Ulica Vojislava Despotova

02 Nov 2016

Do ulice Vojislava Despotova u Novom Sadu nije lako doći. Za ovo mi je svjedok pjesnikinja Mirjana Stefanović. Ona i ja smo u petak, 10. juna, išli da nađemo ulicu našega druga Voje. Dan ranije smo se dogovorili da ćemo najprije otići na grobove Vujici i Voji…

Čudna stvar su pjesnici i ulice po njima nazvane. Eno, naš čudesni, čudoviti i dobri Vujica Rešin Tucić, avangardni pjesnik, rođen 1941, živio do 2009, nema nigdje ulice, a Vojislav Despotov, mlađi drug Vujicin (i naš drug, vidi dolje!), rođen 1950. a preminuo 2000, ima tri ulice. Tri, sve tri su geografski u Vojvodini: jednu u rodnom gradu Zrenjaninu, drugu u beogradskoj Borči, treću u Novom Sadu. Voja Despotov bi sigurno bio nezadovoljan što sam ima tri ulice, a Vujica nema nijedne. Ustupio bi jednu svoju Vujici. Šta jednu, dao bi mu ih sve tri! No ih Vujica ne bi uzeo. A možda Voja ne bi ni htio da ima ulicu. Obojici bi im bilo nekako i smiješno i nelagodno da se ulice zovu kao što se zovu oni.

A čudna stvar je i lijenost živih da pomnije izgrade jezik o davanju ulicama imena onih koji više nisu živi. Ta lijenost čini da izraz dobiti ulicu djeluje bezobzirno. Kažemo: Vojislav Despotov dobio ulicu! Ili ima ulicu. Ulicu imaš kad te više nema. Na ulici je jasno vidljiva drama između imati i biti. Voje Despotova nema, umro u Beogradu, nakon književne večeri, a u nekom času našega življenja bez Voje, Voja je nešto dobio, pa sad to ima. Ima ulicu. Ulicu ima zato što je za života bio neko, a kad se ispisao iz živih, njegovi su se živi prijatelji i poštovaoci založili da Voja ulicu dobije. Sreća mrtvih svojta je sreći živih: jedni je imaju, druge zaobiđe.

Do ulice Vojislava Despotova u Novom Sadu nije lako doći. Za ovo mi je svjedok pjesnikinja Mirjana Stefanović. Ovo gore, gdje za Vujicu i Voju rekoh da su bili naši drugovi, odnosi se na nas dvoje, Mirjanu i mene. Mirjana Stefanović i ja smo u petak, 10. juna, ove godine, išli da nađemo ulicu našega druga Voje. Dan ranije smo se dogovorili da ćemo najprije otići na grobove Vujici i Voji, pa onda s groblja da odemo u Vojinu ulicu. Mirjana se uredila, na glavi šešir, ne ide se na groblje kao na izlet. Dan se, od samog jutra, učinio vreo, naša potraga za grobovima, zbog nepotpunih i nesređenih grobljanskih informacija, vrgla se u lutanje i dangubu, a nebna je pržila zvijezda te činila da se znojimo, pa smo bili mokri kao da smo livadu plastili. Spomenuli smo se Camusova ‘Stranca’ i one žege u knjizi.

Veliko je groblje novosadsko, i aleje i parcele su mu velike, i pauze su velike među parcelama. Oba groba smo tražili dugo, i našli smo ih, i na svakom smo malo proboravili. Kod Vujice smo bili duže, krošnje drveća daju hladovinu. Kod Voje je čelopek, ‘američki’ grob bez humke, nigde lada nema. A grobovi su Vojin i Vujicin jedan od drugoga udaljeni, da mi je do šale, rekao bih da su im grobovi udaljeni skoro koliko su im i stanovi bili udaljeni.

Onda smo, kad je nebeska zvijezda počela stvarima izduživati sjenke, u velikoj ulici kraj groblja ušli u taksi. Dobar dan, vozite nas u ulicu Vojislava Despotova. Kako rekoste? Tako kako čuste, Vojislava Despotova. Nema te ulice. Ima te ulice. Nema kad vam kažem. Ima, kad i mi Vama kažemo, nas je dvoje, a Vas je jedan. Evo vam karta Novog Sada, pa je nađite, evo vam i auto, pa vi odvedite mene u ulicu toga Vojislava. Pogledamo u kartu, u spisku ulica stvarno nema Vojine ulice. Karta je godište 2014, kaže vozač. Nemoguće, ulica Vojislava Despotova postoji od 2006, kažem, ali ne nalazim nigdje godište one karte. Nemojte da tražite, znam ja, izdanje je 2014. Dobro, majstore, hajdemo ovako: odvezite nas u Adice, pa ćemo tamo nekoga pitati za ulicu Vojislava Despotova. A što da idemo u Adice? Zato što se, prema našim pouzdanim izvorima saznanja, ulica koju tražimo nalazi u dijelu Novoga Sada koji se zove Adice. Jer je tu nekad bila razlivena voda velike rijeke Dunav, pa je bilo dosta riječnih ostrvaca, koje, kako znademo, ljudi zovu ade i adice. E sad, kaže majstor, odoste predaleko, znam Adice kao svoj džep. E odlično, vodite nas u taj svoj džep. Krenemo prema džepu, preko Sailova, a majstor nas propituje: te odakle smo, te zašto smo, Voja Despotov bi rekao kosmos i zaštosmos. Tosmos i zatosmos, amigos de Voja Despotov. Auuu, stvarno se ulica zove po vašem drugu? Vala se zove. E iskreno se nadam da ćete je naći, a moj me predosjećaj uči da je nećete. Hoćemo je, hoćemo, benzina Vam je pun rezervoar, je li? Za benzin zapelo nije.

