- Autonomija - https://www.autonomija.info -

“Umesto Paje Patka ili Deda Mraza, deci u Srbiji se u jutarnjem programu obraća Ratko Mladić”

“Kada su rehabilitovani zločinci iz Drugog svetskog rata u Srbiji, to je bila priprema za rehabilitaciju zločinaca iz ratova iz devedesetih godina prošlog veka. Danas se ratni zločinci koji su osuđeni za genocid direktno telefonski uključuju u televizijske programe sa nacionalnom frekvencijom i pozdravljaju decu umesto Paje Patka ili Deda Mraza. Osuđeni ratni zločinci predaju na vojnim akademijama, premijerka Srbije ne zna za Srebrenicu…”, izjavio je istoričar Milivoj Bešlin na regionalnoj konferenciji “Ko je prvi počeo? – Istoričari protiv revizionizma”, koja je u nedelju i ponedeljak održana u Novom Sadu.

Bešlin je na taj način aludirao na činjenicu da su u Srbiji četnici izjednačeni sa partizanima, kako bi se prikazalo da je Srbija u Drugom svetskom ratu, tobož, imala dva antifašistička pokreta, kao i na činjenicu da se Ratko Mladić, prvostepeno osuđen za genocid pred Haškim tribunalom, nedavno iz pritvora telefonski uključio u jutarnji program otrovne i odvratne “Hepi” televizije, kako bi publici poručio da ih pozdravlja “deda Ratko”.

“Za tri srpska mučenika”

Prema Bešlinovim rečima, rehabilitacija kvislinga iz Drugog svetskog rata u Srbiji je otvorena početkom devedesetih godina 20. veka, rehabilitacijom vladike Nikolaja Velimirovića, i to uz saglasnost i Socijalističke partije Srbije i desničarske opozicije okupljene oko Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke. “A poznato je da je Nikolaj govorio i pisao da se moli ‘za tri srpska mučenika”: za (četničkog komandanta) Dragoljuba (Dražu Mihailovića), za Milana (Nedića) i za Dimitrija (Ljotića). Rehabilitacijom Nikolaja Velimirovića otvoren je prostor za rehabilitaciju Mihailovića i Nedića”, kazao je Bešlin.

Govoreći o nacionalističkom konsenzusu koji vlada u Srbiji, Bešlin je podsetio da je vrhunac rehabilitacije četništva došao posle pada Miloševićevog režima, odnosno posle takozvanih demokratskih promena od 5. oktobra 2000. godine, i to na podsticaj dotadašnjih opozicionih stranaka, a pre svih Srpskog pokreta obnove.

“Rehabilitacija četnika u Srbiji je izvedena uz potpuni politički konsenzus. Zatim, iako nije rehabilitovan sudski, predsednik kvislinške srbijanske vlade u Drugom svetskom ratu Milan Nedić je rehabilitovan tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih kroz pozorište i kroz predstavu ‘Đeneral Milan Nedić’. On je, takođe, ušao i u zbornik ‘100 najznamenitijih Srba’”, podsetio je Bešlin. Prema njegovim rečima, država Srbija neprestano vrši nasilje nad istoriografijom, a izvršna, zakonodavna i sudska vlast su dale svoj puni doprinos falsifikovanju istorije i izjednačavanju četnika i partizana.

Govoreći o raspadu Jugoslavije, on je podsetio da je Srbija odbila da potpiše zaključke Badinterove komisije i Haške konferencije 1991. godine, a potom je izvršila pritisak i na Crnu Goru da povuče svoj potpis sa dokumenta kojim se garantovala nepovredivost republičkih granica unutar Jugoslavije, nakon čega je bilo potpuno jasno da je za Miloševića i za Srbiju rat jedina opcija. “Iz Srbije je krenulo najžešće derogiranje antifašizma, i to iz intelektualnih krugova. Već u osamdesetim godinama 20. veka nacionalisti su u Srbiji u nauci i u kulturi imali hegemoniju. Tada počinje nametanje neverovatne inverzije, a u toj slici sveta su četnici, nedićevci i ljotićevci bili patrioti”, kazao je Bešlin.

