak da je o upotrebi vojske odlučio koordinator službi bezbednosti, tj. mandatar, tj. Aleksandar Vučić. Da je to samo utisak javnosti – hajde de, u Srbiji javnost i tako ne služi bogzna čemu. Ali, ovu ocenu smo čuli od visoko pozicioniranog lica, samog premijera, premda „tehničkog“, Aleksandra Vučića: „Mandatar Aleksandar Vučić izjavio je danas da je na sednici Biroa za koordinaciju službi bezbednosti odlučeno da se formiraju zajedničke snage policije i Vojske Srbije kako bi se zaštitila granica. Vučić je istakao da na tu odluku treba da da saglasnost predsednik Srbije Tomislav Nikolić.“ (N1info, 16.07.2016.) Dodao je, doduše, da “Srbija neće biti parking za Pakistance i Avganistance koje niko u Evropi ne želi ni da vidi a kamoli da primi”, ali nije se stekao utisak da Pakistan i Avganistan predstavljaju ikakvu opasnost po Srbiju, naročito ne onu koja bi zahtevala angažman vojske. Činjenica da je tehnička vlada aminovala odluku Biroa – ne menja ništa. Vojska je mogla biti angažovana samo da su se prethodno promenili Zakon o policiji i Zakon o Vojsci Srbije. A promena zakona zahteva odluku Narodne skupštine, čija predsednica se odala umetničkoj kritici, umesto da postavi pitanje nadležnosti visokog doma kome predsedava. (Setimo se, međutim, političke kritike koju je u svom parlamentu doživeo predsednik Vlade Slovenije kada je Vlada predložila promenu zakona, kako bi vojska zakonito mogla izići na granicu.) Međutim, za promenu zakona u Srbiji postoje stanovite prepreke. Kratko rečeno – one su u tome što Srbija nema Vladu. U tom pogledu Ustav Srbije je pomalo nezgodan za „predsednika tehničke Vlade“. On, naime, u čl. 128. st. 4. sadrži imperativnu odredbu da Vlada kojoj je prestao mandat može da vrši samo poslove određene zakonom, do izbora nove Vlade. A zakon koji određuje te poslove jeste Zakon o Vladi, koji u čl. 17. propisuje da Vlada kojoj je prestao mandat može vršiti samo tekuće poslove i ne može predlagati Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte niti donositi propise, izuzev ako je njihovo donošenje vezano za zakonski rok ili to nalažu potrebe države, interesi odbrane ili prirodna, privredna ili tehnička nesreća. „Tehnički premijer“ bi se mogao braniti time da je Vlada samo „tehnička“, pa da zato ne može Skupštini predlagati zakone. Ali, kao što se vidi, Zakon o Vladi predviđa i izuzetke. Na primer, „tehnička Vlada“ može predložiti zakon „ako to nalažu potrebe države“. Da li je izvođenje vojske na granice potreba države ili samo demonstracija autokratske volje mandatara? Ako je u pitanju potreba države, zakoni su se mogli izmeniti. U drugom slučaju – šta će nam uopšte zakon kad već imamo (samo)volju? Sve ove dosadne proceduralne prepreke lako su savladane – navodno je UNHCR „pohvalio“ vlasti Srbije zbog opisanog pregnuća. Uprkos toj pohvali – ako je stvarna – šta je sa mantrom mandatara i brojnih tehničkih ministara da se prilagođavamo pravilima EU zbog nas samih, a ne toliko zbog pridruživanja? Šta je sa tim što je poštovanje ustavne i zakonske procedure bitan element vladavine prava? Šta je sa tim što je demokratija sama u značajnoj meri procedura, tj. poštovanje pravila igre? Sa svim tim – nije ništa. Jer, ustavne i zakonske smetnje nismo ni primetili. Umesto toga – dobili smo izložbu.

A, zašto uopšte imamo samo „tehničku“, a ne izabranu Vladu? “Postoje stvari o kojima ne mogu da govorim”, rekao je mandatar (N1info, 23.07.2016.) Dakle, tajna – ali ipak uz izvesne logički neobjašnjive nijanse. Najpre Vučić nam je tajanstveno dao na znanje da stoji pod nečijim pritiskom, za koji međutim ne haje: “U formiranju vlade želim da se vodim kriterijumima koji su najbolji za Republiku Srbiju, a što se drugih tiče… Ne znam kome će se svideti, ne znam da li će nekoga podržavati Amerikanci ili neće”, rekao je on i dodao da ga interesuje samo ono šta misle građani Srbije. Nije zaboravio podršku na davnim, od mnogih već zaboravljenim aprilskim izborima: „Za nas je glasalo 49 odsto građana, kompletna opozicija je dobila 40 odsto – glasali su ljudi koji su gledali šta je najbolje za njih i Srbiju, a ne što vole Vučića.“ Pa, u čemu je onda stvar, zašto Vlade nema? E, o tome mandatar ne može da govori i tako sve u krug. Od aprila do avgusta. A Skupština, sa sve svojom predsednicom, ni da bekne, izuzev o izložbi i – u celoj stvari posve nevinoj – Marini Abramović.

Nije se, međutim, Vučić zaustavio samo na nevoljama o kojima ne sme ni da zucne. I ovo obraćanje naciji morao je začiniti samovoljom: “Ne mogu da formiram vladu koju sam ne bih mogao da podržim. Ako uspem da je formiram, formiraću je, ako ne uspem, formiraće je neko drugi koga ću ja predložiti.“ (N1Info, 23.07.2016.) Naročitu pažnju mi je privukao deo njegove izjave da će Vladu formirati neko koga će On (Vučić) predložiti. Čime je Vučić iz mandatara prerastao u meta-mandatara, koji bez obzira na jačinu potrebe da demonstrira samovolju, ovako nešto odista nije smeo reći. Hoću da kažem – previše je i za sve ono na šta smo se sa Vučićem navikli/navukli – jer radi se o jednom od bazičnih ustavnih pitanja nadležnosti za formiranje organa vlasti, u ovom slučaju Vlade. Iako sam o tome već pisala na ovom sajtu, mislim da treba ponoviti.

