Upitna tolerancija Novosađana

18 Nov 2008

Iako ponosni na ocene da su tolerantni, većina Novosađana prijemčiva je na različitosti samo dok ne „zapreti…

gradskakuca.jpgIako ponosni na ocene da su tolerantni, većina Novosađana prijemčiva je na različitosti samo dok ne „zapreti“ da im one direktno uđu u život, pokazalo je istraživanje „Blica“. U gradu poznatom po multikulturalnosti, multikonfesionalnosti i otvorenosti, tolerancija ipak najčešće postoji samo u teoriji, dok se na prvom ispitu, kada se romska porodica doseljava u komšiluk, treba omogućiti bolesnima od zavisnosti lečenje ili pomoći sugrađanima s invaliditetom, pokazuje dubina predrasuda. A za to su, tvrde sociolozi, odgovorni obrazovni i sistem vaspitanja prepun stereotipa.
Da Novi Sad boluje od prikrivene netolerancije, kažu naši sagovornici, vidi se i na svakodnevnim primerima. Novi Sad je grad u kojem deluje „Nacionalni stroj“, gde su na Dan borbe protiv fašizma pretučeni govornici na Filozofskom fakultetu, i gde mogu da osvanu natpisi sa pozivima na istrebljenje manjina ili kukasti krstovi. Festival lezbijske umetnosti se u gradu već dve godine odigrava tajno, zbog straha od odmazde. Stanari mesne zajednice Podbara ujedinili su se da bi iz kraja iselili ambulantu za lečenje zavisnosti, a adresa jedine apoteke gde se prodaju lekovi za obolele od side se krije da ne bi svi koji u nju uđu nosili pečat. Dovoljno je, kažu naši sagovornici, pogledati zauzeta mesta za osobe s invaliditetom na parkinzima ili saslušati uobičajeni monolog o „dođošima“.
Novosađani, naviknuti na suživot sa manjinama, i u tom pogledu inače izuzetno tolerantni, padaju na ispitu pri kontaktu sa sugrađanima romske nacionalnosti. Prazno mesto kraj osobe romske nacionalnosti u inače prepunom autobusu možda je najbolja ilustracija.
– Moje je iskustvo da Novi Sad pokazuje manje tolerancije nego drugi gradovi Vojvodine. Pritom, kada su Romi u pitanju, ne mogu reći da je u pitanju diskriminacija, već pre jedna vrsta socijalne distance. Novi Sad je grad mejnstrim kulture, u kome je svaka subkultura slabo razvijena, on je konformistički grad, pa se samim tim većinsko stanovništvo slabo meša sa drugačijima. Otud i distanca prema Romima, koja je u suštini socijalna distanca prema nekome ko je siromašniji i slabije odeven – kaže Nenad Vladisavljev, predsednik Udruženja romskih studenata.
Iako svesni da se od njih očekuje da pruže ruku svakome, što se najbolje vidi u sociološkim istraživanjima, Novosađani distancu pokazuju i u susretu sa drugim manjinskim grupama: osobama sa invaliditetom, homoseksualcima ili obolelima od HIV-a.
Jedno od ranijih istraživanja „Blica“ pokazalo je i da Novosađani iskazuju i manjak tolerancije u suživotu u zgradi, jer se na spisku najnepoželjnijih komšija nalaze studenti, vlasnici kućnih ljubimaca, bebe i deca do sedam godina i muzičari. Pa, ipak, tvrdi sociolog Dragan Koković, Novi Sad je i dalje jedna od najtolerantnijih sredina u Srbiji.
– Tolerancija se mora negovati. Mora se shvatiti da ona ne znači da vi treba nekoga da trpite, već da treba da poštujete drugog, ono što on radi bez obzira na različitosti. Moramo isključiti predrasude, prihvatiti ideju da se misliti može samo drugačije, da ne može sve biti crno ili belo i da mora imati nijanse. Da ne treba da se osećamo ugroženo samo zato što neko ne podržava naše mišljenje – poručuje Koković.

Jedva do pomoći za prijatelja u kolicima

– Novosađani ne mogu ni da shvate naše potrebe, ni da nas prihvate u istoj ravni. Sve moje komšije znaju da sam invalid, pa opet moje parking mesto bude zauzeto. Upravo pokušavam da nađem prostorije za seminar, a gradu nema prostora dostupnog osobama sa invaliditetom. Možda je kardinalni primer da sam jedva dozvao nekoga u pomoć kada je moj prijatelj pao iz kolica na drum zbog lošeg ivičnjaka – kaže i Josip Vlček, predsednik Udruženja paraplegičara Novog Sada.

Roditelji pogrešno uče decu

– Tolerantni smo dok se to ne stavi na ispit. Naša netolerancija više se ne može nazvati ni prikrivenom, ali to nije slučaj samo sa Novim Sadom, već i sa drugim gradovima. Korene treba tražiti u našem obrazovnom sistemu, ali i u celokupnom procesu vaspitanja. Roditeljima je običaj da od samog početka uče decu da se negativno ponašanje naziva „ciganisanjem“. Ni ne misle o tome kakvu poruku šalju – kaže socilolog Bojan Panaotović.

(Blic)

Podelite ovu stranicu!