VESNA CAKELJIĆ : Pariz i prejake reči

26 Nov 2015

Za razliku od ovdašnjih medija, u francuskim reč „muslimani“ nijednom nisam ni čula ni pročitala. Dostojanstveni u svom bolu, francuski reporteri i novinari raznolikog porekla ne govore o muslimanima nego o teroristima, o radikalnim islamistima

Te noći 14. novembra, posle atentata u Parizu, do ujutro sam pratila CNN, iako se ponavljalo jedno te isto: radikalni islamisti, po nalogu takozvane Islamske države, u nekoliko napada pobili su ljude koji su uživali na terasama nekoliko restorana, i na koncertu jedne hejvi metal grupe u dvorani Bataklan. Blizu sto pedeset mrtvih i na desetine ranjenih, slušala sam u neverici. Sve se dogodilo u arondismanima gde je oduvek živelo dosta useljenika iz bivše Jugoslavije, uključujući i Danila Kiša.

Vesti iz Pariza nisu mnogo poremetile uživanje Beograda u poslednjim danima miholjskog leta. Sa Kalemegdanske tvrđave prepune šetača pucao je pogled na novi most, osvetljen u bojama francuske zastave. Kao da je i nebo u smiraj dana poštovalo dane žalosti prelivajući se u crveno-plavim tonovima. Blagi zaokret ulevo, i u vidokrugu se beli zdanje ambasade Francuske, pred čijom kapijom ima cveća i sveća i poruka i slika. Skromno, po meri naše tuge i naše svesti o značaju događaja. U danima žalosti, tu smo odavali počast stradalima, upisivali se u knjigu žalosti, čekajući u redu koji mi se činio prekratak u poređenju sa demonstracijama u Parizu, 1999, protiv bombardovanja Srbije.

Ispred ulaza u Ambasadu sam slušala govor solidarnosti jednog mladog i uspešnog čoveka. Ističući u više navrata da on među prijateljima ima i muslimane, često ponavljajući reč „muslimani“, želeo je da naglasi svoju tolerantnost i otvorenost prema drugome. Međutim, pokazao je dubinu svojih predrasuda. Dosledan sebi, besedu sa religijskom dominantom završio je sentencom počivšeg patrijarha Pavla. Pomislila sam tog trena kako bi bilo primerenije situaciji pročitati odlomak iz Volterove Rasprave o toleranciji (1763) posvećene isključivosti crkvenih ideologija koja vodi u fanatizam. Tim pre što su neke od nesrećnih žrtava izgubile život na bulevaru ovog velikana iz epohe Prosvećenosti, ili Veka svetlosti, na francuskom. Konačno, ovde smo se okupili radi laičke Francuske, radi udara na njene vrednosti i njene slobode koje su postale univerzalne, a ne radi muslimana i pravoslavnih hrišćana.

Za razliku od ovog i sličnih diskursa u domaćim medijima povodom pariskih atentata, u francuskim medijima reč „muslimani“ nijednom nisam ni čula ni pročitala. Dostojanstveni u svom bolu, francuski reporteri i novinari raznolikog porekla ne govore o muslimanima nego o teroristima, o radikalnim islamistima, a pre svega o Daešu (DAECH), koristeći arapski akronim organizacije Islamska država Sirije, Iraka i Levanta. U medijskim zapisima pojavljuje se i skraćenica OIE – Organisation Etat Islamique, što bi kod nas bilo OID – Organizacija Islamska država. Važno je dodati reč „organizacija“.

Na dan žalosti, razgovarala sam sa svojim studentima o tragediji u Francuskoj, naglašavajući da terorizam i radikalni islamizam ne treba povezivati sa islamom. Pomogle su mi dve studentkinje iz Albanije, čijem prisustvu u grupi prve godine studija sam se posebno obradovala. Objasnile su kolegama da je islam religija mira, i da je izvrtanje smisla pojedinih zapisa iz Kur’ana zloupotreba. Ovi su ih slušali bez komentara. Ne verujem da je iko od njih čitao bilo koju svetu knjigu. Potom smo pričali o vrednostima francuske civilizacije (na ovom pojmu insistiram) što je išlo lakše; evocirali smo slobodu izražavanja i odevanja, slobodnu ljubav, miris toplih kroasana na francuskim ulicama u jutarnjim časovima, oko 400 vrsta sireva, slikarstvo, francuske šansone i autorski film, lepote metropole i drugih regija. Ko ne bi pozavideo Francuzima na njihovom načinu življenja, na umeću spremanja i serviranja obeda, na uživanju u životu koje podrazumeva i opuštanje na terasama kafića i braserija…