Rat sjećanjima

Istoričarka Dubravka Stojanović ocenila je da se istorija u zemljama na prostoru nekadašnje Jugoslavije zloupotrebljava na dnevnoj bazi: rat je nastavljen drugim sredstvima, odnosno vodi se sećanjima, a ogromne emocije se podižu zahvaljujući zloupotrebi istorije. “Čak i u udžbenicima piše da se 1991. ponovila 1941. godina. A u stvari, ništa nije bilo ni slično: nije bilo Hitlera, nije bilo okupacionih snaga, Jugoslaviju niko nije napao. U Srbiji u školskim udžbenicima za raspad Jugoslavije paradoksalno optužuju samu Jugoslaviju, socijalizam, Ustav iz 1974, a nipošto srpski nacionalizam”, navela je Dubravka Stojanović.

Prema njenim rečima, države u regionu kao da se pripremaju za novi rat, jer aktuelna situacija više liči na predratno nego na poratno stanje. “Naše države svesno ne žele da izračunaju broj poginulih i ubijenih, počevši od Prvog svetskog rata. Srbija žrtve iz toga rata nikada nije prebrojala, a manje-više potpuno otvoreno su govorili o tome da to nisu učinili jer su im mrtvi trebali za izbore za Ustavotvornu skupštinu u Kraljevini Jugoslaviji 1920. godine.

Istoričarka Olga Manojlović Pintar ocenila je da je na delu “izvrnuta perspektiva” Drugog svetskog rata, kroz pokušaje rehabilitacije kolaboracionista i pokušaje da se partizanski pokret pokaže kao kolaboracionistički. “Imamo konstantne poklušaje rehabilitacije Milana Nedića, jer je više nego jasno da se određena politička elita pokušava legitimisati kroz taj čin. Kolaboracionisti se sada predstavljaju kao mučenici kojima je sudila komunistička vlast. A partizanska borba je bila jedna autentična antifašistička borba. Oni su izveli autentičnu revoluciju, koja je proizvela državu kojoj je uspelo da realizuje utopiju. A sada, nakon raspada Jugoslavije, imamo društva koja nisu spremna za komunikaciju”, navela je Olga Manojlović Pintar.

Rušenje spomenika

Istoričar iz Hrvatske Goran Hutinec rekao je da je u toj zemlji uništavanje antifašističkih spomenika posvećenih herojima Drugog svetskog rata doseglo enormne razmere. “Samo vrlo rijetke oaze, poput Istre, ostale su uglavnom pošteđene takve vrste vandalizma. Svi ti porušeni spomenici, koji su vrlo često imali i veliku umjetničku vrednost, ne obnavljaju se”, naveo je Hutinec.

Prema njegovim rečima, rat iz devedesetih godina 20. veka u Hrvatskoj predstavlja nešto o čemu se ne može raspravljati, pa čak i kada su u pitanju oni koji su se u tom ratu borili pod ustaškom devizom “Za dom spremni”, te je u javnom diskursu taj pozdrav, taj slogan postao prihvatljiv, ukoliko je korišten u Domovinskom ratu.

“Pravo suočavanje s prošlošću počinje onog trenutka kada djeca ili unuci očevima ili djedovima počnu postavljati pitanje: šta si radio tokom devedesetih godina 20. vijeka? Do tada, imat ćemo situaciju u kojoj će osobe koje su, ne samo naređivale, već i direktno činile grozne zločine, u javnosti biti predstavljane kao heroji”, poručio je Hutinec.

Istoričar iz Crne Gore Adnan Prekić ocenio je da se u sivilu regionalnih okvira Crna Gora čini kao “svjetionik” antifašizma. “Međutim, u samoj Crnoj Gori nema snage da se ozbiljno postavi pitanje odgovornosti za bombardovanje Dubrovnika. Pokušava se napraviti otklon od toga i pred tim se zatvaraju oči”, naveo je Prekić.

Dodao je da je odluka o podizanju spomenika Josipu Brozu Titu u Podgorici otvorila raspravu u crnogorskom društvu. Tim povodom, Milivoj Bešlin je podsetio da je “lider opozicije” u Crnoj Gori Amfilohije Radović rekao da je bolje da se, umesto Titu, podigne spomenik Musoliniju u Podgorici, čime je jasno rekao na čijoj su strani njegove simpatije.

