Ulica Vojislava Despotova

02 Nov 2016

Do ulice Vojislava Despotova u Novom Sadu nije lako doći. Za ovo mi je svjedok pjesnikinja Mirjana Stefanović. Ona i ja smo u petak, 10. juna, išli da nađemo ulicu našega druga Voje. Dan ranije smo se dogovorili da ćemo najprije otići na grobove Vujici i Voji…

?udna stvar su pjesnici i ulice po njima nazvane. Eno, naš ?udesni, ?udoviti i dobri Vujica Rešin Tuci?, avangardni pjesnik, ro?en 1941, živio do 2009, nema nigdje ulice, a Vojislav Despotov, mla?i drug Vujicin (i naš drug, vidi dolje!), ro?en 1950. a preminuo 2000, ima tri ulice. Tri, sve tri su geografski u Vojvodini: jednu u rodnom gradu Zrenjaninu, drugu u beogradskoj Bor?i, tre?u u Novom Sadu. Voja Despotov bi sigurno bio nezadovoljan što sam ima tri ulice, a Vujica nema nijedne. Ustupio bi jednu svoju Vujici. Šta jednu, dao bi mu ih sve tri! No ih Vujica ne bi uzeo. A možda Voja ne bi ni htio da ima ulicu. Obojici bi im bilo nekako i smiješno i nelagodno da se ulice zovu kao što se zovu oni.

A ?udna stvar je i lijenost živih da pomnije izgrade jezik o davanju ulicama imena onih koji više nisu živi. Ta lijenost ?ini da izraz dobiti ulicu djeluje bezobzirno. Kažemo: Vojislav Despotov dobio ulicu! Ili ima ulicu. Ulicu imaš kad te više nema. Na ulici je jasno vidljiva drama izme?u imati i biti. Voje Despotova nema, umro u Beogradu, nakon književne ve?eri, a u nekom ?asu našega življenja bez Voje, Voja je nešto dobio, pa sad to ima. Ima ulicu. Ulicu ima zato što je za života bio neko, a kad se ispisao iz živih, njegovi su se živi prijatelji i poštovaoci založili da Voja ulicu dobije. Sre?a mrtvih svojta je sre?i živih: jedni je imaju, druge zaobi?e.

Do ulice Vojislava Despotova u Novom Sadu nije lako do?i. Za ovo mi je svjedok pjesnikinja Mirjana Stefanovi?. Ovo gore, gdje za Vujicu i Voju rekoh da su bili naši drugovi, odnosi se na nas dvoje, Mirjanu i mene. Mirjana Stefanovi? i ja smo u petak, 10. juna, ove godine, išli da na?emo ulicu našega druga Voje. Dan ranije smo se dogovorili da ?emo najprije oti?i na grobove Vujici i Voji, pa onda s groblja da odemo u Vojinu ulicu. Mirjana se uredila, na glavi šešir, ne ide se na groblje kao na izlet. Dan se, od samog jutra, u?inio vreo, naša potraga za grobovima, zbog nepotpunih i nesre?enih grobljanskih informacija, vrgla se u lutanje i dangubu, a nebna je pržila zvijezda te ?inila da se znojimo, pa smo bili mokri kao da smo livadu plastili. Spomenuli smo se Camusova ‘Stranca’ i one žege u knjizi.

Veliko je groblje novosadsko, i aleje i parcele su mu velike, i pauze su velike me?u parcelama. Oba groba smo tražili dugo, i našli smo ih, i na svakom smo malo proboravili. Kod Vujice smo bili duže, krošnje drve?a daju hladovinu. Kod Voje je ?elopek, ‘ameri?ki’ grob bez humke, nigde lada nema. A grobovi su Vojin i Vujicin jedan od drugoga udaljeni, da mi je do šale, rekao bih da su im grobovi udaljeni skoro koliko su im i stanovi bili udaljeni.

Onda smo, kad je nebeska zvijezda po?ela stvarima izduživati sjenke, u velikoj ulici kraj groblja ušli u taksi. Dobar dan, vozite nas u ulicu Vojislava Despotova. Kako rekoste? Tako kako ?uste, Vojislava Despotova. Nema te ulice. Ima te ulice. Nema kad vam kažem. Ima, kad i mi Vama kažemo, nas je dvoje, a Vas je jedan. Evo vam karta Novog Sada, pa je na?ite, evo vam i auto, pa vi odvedite mene u ulicu toga Vojislava. Pogledamo u kartu, u spisku ulica stvarno nema Vojine ulice. Karta je godište 2014, kaže voza?. Nemogu?e, ulica Vojislava Despotova postoji od 2006, kažem, ali ne nalazim nigdje godište one karte. Nemojte da tražite, znam ja, izdanje je 2014. Dobro, majstore, hajdemo ovako: odvezite nas u Adice, pa ?emo tamo nekoga pitati za ulicu Vojislava Despotova. A što da idemo u Adice? Zato što se, prema našim pouzdanim izvorima saznanja, ulica koju tražimo nalazi u dijelu Novoga Sada koji se zove Adice. Jer je tu nekad bila razlivena voda velike rijeke Dunav, pa je bilo dosta rije?nih ostrvaca, koje, kako znademo, ljudi zovu ade i adice. E sad, kaže majstor, odoste predaleko, znam Adice kao svoj džep. E odli?no, vodite nas u taj svoj džep. Krenemo prema džepu, preko Sailova, a majstor nas propituje: te odakle smo, te zašto smo, Voja Despotov bi rekao kosmos i zaštosmos. Tosmos i zatosmos, amigos de Voja Despotov. Auuu, stvarno se ulica zove po vašem drugu? Vala se zove. E iskreno se nadam da ?ete je na?i, a moj me predosje?aj u?i da je ne?ete. Ho?emo je, ho?emo, benzina Vam je pun rezervoar, je li? Za benzin zapelo nije.