Poveravanje mandata za sastav Vlade uređuju Ustav i Zakon o predsedniku Republike. Najpre nadležnost za poveravanje mandata pripada predsedniku Republike: „Kandidata za predsednika Vlade Narodnoj skupštini predlaže predsednik Republike, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista“ (čl. 127 st. 1. Ustava). Drugo, poveravanje mandata se vrši posle Ustavom utvrđene procedure, tj. pošto predsednik Republike obavezno sasluša mišljenje predstavnika izbornih lista (čl. 127 st. 1. Ustava). Saslušavanje ovih mišljenja jeste proceduralno pitanje. Slušanje mišljenja je obavezno, ali sadržine takvih mišljenja pravno ne obavezuju predsednika Republike i nemaju praktični pravni značaj. Treće, poveravanje mandata nije diskreciono ovlašćenje predsednika Republike, prvo zato što on mora poveriti mandat nekome, a drugo zato što ne može da bira kome će mandat poveriti.

Naime, član 18. Zakona o predsedniku Republike glasi:

“Predsednik Republike predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade kad god se bira nova Vlada.

Predsednik Republike dužan je da Narodnoj skupštini predloži onog kandidata za predsednika Vlade koji može da obezbedi izbor Vlade.”

Dakle, u Srbiji, za razliku od nekih drugih država, predsednik Republike ne može da poveri mandat stranci koja ima najviše mesta u Skupštini, ako ta stranka ne može da obezbedi izbor vlade, tj. ako nema natpolovičnu većinu u Skupštini. Kad se pojavi stranka/koalicija koja je obezbedila izbor vlade, tj. koja ima natpolovičnu većinu poslanika u parlamentu, predsednik Republike mora poveriti mandat predstavniku te koalicije. Radi se o pravnoj obavezi predsednika Republike što jasno proističe iz čl. 18 st. 2. Zakona o predsedniku Republike: predsednik Republike dužan je da Skupštini predloži onog kandidata za mandatara (predsednika Vlade) koji može da obezbedi izbor Vlade, tj. onom ko mu pokaže da će obezbediti skupštinsku većinu.

Tomislav Nikolić je poverio mandate za sastav Vlade Aleksandru Vučiću. Ne radi se (tj. ne sme da se radi) o neobaveznom razgovoru njih dvojice. Naglašavam da, po Zakonu o predsedniku Republike, predsednik predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade. Na sajtu Narodne skupštine, kao ni na sajtu predsednika Republike nisam uspela da pronađem tekst predloga Tomislava Nikolića upućen Narodnoj skupštini kojim predlaže Aleksandra Vučića za mandatara, što je, dopuštam, možda moj propust, ali ne isključujem da je poveravanje mandata za sada njihova privatna stvar. U svakom slučaju, lice koje važi za mandatara još uvek nije predložilo Skupštini novu Vladu.

Podvlačim još jednom – nadležnost za predlaganje mandatara jeste isključiva nadležnost predsednika Republike, te Aleksandar Vučić ne može predložiti nekog drugog za predsednika Vlade, ako on ne bude bio u prilici da Vladu “formira”, tj. predloži Narodnoj skupštini. I to Aleksandar Vučić mora znati, ne sme improvizovati, licentia poetica je, u ovakvim stvarima, nedopustiva.

Ni Ustav ni zakoni ne uređuju pitanje vraćanja mandata predsedniku Republike. Po analogiji sa jednom drugom pravnom prazninom – situacijom kad Vlada koju predloži određeni mandatar ne dobije dovoljno glasova u Narodnoj skupštini – treba uzeti da predsednik Republike može odrediti drugo lice za mandatara, pod uslovom da to drugo lice može da obezbedi potrebnu većinu za izbor Vlade i to najkasnije do isteka ustavnog roka za izbor Vlade. Naime, Narodna skupština se raspušta ako u roku od 90 dana od dana svog konstituisanja ne izabere Vladu (čl. 109. Ustava). Radi se o automatskom raspuštanju Narodne skupštine, po sili samog Ustava, tj. ako istekne rok od 90 dana od dana konstituisanja Skupštine, a Vlada ne bude izabrana, Skupština se raspušta bez donošenja ičije odluke, a potom predsednik Republike mora da raspiše nove izbore.

Prema tome, ako se Vučić nećka, neka vrati mandat Nikoliću, dok još ima vremena za određivanje novog mandatara. Da li se ova njegova najnovija izjava može razumeti kao ukazivanje na pritiske (za koje navodno ne mari), demonstriranje umetničkog dojma (prenemaganje), eventualno pripremanje terena za sopstvenu kandidaturu za predsednika Republike, kao erdoganizam, putinizam… (slobodno nabrajati) – građane Srbije se ne tiče. Lice koje je predloženo za mandatara ima određene odgovornosti. Da li mu se moguća Vlada sviđa ili ne sviđa, privatno je pitanje, koje ne sme uticati na njegove javne obaveze. Da li može ili ne može da odoli pritisku – takođe. Ko mu je uzor – privatna je stvar. Javna je stvar da ne sme otezati sa predlaganjem Vlade tako da padne u cajtnot i time izazove nove izbore. Otezanje i „puštanje pare“ – kad je reč o tako javnim stvarima kao što je formiranje Vlade – nije ništa drugo do zloupotreba prava. U vremenu otvorenog poglavlja o vladavini prava.

Peščanik