VESNA RAKIĆ-VODINELIĆ: Bojićeva formula

25 Feb 2013

Kad god političari nešto konzumiraju pred kamerama (piju, jedu, primaju inekcije i slično) – to je upravo ono što ne smemo raditi

Prelistavamo štampu

Nije bilo baš tako davno. U našim sećanjima nepravedno zatureni dr Milovan Bojić, pred televizijskim kamerama je popio neki od brojnih tada uvezenih kineskih lekova da bi pokazao koliko su dobri i neškodljivi. (“Dr Bojić je čak i sam gutao kineske lekove, i to javno, da bi dokazao kako su u redu.”, Vreme br. 538, 26. april 2001)

Pitati Ljubu

„Svi su se lekovi – poluispitani, prepakovani, sa dopisanim i prepravljenim atestima, bez pravog uvida o efikasnosti, kvalitetu ili štetnosti po zdravlje ljudi – našli u velikim količinama u bolnicama i u apotekama. I danas, kad je pukla bruka, i kada već postoje i ozbiljna upozorenja stručnjaka da kineski lekovi nisu ispitani i da bi mogli biti i te kako štetni, oni se i dalje koriste u zdravstvenim ustanovama. Vitamin K je, na primer, stizao bez uputstva. Kinezi faksom pošalju uputstva i uz to pitaju da li su ona potrebna za svih tri hiljade uvezenih bočica vitamina. Ili, za antibiotik gentamicin na ceduljici-uputstvu klinički farmakolog je zapisao ‘Ovaj gentamicin nema oznaku doze, pitati Ljubu da li može da se stavi ista doza kao u prethodnoj pošiljci, jer je isti datum proizvodnje i isti serijski broj.’… Prema ugovoru između Kineza-izvoznika i Zavoda za zdravstveno osiguranje, naručioca uvoza, iz aprila 2000. godine, vrednost uvoza kineskih lekova je 17,5 miliona dolara: za sirovine 5,6 miliona dolara, za gotove lekove 3,3 miliona dolara i za medicinska sredstva 8,4 miliona dolara… U zemunskoj Galenici… u čije su magacine stizali i sirovine i gotovi lekovi iz Kine, a potom distribuirani dalje, nedavno je pronađen još jedan primerak ugovora o uvozu kineskih lekova iz novembra 1999. Reč je o sumi od 6 miliona dolara, ali na tom dokumentu nema nikakve specifikacije o robi, tako da se i ne zna šta je u pitanju. Sirovine su odlazile u druge fabrike lekova, a što se tiče gotovih medikamenata, tu se apsolutno ništa ne zna.“ (Vreme br. 516, 23. novembar 2000)

Bilo je skoro: pred TV kamerama, dr Tomica Milosavljević primio je vakcinu protiv svinjskog gripa (“Ministar zdravlja Srbije Tomica Milosavljević primio je danas u podne u domu zdravlja u beogradskoj opštini Rakovica vakcinu protiv novog gripa H1N1, čime je zvanično počela vakcinacija u Srbiji.“ (Blic, 17. decembar 2009). A, ako smo Tomicu zaboravili, nismo, verujem, Borisa Tadića („Tadić se vakcinisao na svom radnom mestu, u zgradi Predsedništva na Andrićevom vencu. Predsednik Srbije je prošle sedmice rekao da čeka rezultate analize da li je na nogama preboleo novi grip, kako bi se vakcinisao ukoliko su rezultati negativni.“, Beta, 30. decembar, 2009)

Pitati Pravilnik

„Kupovinom Novoartisove vakcine preko Jugohemije prekršen je i Pravilnik o imunizaciji stanovništva, jer vakcina nije ispunjavala član Pravilnika 43.44, kojim je predviđeno da se u Srbiji može koristiti samo celovirusna ili split vakcina, za decu do 8 godina isključivo split. Vakcina koja je kupljena bila je subjunit vakcina koja sadrži pojačivač sklavlen, čija bezbednost nikad nije dokazana, a o tome niko nije zvanično obavestio građane Srbije. Članovi stručnog dela tenderske komisije tada stavljaju primedbu da vakcina nije u skladu sa Pravilnikom.“ (Insajder B92, 16. novembar 2011)… „Policija je ispitala veliki broj osoba, među kojima su bili nekadašnji čelnici Ministarstva zdravlja i RZZO. Budući da je reč o pretkrivičnom postupku svi oni saslušavani su u svojstvu građana. Narednih dana biće saslušan Predrag Kon, bivši predsednik radne grupe za pandemiju gripa – navodi Politikin sagovornik blizak istrazi. Prema njegovim rečima, tokom ovog dela postupka proveravano je i poštovanje uslova tendera firme Jugohemija. Prilikom otvaranja ponuda za uvoz vakcina protiv „svinjskog gripa” u novembru 2009. godine, podsetimo, komisija je za proizvođača izabrala švajcarsku kompaniju Novartis, a uvoznik je bila Jugohemija. Kupljeno je više od 850.000 doza vakcina, a cena po komadu iznosila je oko 800 dinara što znači da je Srbija tada kontingent vakcina platila 6,8 miliona evra.“ (Politika, 6. avgust 2011)

Dešava se ovih dana: ministar poljoprivrede Goran Knežević, uz prethodnicu svojih visokih činovnika, pred TV kamerama pije mleko. Ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović kaže da ga pije, ne izlaže se svedočenju kamera.

Pitati zdrav razum

O aflatoksinu našeg mlečnog puta smo ovih dana dosta naučili – ne treba ponavljati.

Šta mi, građani Srbije, moramo zapamtiti (jer od toga nam zavisi život)? Kad god političari nešto konzumiraju pred kamerama (piju, jedu, primaju inekcije i slično) – to je upravo ono što ne smemo raditi. Jer, posle toga se uglavnom poveća smrtnost, a smanji državni budžet. Političari preživljavaju, a to su ljudi posebnog kova.

A, šta možemo zaključiti? Bez obzira koliko posao političara bio opasno štetan po nas, oni će se među nama slobodno kretati. O njihovim po život i zdravlje štetnim delima još uvek postoji samo medijska istina. Umesto sudske. Evo, čak i rodonačelniku ove estradne konzumentske formule, dr Milovanu Bojiću, nedavno je apelacioni sud ukinuo presudu kojom je osuđen na deset  m e s e c i  zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja.

Ako ni po čemu drugom, zapamtimo dr Bojića po jednoj antologijskoj rečenici: “Srbi nikada nisu bili egzotičan narod. Nikada nisu druge narode terali u egzodus”. Nije prvi put da dr Bojić greši: mi smo odista egzotičan narod! Rade nam o glavi i to pred kamerama, a mi gledamo i zaboravljamo. Eventualno se naljutimo, pa pošaljemo poneki komentar. Kao i ovaj.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!