Hajde ovuda, hajde onuda, stoput lijevo, pa stoput desno, te u?emo mi u Adice. Ulice su džombastije, asfalt izlokan, ima ku?a s krovovima na dvije vode, na tri, bez fasada, crvene se, ja?a im cigla od maltera. Idu dva vesela Cigan?eta: znate li gdje je ulica Vojislava Despotova, znamo, znamo, daleko tamo na drugi kraj, samo vozite, tamo stanuje moj ro?ak, tamo blizu njega je ulica Spotova. Naš majstor kaže, pusti ih, bre, zavla?e nas. Dalje još, jedan stariji, i on, po koži vidimo, naš Ciganin: ne zna, nikad ?uo. Naš majstor kaže, e jesam vam reko. Hajde još malo, ulice krivudave, ?as trava, ?as pola vo?njaka nekog, jedan dje?ak nam kaže nikad ?uo, uginje ramenima. Najzad jedan koji zna: to je bivša 69. Nova, kaže, tamo radionicu ima majstor što mi kola popravlja, idite kako vam kažem. Po?emo i do?emo.

Visoka željezna šipka i na vrhu joj plava tabla s bijelim slovima imena u genitivu Vojislava Despotova, pobodena u travu zelenu. Ispod te table, na šipki, na metar od trave, oklembesila se stara tabla, na njoj piše 69 NOVA. Sve to u dvorištu nove ku?e, ogra?ene ži?anom mrežom. Naš voza?, rodom iz Ljubovije, miješa ekavicu i ijekavicu, izišao iz auta, stoji na dva metra od nas, samo što ne zapla?e od ganutosti. E ovo ima da pri?am svakome: došli drugari u ulicu s imenom svoga mrtvog drugara. Pogledam ga, o?i mu pune suza. Kažemo mu kako je Voja bio izdava? i urednik privatnog ?asopisa za ameri?ku književnost ‘Hej Joe’, pa kako je prevodio sa njema?koga, engleskoga i slovena?kog. Pisao radio-drame, objavio dvadesetak knjiga stihova i proze, toliko i knjiga prevoda. I da ga je sigurno on koji put vozio od kafane do ku?e. Ne slikaj me, kaže Mirjana, vidiš kako sam raš?upana. Ima da te slikam, ja sam raš?upan cijeli život, vidi me. A do Voje i Vujice se više neraš?upan ne stiže.

Vojislav Despotov, naš drug-ulica, pjesnik i prevodilac brojnih knjiga, autor romana i eseja, autor i zbirke i pjesme ‘Pada dubok sneg’, bio je nevjerovatna pojava. Duhovit, opušten, stalno je u rukavima imao gotove dosjetke i poante. Kad smo jednom u Zagrebu, za vrijeme Goranova prolje?a, sve novce potrošili, pitao me je: ‘E Gudževi?u, da te upita nešto skeptik i stoik Despotov: imaš li negde u nekom od brojnih džepova te vetrovke, klju? od taksija? Ja ga nemam, upravo sam spoznao svoje džepove!’

Nezaboravnih na Voju uspomena imam. Evo jedne. S jeseni 1984, za boravka u DDR, došao sam u Horni Hajnk, u Gornjoj Lužici, u ku?u pisca i tadašnjeg potpredsjednika pisaca DDR Jurija Br?zana. (O da, 9. juna ove godine je bilo 100 godina od ro?enja Jurija Br?zana). Tu je, blizu svoga rodnog mjesta Worklecy, Br?zan imao lijepu veliku ku?u. I u ku?i je imao knjigu posjeta, koju bi svojim gostima ljubazno ponudio, da se, prije odlaska, u nju upišu. Nakon što sam se upisao, malo sam prelistao unatrag i, me?u brojnim imenima, našao da je i Voja Despotov ondje bio. Kad sam se vratio u Beograd, zovnuo sam Voju telefonom i kazao mu nešto kao ‘nema smisla, Despotove, svugdje me preduhitriš’. A on ?e: ‘E vide?eš da ?eš re?i da ima smisla, kad te i smr?u budem preduhitrio! Znam da ?eš u?uture biti o?ajan, ali zbog toga što sam te preduhitrio, ne?eš biti nezadovoljan.’ I smijao se, onako skroz neopisivo se smijao preko telefona, Voja naš Despotov.

(Sinan Gudževi?, Novosti)

Podelite ovu stranicu!