Uz čudo, za dve decenije stižemo u 1989.

12 Oct 2011

Možda najveći problem zaostajanja Srbije predstavlja razoreno društvo i vrednosni sistemi koje je mnogo teže obnoviti, a uslov su industrijskog razvoja.

Uz puno napora 2030. biće kao 1989.

Ono što je Srbija proizvodila do kraja 80-ih godina prošlog veka, sada je u zoni naučne fantastike. Iz naših hala, u serijama koje su sada nedostižne, izlazili su avioni, kamioni, automobili, traktori, roboti, elektronski i tehnički uređaji.
Domaći građevinari su radili su na projektima širom Azije i Afrike, gde su na tenderima tukli velike multinacionalne kompanije, a velike fabrike imale su partnere iz svih delova sveta.
Ta, iz današnje perspektive idilična slika srpske privrede počela je da tamni 90-ih, kada su rat i sankcije zaustavili razvoj, ali konačan udarac stigao je u prvoj deceniji ovog veka s neuspelom privatizacijom i ambijentom koji je pogodovao samo uvoznicima i sivoj ekonomiji.
Porazan podatak je to što su se dobri majstori iz svih grana priključili armiji nezaposlenih. Oni se polako približavaju granici za penziju, bez dovoljno staža, s problematičnim uplatama doprinosa, a sudbina više od dve trećine radnika – tranzicionih gubitnika, destimulativna je za nove generacije.

Ako se ikada ozbiljno uđe u pokušaj da se obnove raniji kapaciteti i pokrene industrijska proizvodnja, glavni problem biće radna snaga, koja više nije ni edukovana ni kvalitetno obrazovana jer nova znanja nemaju više od koga ni gde da nauče.

Možda najveći problem zaostajanja Srbije predstavlja razoreno društvo i vrednosni sistemi koje je mnogo teže obnoviti, a uslov su industrijskog razvoja. Podsetimo, 1989. koja se obično, kao poslednja uspešna razvojna godina uzima kao reper, samo u industriji je radilo gotovo milion radnika.

Sada ih ima 375.000, što je nivo iz 1961. godine, ali broj je realno manji jer još ima društvenih firmi u kojima odavno nema proizvodnje, a zaposleni postoje samo u spiskovima.

Tu su i privatizovana preduzeća čiji vlasnici samo čekaju da izađu iz sistema kontrole državne Agencije da bi otpustili i ono malo preostalih ljudi i od kupljene firme napravili rentijerski posao ili biznis s nekretninama. Tu je i više od 35.000 preduzeća koja će ove godine ući u stečaj ili likvidaciju zbog računa koji je blokiran duže od godinu dana, a u njima se ne zna ni broj radnika, često ni vlasnik.

Čitavi industrijski centri su ugašeni u prethodne dve decenije, a čak 98 velikih fabrika sa zaokruženim ciklusom proizvodnje, koje su upošljavale najmanje po 5.000 radnika, nestalo je s poslovne mape.

Srbija je bila najuspešnija u proizvodnji armije nezaposlenih, koja prema zvaničnoj evidenciji iznosi oko 650.000, ali su mnogo realnije procene koje govore da je blizu psihološke granice od milion ljudi.

Samo iz ove grube skice jasno je da bi za uspon domaće ekonomije jedina opcija bila: čudo. To uverenje samo se uvećava ako se u analizu uđe dublje ili ako se uporedimo sa zemljama iz okruženja, koje su bile na daleko nižoj startnoj poziciji pre 20 godina nego mi, ali su u međuvremenu tehnološki napredovale, pa iako još kaskaju za razvijenim ekonomijama, mnogo su im bliže i kompatibilnije nego nama.

Industriji razorenoj tokom dve decenije “transparentne“ tranzicije, u optimističkoj verziji biće potrebno bar dvostruko duže vremena da dostigne nivo koji bi imala da zastoja nije bilo, a pod povoljnim okolnostima, u naredne dve decenije, možda bismo mogli da se vratimo na nivo iz 1989.

Jedan od uslova za to je, tvrde stručnjaci, da se umesto nasumice izabranih grana i preduzeća koja donose političke benefite, pronađu i podrže one tehnološke oblasti koje mogu da povuku spiralu razvoja. Podrazumevaju se i sveobuhvatne reforme javnog sektora, od poreskog i pravosudnog sistema, do administrativnih procedura, obrazovanja, profesionalizacije u upravljanju resursima…

Krediti kao politički reket

Uz to, dosadašnje iskustvo s najavljivanim reformama u kojima smo umesto više radnih mesta i efikasne privrede dobili stopu nezaposlenosti koja je premašila 20 odsto i pad udela industrijske proizvodnje sa 34 odsto u 2000. godini na jedva nešto iznad 14 odsto u prošloj, izazvalo je apatiju stanovništva koja je dodatno pojačana brojnim kriminalnim aferama vezanim za privatizaciju, korupcijom u najvišim strukturama vlasti i neispunjenim izbornim obećanjima poput čuvenih 1.000 evra od besplatnih akcija.

Stručnjaci ukazuju na to da je najveći problem to što o razvoju industrije najviše govore ekonomisti, a poslednju reč imaju političari. Tako se dolazi do apsurdnih rešenja da se iscrpljenoj i posustaloj privredi, kao „kec iz rukava“ nude skupi ili „povoljni“ krediti za tekuću likvidnost, obrtna sredstva, izvozne programe.

Pozajmice su, naravno, dostupne uglavnom politički podobnim direktorima ili vlasnicima, od kojih se očekuje da dalje pronose slavu pametne vlasti, a nije na odmet ni neka provizija, tek da politička stranka opstane.

Niko, međutim, u proces ne uključuje nauku i tehnologe, iako je to osnova industrije razvijenih ekonomija. Umesto toga, naš politički establišment stalno najavljuje strane investicije koje će Srbiji doneti nove tehnologije, ali one nikako da stignu.

Na nivou 1990. tek za tri decenije

Petar B. Petrović, profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu i predsednik asocijacije Nacionalne tehnološke platforme Srbije koja je izradila program reindustrijalizacije zemlje, kaže da je povratak na nivo koji je industrija imala 1990. godine moguć tek za tri decenije pod uslovom da se proces reindustrijalizacije odvija u tri faze.

Prva faza revitalizacije starih pogona trebalo bi da se okonča za tri do pet godina, a potom, do 2020. da se realizuje druga u kojoj bi bio obavljen kompletan reinženjering oživljenih fabrika, njihovo prekomponovanje, doterivanje proizvoda i kreiranje novih, ali i jačanje menadžmenta i marketinga.

Tek u trećoj fazi, koja bi mogla da počne 2020, može se govoriti o razvojnoj ekspanziji kojom bi se industrija postepeno prebacivala sa nisko i srednje tehnoloških na visokotehnološke profile.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!