Jugoslovenski kontekst

Istoričar iz Slovenije Bojan Balkovec rekao je da se Slovenija manje-više distancira od ratova na prostoru bivše Jugoslavije, ali je dodao da i Slovenci imaju svoje mitove o desetodnevnom ratu iz leta 1991. godine.

Po istoričaru Petru Todorovu iz Makedonije konflikt između Makedonaca i Albanaca imao je isti potencijal za prerastanje u rat kao i u Bosni i Hercegovini i dodao da je “velika sreća što nije bilo većeg rata”. “Ali, školski udžbenici su i dan-danas takvi da mogu da prouzrokuju konflikte u Makedoniji. Društvo je podeljeno i nije puno urađeno da se uzroci konflikta otklone”, kazao je Todorov.

Istoričar iz Bosne i Hercegovine Husnija Kamberović rekao je da i među Bošnjacima postoji istorijski revizionizam, kada je u pitanju Drugi svetski rat. “Handžar divizija ili 13. SS divizija u revizionističkim intepretacijama u Bosni i Hercegovini se predstavlja kao jedinica koja nije imala veze sa Hitlerom i koju su činile muslimanske izbjeglice, muhadžiri koji su pokušavali da se odbrane i da uspostave autonomiju Bosne u okviru nacističkog Trećeg rajha”, ispričao je Kamberović.

Govoreći o ZAVNOBiH-u, Kamberović je rekao da ima onih koji uopšte ne znaju za ZAVNOBiH-a. “Nevjerovatna je stvar da se srpska zajednica u Bosni, koja je najvećim dijelom pripadala partizanskom pokretu u Drugom svjetskom ratu, koja je dala veliki doprinos u organizaciji ZAVNOBiH-a, u obnovi Bosne, danas odriče toga. I to do te mjere da je Skupština Republike Srpske poništila odluke ZAVNOBiH-a. Za njih Bosna uopće ne postoji, jer sve što govori o suradnji naroda i o mogućoj ravnopravnosti, njima ne odgovara. Sve što govori o tome da Bosna može postojati kao cjelina, njima ne odgovara. A ovi drugi afirmiraju ZAVNOBiH, ali pri tome zaboravljaju jugoslavenski kontekst, već se ZAVNOBiH spominje kao nešto što je samo po sebi stvorilo Bosnu kakva danas jeste. Odriču se jugoslavenskog konteksta. S druge strane, Željko Komšić, kao zakleti ljevičar, želi promovirati vrijednosti iz Titovog vremena, ideje ravnopravnosti i slobode. I želi poručiti da on nije samo predstavnik jednog naroda, nego svih građana Bosne”, kazao je Husnija Kamberović.

Kult žrtve

Mirovna aktivistkinja iz Hrvatske Vesna Teršelič kazala je da živimo u vremenu eskalacije revizionizma, u kojoj je sve manje prostora za različite interpretacije. Ona je kazala da u regionu ne postoje relevantna istraživanja javnog mnjenja iz kojih bi se mogao izvući zaključak šta mladi misle o ratovima iz devedesetih godina.

“Sramota je da države i vlade zemalja u regionu nisu uradile ništa na pravljenju spiskova žrtava u ratovima iz devedesetih godina, nego se time bave nevladine organizacije”, kazala je Vesna Teršelič.

Prema njenim rečima, ratovi u Jugoslaviji u poslednjoj deceniji 20. veka počeli su tako što je na nacionalizam iz Srbije odgovoreno nacionalizmom iz Hrvatske, plus što je jedna velika armija ostala bez političke kontrole.

Kulturolog iz Banjaluke Srđan Šušnica rekao je da je Republika Srpska zločinačka tvorevina, koja je direktni proizvod agresije na Bosnu i Hercegovinu. “Srbi ne žele da izađu iz kulta žrtve. Ali, otkrivanjem pravog broja žrtava, otkriva se i karakter rata u Bosni i Hercegovini. Na primjer, broj ubijenih srpskih civila je znatno manji od broja ubijenih bošnjačkih civila, što jasno govori o genocidnoj namjeri koja je postojala prema Bošnjacima. Velike je greška što je Republika Srpska ostavljena u životu jer je tako nagrađen genocid. I sada žmirite na činjenice da RS želi ne samo da zamrzne nego i da produbi konflikt. RS je ovaploćenje četničkih ciljeva iz Drugog svjetskog rata. RS je potpuno četnička diktatura”, naveo je Šušnica.