Naravno, rekla sam im, postoji i druga strana priče. Crni se na društvenim mrežama, gde komentari tipa „Hipokrizija!“ protestvuju protiv solidarnosti. Neki ugledni analitičari zameraju Francuskoj zbog njene uloge u ratnim konfliktima u Libiji, na Bliskom istoku, u podsaharskoj Africi, vraćajući se i na doba kolonizacije i rata u Alžiru. Prebacuju predsedniku Olandu na prejakim rečima, plašeći se onoga što bi moglo da usledi: „To što se dogodilo juče u Parizu i Sen Deniju pored Stadiona Francuske je ratni čin, a zemlja suočena sa ratom treba doneti odgovarajuće odluke“, rekao je sutradan posle atentata.

I pojedini francuski intelektualci preispituju političku liniju svoje zemlje poslednjih godina, pitajući se takođe šta navodi mlade Francuze da pristupe radikalnim islamistima i postanu militanti Daeša. U svom tekstu: „Francuska, uputstvo za upotrebu 2015“ (Autonomija, 15. novembar 2015), Vladimir Arsenijević daje odgovor koji se može različito čitati. Autor, naime, pominje pobunu „mladih imigranata druge generacije“ u predgrađima francuskih gradovа, 2006, navodeći Kasovicov film Mržnja kao ilustraciju situacije u tim getoiziranim naseljima gde vlada nezaposlenost i beznađe. Dok je jedan od protagonista filma „francuski Jevrejin“, piše Arsenijević, druga dvojica su „Arapin iz Magreba i afrički crnac“. Dakle, prvi je Francuz, a druga dvojica nisu? Nije li upravo u tome problem? Zašto je neki potomak imigracije čije je poreklo vidljivo u imenu i na licu (boja kože, druge fizičke karakteristike) smatran pripadnikom druge ili treće generacije doseljenika, dok je sin belih doseljenika smatran Francuzom? Ima li u ovoj primeni dvostrukih aršina ulogu verska pripadnost?

Danas, dok iz razorenih sirijskih gradova beže cele porodice pokušavajući da prežive, mnogi im pomažu, mnogi gunđaju protiv njih. I zato što se među hiljadama tih nevoljnika infiltrirala nekolicina ili, u najgorem slučaju, desetine terorista, počinju da se prave opasni amalgami – Sirijci jednako teroristi, u kojima se pominje i reč s početka ovog teksta: „muslimani“. Valja ponavljati bezbroj puta da su izvršioci atentata u Parizu rođeni i odrasli na Zapadu. Oni su Francuzi i Belgijanci. Nisu ni Sirijci ni Iračani ni Avganistanci. Njihov „čin apsolutnog varvarstva“, kako ga je još nazvao francuski predsednik, jeste divljaštvo u kome su stradali ljudi 26 nacionalnosti, i za to nema nikakvog opravdanja, ni u kakvoj istorijskoj i političkoj prošlosti, ni u kakvoj sadašnjosti.

I nije važno da li je među žrtvama bilo i „naših“, a ne samo „njihovih“. Ti borci „krstaške inteligencije“, kako sebe nazivaju, hteli su da ugase svetla evropske prestonice kulture, domovine prava čoveka. Sejući strah i izazivajući podele, pokušavaju da gase svetla svuda u svetu, juče u Libanu, danas u Tunisu, da ne pominjem podsaharsku Afriku. Ako nas s vremenom vrate u mračnjaštvo, uspeli su. Ako ljudi počnu gledati sa podozrenjem na izbeglice kojima su do juče pomagali, kao i na svoje susede i sunarodnike islamske veroispovesti, onda će to biti pobeda Daeša.

(Autorka je književni prevodilac iz Beograda)

Podelite ovu stranicu!