Hajde ovuda, hajde onuda, stoput lijevo, pa stoput desno, te uđemo mi u Adice. Ulice su džombastije, asfalt izlokan, ima kuća s krovovima na dvije vode, na tri, bez fasada, crvene se, jača im cigla od maltera. Idu dva vesela Cigančeta: znate li gdje je ulica Vojislava Despotova, znamo, znamo, daleko tamo na drugi kraj, samo vozite, tamo stanuje moj rođak, tamo blizu njega je ulica Spotova. Naš majstor kaže, pusti ih, bre, zavlače nas. Dalje još, jedan stariji, i on, po koži vidimo, naš Ciganin: ne zna, nikad čuo. Naš majstor kaže, e jesam vam reko. Hajde još malo, ulice krivudave, čas trava, čas pola voćnjaka nekog, jedan dječak nam kaže nikad čuo, uginje ramenima. Najzad jedan koji zna: to je bivša 69. Nova, kaže, tamo radionicu ima majstor što mi kola popravlja, idite kako vam kažem. Pođemo i dođemo.

Visoka željezna šipka i na vrhu joj plava tabla s bijelim slovima imena u genitivu Vojislava Despotova, pobodena u travu zelenu. Ispod te table, na šipki, na metar od trave, oklembesila se stara tabla, na njoj piše 69 NOVA. Sve to u dvorištu nove kuće, ograđene žičanom mrežom. Naš vozač, rodom iz Ljubovije, miješa ekavicu i ijekavicu, izišao iz auta, stoji na dva metra od nas, samo što ne zaplače od ganutosti. E ovo ima da pričam svakome: došli drugari u ulicu s imenom svoga mrtvog drugara. Pogledam ga, oči mu pune suza. Kažemo mu kako je Voja bio izdavač i urednik privatnog časopisa za američku književnost ‘Hej Joe’, pa kako je prevodio sa njemačkoga, engleskoga i slovenačkog. Pisao radio-drame, objavio dvadesetak knjiga stihova i proze, toliko i knjiga prevoda. I da ga je sigurno on koji put vozio od kafane do kuće. Ne slikaj me, kaže Mirjana, vidiš kako sam raščupana. Ima da te slikam, ja sam raščupan cijeli život, vidi me. A do Voje i Vujice se više neraščupan ne stiže.

Vojislav Despotov, naš drug-ulica, pjesnik i prevodilac brojnih knjiga, autor romana i eseja, autor i zbirke i pjesme ‘Pada dubok sneg’, bio je nevjerovatna pojava. Duhovit, opušten, stalno je u rukavima imao gotove dosjetke i poante. Kad smo jednom u Zagrebu, za vrijeme Goranova proljeća, sve novce potrošili, pitao me je: ‘E Gudževiću, da te upita nešto skeptik i stoik Despotov: imaš li negde u nekom od brojnih džepova te vetrovke, ključ od taksija? Ja ga nemam, upravo sam spoznao svoje džepove!’

Nezaboravnih na Voju uspomena imam. Evo jedne. S jeseni 1984, za boravka u DDR, došao sam u Horni Hajnk, u Gornjoj Lužici, u kuću pisca i tadašnjeg potpredsjednika pisaca DDR Jurija Brězana. (O da, 9. juna ove godine je bilo 100 godina od rođenja Jurija Brězana). Tu je, blizu svoga rodnog mjesta Worklecy, Brězan imao lijepu veliku kuću. I u kući je imao knjigu posjeta, koju bi svojim gostima ljubazno ponudio, da se, prije odlaska, u nju upišu. Nakon što sam se upisao, malo sam prelistao unatrag i, među brojnim imenima, našao da je i Voja Despotov ondje bio. Kad sam se vratio u Beograd, zovnuo sam Voju telefonom i kazao mu nešto kao ‘nema smisla, Despotove, svugdje me preduhitriš’. A on će: ‘E videćeš da ćeš reći da ima smisla, kad te i smrću budem preduhitrio! Znam da ćeš uđuture biti očajan, ali zbog toga što sam te preduhitrio, nećeš biti nezadovoljan.’ I smijao se, onako skroz neopisivo se smijao preko telefona, Voja naš Despotov.

(Sinan Gudžević, Novosti)