On je naveo da je sa područja Banjaluke, gde tokom rata u Bosni i Hercegovini nije bilo ratnih dejstava, isterano 75.000 ljudi i ubijeno 240. “Ja sam tokom rata imao od 14 do 18 godina, ali osjećam moralnu odgovornost jer sam živio tamo”, rekao je Šušnica.

Govoreći o Srbiji, on je rekao da je ta država “zarobljenik” struktura koje su ne samo vodile rat, već su ga i pripremale od osamdesetih godina 20. veka. “Snaga oružja tada je dala Srbiji status gospodara rata i mira”, naveo je Šušnica.

Živimo krešendo negiranja

Novinar-istraživač Nemanja Stjepanović rekao je da postoji obilje dokaza o tome na koje je sve načine Srbija učestvovala u ratovima u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, od pripreme ratova do njihove realizacije.

“Zato ovde i mrze Haški tribunal jer je dokumentovao kako je Srbija najmanje od leta 1990. godine prisutna preko svoje Službe državne bezbednosti (SDB) u Hrvatskoj, kao i preko Jugoslovenske narodne armije. Prve obuke i prvi instruktori radili su u Golubiću kod Knina, odakle su ih slali dalje po Hrvatskoj. Imamo dokaze i o tome da su članovi SDB Srbije bili i članovi Vlade Republike Srpske Krajine koju je predvodio pokojni haški optuženik Goran Hadžić. I te kako je Srbija učestvovala u ratovima u BiH i u Hrvatskoj, a to se vidi i kroz ‘transformaciju’ JNA u Vojsku Republike Srpske (VRS). Još očitije se vidi i kroz činjenicu da su oficiri VRS i Srpske vojske Krajine (SVK) primali plate iz Beograda”, naveo je Stjepanović.

Prema njegovim rečima, politička i intelektualna elita u Srbiji koristi NATO bombardovanje kao najpogodnije sredstvo da se srbijansko društvo prikaže kao žrtva.

“Međutim, ni tu država ne barata preciznim brojem žrtava, već se spominju brojke od dve do četiri hiljade, kroz narativ da nas je NATO bombardovao bez razloga i povoda. Broj žrtava direktno od NATO bombardovanja, koje je utvrdio Fond za humanitarno pravo (FHP), je 754, od čega je 300 vojnika i policajaca, a 454 su civilne žrtve. Od 454 civilne žrtve, 219 su Albanci, a 207 Srba koji su ubijeni direktno od NATO bombi. Preostale žrtve su drugih nacionalnosti. Kada je reč o žrtvama ‘na zemlji’, ubijeno je ukupno 13.528 ljudi, od čega 10.500 Albanaca, a od toga su 8.700 civilne žrtve. Ubijeno je ukupno 1.200 srpskih civila”, naveo je Stjepanović.

On je naveo da je na području Bratunca i Srebrenice stradalo ukupno 285 srpskih civila tokom rata u BiH, što je takođe činjenica koju vlasti u RS i u Srbiji ne navode, već manipulišu brojkama, kako bi relativizovali genocid nad Bošnjacima u Srebrenici.

“Mi živimo krešendo negiranja ili opravdavanja ratnih zločina. Nismo iščistili te ljude iz državnih struktura, jer da jesmo ne bi bilo ni Aleksandra Vučića na mestu predsednika države, a kamoli osuđenika za ratne zločine Vladimira Lazarevića i Veselina Šljivančanina u javnom životu. FHP je identifikovao 110 ljudi iz policije koji su učestvovali u premeštanju leševa kosovskih Albanaca u masovne grobnice. Međutim, 95 odsto njih su ostali u policiji i napredovali. S tim mi živimo…”, naveo je Nemanja Stjepanović.

Projekat “Ko je prvi počeo? – Istoričari protiv revizionizma” realizuje udruženje “Krokodil” iz Beograda, finansira ga Evropska unija, a implementira se u bliskoj saradnji s organizacijom Forum ZFD Srbija. Projekat su podržali Ministarstvo kulture i informisanja Srbije i Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade Srbije. Konferencija je održana u Omladinskom centru CK 13 u Novom Sadu.

Dinko Gruhonjić (Avangarda, naslovna fotografija: Duško Medić)  

Podelite ovu stranicu!