VESNA PEŠIĆ: Publikum čeka pismo

14 Sep 2012

Tadić je ćutanjem i tihovanjem izbegavao stranku, svestan da ga tamo očekuje polarna hladnoća. Pokušao je da je otopli i prevari izanđalim mitom o izdaji

Posle famozne sednice GO Demokratske stranke, Boris Tadić je izjavio kako sneg nije pao da bi pokrio breg, nego da bi svaka zverčica pokazala svoj trag. U slučaju saradnika Borisa Tadića ti su se tragovi pokazali kao nečovečni. Tadić govori o sebi kao naivnom i bolećivom čoveku koji je verovao svojim ljudima, a ispostavilo se da su ga oni voleli i sledili samo dok je bio moćan. Čim se sapleo, tj. izgubio izbore, i nije uspeo glavešine da dovede na vlast, oni su mu okrenuli leđa. Cela priča se svela na srpski mit o izdaji vođe, u kome se nepogrešivo radi o ljudskoj pokvarenosti, prevari i lažnoj ljubavi, jer se na muci poznaju junaci.

Da nije reč o Demokratskoj stranci, mitska priča o izdaji bi možda opstala neko vreme, mada ona nije prošla ni prilikom razlaza radikala, u kojoj je izdaja vođe bila glavni motiv. Plač zbog izdaje nema realnu šansu da prođe u DS-u. Tu stranku je gradio Zoran Đinđić kao efikasan i moderan instrument za ostvarivanje političkih ciljeva. Ona je menjala svoja politička opredeljenja, često je u tom pogledu bila nejasna i zamućena, ali sama o sebi nije prestala da misli kao o moderno organizovanoj stranci. Tako se bar mislilo, iako zdravi spoj konkurentnosti i lojalnosti u DS-u odavno ne postoji. U poslednjem turnusu prevladala je totalna nemuštost stranke koja je pronašla da joj odgovara Tadić, jer s njim najbolje prolazi na izborima, a šta zastupa i kako to postiže nije važno. Deviza je bila: ćuti, grabi, ne talasaj, ne pitaj, sve je dobro dok nam dobro ide i sedimo na vlasti.

Smeštanje ponašanja Borisa Tadića u zasterelu priču o ljubavi i izdaji, u formu mita o neverstvu najbližih, nije nikakvo iznenađenje. Godinama smo gledali kako on kao predsednik države zapravo ne može drugačije da funkcioniše, nego da se okruži svojim ljudima u bukavalnom smislu reči, ljudima koji su prihvatali da postanu drugari, ili su to bili još od đačkih dana. Tako su od početka njegove dominacije napravljene dve paralelne strukture: stranačka, koja je Tadiću bila daleka, hladna i nepoznata, u kojoj je svako radio kako mu je korisno i probitačno, i ona oko predsednika (“dvora”), koja je funkcionisala neformalno, na ličnim odnosima i drugarstvu. Tu obaveze nisu izvršavane na osnovu formalno definisanih uloga i dužnosti, već je to bilo polje netransparentnih, raspištoljenih drugarskih veza, gde se razmenjivala naklonost, zabava i korist. Tu je zapravo vladala ona “bolećivost” (ja bih rekla bolest) o kojoj Tadić sada govori.

Dovoljno je spomenti da nikada nisu razjašnjeni njegovi odnosi sa Vukom Jeremićem, pa ni sada, kada ga nevešto spominje kao pripadnika izdajničke grupe, jer je navodno nedozvoljeno javno polemisao oko onih 7,5 miliona dolara. Tadić zaboravlja da je on lično morao da mu odobri taj novac. Niko normalan ne može da zamisli da je bez njega takvu odluku mogao doneti Mirko Cvetković. Nepojamno je zašto mu je odobrio toliki novac, isto koliko je nepojamno tako veliko i bezgranično drugarstvo u srcu same državne vlasti, gde mu mesto nije.

Kada je nestao dvor i neformalna družina koja upravljala Srbijom direktno iz Kabineta, Tadić je morao da se vrati u stranku. On je taj povratak maksimalno odlagao, prvo tako što njegova funkcija u stranci nije dovedena u pitanje. Očekivalo se da će on sastaviti vladu i postati njen premijer, a preko tog mesta bi preživeli i njegovi glavni ljudi. Kada je taj poslednji adut propao, Tadić je ćutanjem i tihovanjem izbegavao stranku, svestan da ga tamo očekuje polarna hladnoća. A on nju ne razume i ne podnosi, i zato pokušava da je otopli i prevari izanđalim mitom o izdaji. Ali, ni to ne funkcioniše. Svako ko ga je gledao i slušao mogao je da primeti kako pabirči argumente za svoju poslednju bitku i zasipa gledalište gomilom laži. Izgovarajući sve te laži, one je zapravo razotkrio istinu o tome zašto je izgubio izbore. To je ono o čemu govori Ištvan Kaić kad kaže – laži me da bi saznao istinu.

Pa ipak, Tadić ne odustaje od računice čije važenje ovde još uvek nije isteklo: šta hoćete, u Srbiji je sve mrtvo, svi partijski lideri vladaju godinama, niko ih ne menja, jer niko ne sme da pisne (može samo na prstima da ode); zato se svi uredno vraćaju na vlast, a tu su i specijalizovane ekipe koje znaju kako se obezbeđuju glasovi. Pa zar se tako ne živi u baruštinama zaostalih zemalja kao što je Srbija, pa ko se to sada pravi lud i priča da Tadić mora da ode jer je, kako i sam ex-predsednik lepo kaže, izgubio te proklete izbore za samo dva procenta! Ne, on neće dopustiti da propadne nacionalna institucija, kako on uzvišeno zove DS, jer će se preko nje vratiti na vlast i obnoviti svoj Kabinet, u kome će opet vladati drugarstvo.

Ali, Demokratska stranka nije nacionalna institucija, već stranačka organizacija. Tu se neminovno pojavljuje onaj Drugi, koji kaže da ti je prošao red, da dolaze neki novi, gori ili bolji, to se tačno ne zna. Radi se prosto o tome da ti je vreme nepovratno isteklo. Taj pritisak je stizao sa svih strana, a kada se pitamo zašto je tako, ja nemam drugi odgovor nego da je u Demokratskoj stranci postao običaj da se predsednici menjaju. Tako je još od onog vremena, kada je na opšte zgranuće Zoran Đinđić rešio da smeni Mićunovića i napisao pismo pod naslovom “Zašto hoću da budem predsednik Demokratske stranke”.

I onda je kolala dramatična priča o oceubistvu, o izdaji Đinđićevog duhovnog oca, a Tadić se sada baš tako predstavlja – kao roditelj svog konkuretna, te on ga je u stranku doveo, on ga je izmislio, on ga je za naslednika planirao. A eto kako mu se vraća, nožem u leđa. Ako se ponavlja ta dosadna priča, jer se i dalje veruje da je gledalištu razumljiva, bar da ne izostane pismo. Za sada još nije stiglo. Bio bi red da novi takmaci u običaje uvrste i pismo o namerama, u kojem bi važnu ulogu moralo imati i pismeno kontriranje srpskoj mitologiji o neveri i izdaji. Bez takvog pisma, promena stranačkog vođe postaje obična tuča, od koje koristi neće biti.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!