Umro je Vaclav Havel, veliki Evropljanin

18 Dec 2011

U žiži Havelovog interesovanja je bio i krvavi raspad bivše Jugoslavije, koji je doživljavao kao sukob protiv zla oličenog za njega pre svega u režimu srpskog i jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića

Češka je danas izgubila glavnu ličnost otpora Čeha i Slovaka komunističkom režimu, počev od disidentske Povelje 77 do “plišane revolucije” 1989. godine, dramskog pisca koji je poput junaka svojih apsurdnih drama skoro iz zatvorske ćelije ušao u predsednički zamak Hradčani.

Poslednjeg predsednika Čehoslovačke i prvog, dugogodišnjeg predsednika Češke, Vaclava Havela čija su harizma, hrabrost i poštovanje koje je uživao u svetu davale i maloj nezavisnoj Češkoj daleko veću, neočekivanu težinu na međunarodnoj političkoj areni.

Vaclav Havel preminuo je jutros u snu u svojoj slavnoj vikendici Hradecek na severo-istoku Češke iscrpljen dugogodišnjim zdravstvenim problemima, saopštila je njegova portparolka Sabina Tančevova.

Život Vaclava Havela bio je pun apsurda i preokreta kao i njegove drame. “Proživeo sam buran život, interesantno, avanturistički iako sam ja sam čovek koji sukobe i avanture izbegava”, kazao je jednom prilikom Havel.

Kao buržujsko dete iz poznate preduzetničke porodice, bliske i filmskim krugovima međuratne Čehoslovačke, posle pobede komunista na izborima 1948. Havel nije smeo da studira i završio je školu za hemijskog laboranta.

Prve eseje i tekstove objavio je 1955. godine a u svojoj velikoj ljubavi, pozorištu počinjao je kao fizički radnik. Talenat mu je omogućio da se 1960-tih godina probije i kao  dramaturg u praškom Pozorištu Na zabradli.

Njegovi kritički tekstovi i istupanja protiv komunističkig režima, kao i osnivanje disidentskog pokreta Povelja 77 zajedno sa istomišljenicima odveli su ga tri puta u zatvor, gde ga je komunistički režim držao ukupno pet godina.

Sasvim je logično bilo da upravo Havel stane na čelo “plišanoj revoluciji” posle brutalnog razbijanja legalnih studentskih demonstracija 17. novembra 1989. godine kao jedan od najpoznatijih čehoslovačkih disidenata u svetu, iako je za njega znalo vrlo malo ljudi u domovini. Euforično je dočekan kao iskupitelj svih grehova ćuteće čehoslovačke većine u decenijama komunizma i njene prećutne kolaboracije sa režimom.

Kada se posle 13. godina sa pauzom od pola godine na čelu Čehoslovačke, pa Češke, ugasio Havelov simbol na Hradčanima, veliko neonsko srce u februaru 2003. godine kada je vlast predavao sadašnjem predsedniku Češke Vaclavu Klausu, najčitaniji češki dnevnik Mlada fronta Dnes zamolio je čitaoce da ocene tu dugu Havelovu 1989/2003 školsku godinu. Završio je uspehom vrlo dobar. Od deset “predmeta” čistu peticu Havel je dobio iz tri: za svoj angažman u spoljnoj politici, zasluge što je Češka ušla u NATO, a na samitu u Kopenhagenu pozvana i u Evropsku uniju, za majstorstvo s kojim je svoje misli i vizije pretočio u melodičan češki jezik u govorima koje je uvek pisao sam. Najgore, čistom dvojkom je “učenik” Havel prošao zbog pomilovanja i abolicija koje je delio. Osrednjom trojkom je ocenjeno njegovo delanje na domaćoj političkoj sceni, verovatno i zato što je često podsećao naciju da ga “nije izabrala zato da joj laže” i nije oklevao da saopšti svojim Česima neprijatne istine o njima samima. Za odnos prema narodu zaradio je jaku četvorku.

Iako je Havel uvek govorio da bi želeo da ga istorija zapamti kao dramskog pisca a pred smrt se oprobao i u filmu, režirajući ove godine i svoju poslednju dramu “Odlaženje”, svet ga pamti kao državnika, a pre svega neumornog borca za ljudska prava i politiku
koja ne gura na margine moral.

U žiži Havelovog interesovanja je bio i krvavi raspad bivše Jugoslavije, koji je doživljavao kao sukob protiv zla oličenog za njega pre svega u režimu srpskog i jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića. Havel je među prvima tokom rata u Bosni tražio da se bombarduju vojni položaju bosanških Srba, 1995. godine u Vašingtonu a podržao je i bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine uveren da je to manje zlo – humanitarna intervencija s ciljem da se spreči veće humanitarna katastrofa na Kosovu. “Sve što radite kosovskim Albancima kao da radite meni”, poručio je tada Havel srpskim piscima koji su ga podsetili da je upravo u Beogradu bio čitan, prevođen i da su mu u srpskim pozorištima dok je bio zabranjen u Čehoslovačkoj izvođene drame.

Havel je, međutim, prvi u Češkoj a među prvima u svetu pozdravio promene 5. oktobra 2000. godine u Srbiji, pad režima Slobodana Miloševića. Na zasedanju Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda u Pragu te godine javno je prvi čestitao pobedu na izborima Vojislavu Koštunici. Otvorena vrata i podršku od Havela svih tih godina imala je srpska opozicija Slobodanu Miloševiću, a ubrzo nakon promena na vlasti u Beogradu, dočekao je srdačno i tadašnjeg premijera Zorana Đinđića.

(Beta)

Podelite ovu stranicu!