U Bastase po zdravlje i odgovornost

28 Sep 2008

Vojvo?ani

Vojvo?ani narkomaniju sve ?eš?e le?e i Banjaluci
Nesre?a retko putuje sama: roditelji, porodica i prijatelji narkomana to najbolje znaju. Zavisnici o teškim drogama, osim što dižu ruku na sebe, dovode svoje najbliže u težak položaj emotivno, društveno, finansijski. Proces izle?enja je dugotrajan, skup, bolan, te krajnje neizvestan. ?ak i u najboljim slu?ajevima nepoznato je kako ?e se bivši zavisnik prilagoditi sredini, jednom kada napusti le?ilište.

U banjalu?kom zaseoku Bastasi od narkomanije le?i se nekoliko Vojvo?ana. Bivša seoska škola 17 kilometara udaljena od Banjaluke, osim za mladi?e iz regije, danas je dvogodišnji dom i za one iz Pirota, Beograda, Niša, a trenutno je svaki ?etvrti šti?enik iz naše Pokrajine. Sa udruženjem gra?ana “Viktorija” povezao nas je otac jednog od šti?enika terapijske zajednice “Bastasi”, kome nije bilo teško da nas povede na put dug 700 kilometara, iako zna da ne?e biti u prilici da vidi svoje dete. Kako nam je priznao, želja mu je da upozna zavisnike i njihove porodice sa “Viktorijom” i na?inom na koji le?e narkomaniju, u nadi da ?e makar još neko od njih ovde potražiti pomo?.

Naš sagovornik i saputnik objasnio nam je da u Srbiji postoji nekoliko centara za le?enje gde je pokušao da pomogne sinu, ali su po njegovim re?ima terapije izuzetno skupe, kratkotrajne i neefikasne. Ili kao krajnje rešenje zavisnicima nude prili?no radikalan religijski spas. Mese?ni boravak u centru u Bastasima košta 130 evra i uz dosta truda i volje, izle?eni pacijent napusti?e ga posle dve godine. Supervizor terapijskog rada Jelena Adamovi? do?ekala nas je u banjalu?koj kancelariji “Viktorije” i objasnila nam kako je sve po?elo.

– U pitanju je relativno star program le?enja kreiran u Italiji. Pre dvadesetak godina uspešno je primenjen u Hrvatskoj i mi smo zahvaljuju?i Bernardici Jureti? uspeli da ga pokrenemo i u Banjaluci. Naši centri nemaju nacionalno niti versko obeležje, smatramo da je minut ?utnje pre obroka dovoljan za molitvu, a tokom velikih verskih praznika vodimo šti?enike u hramove, ukoliko to žele. Ne koristimo lekove ve? okupacionu i psihološku terapiju, pažljivo kreiramo dnevne obaveze i obroke za šti?enike, razgovaramo u grupama. Bavimo se zemljoradnjom, imamo doma?e životinje i trudimo se da budemo samoodrživi. Za roditelje imamo samo jednu “obavezu”, da detetu pruže svu mogu?u podršku i da nam pomognu u izle?enju šti?enika – objašnjava nam Jelena Adamovi?.

Uspešnost le?enja je zadivljuju?a: iznosi preko 90 procenata, ali isklju?ivo u slu?aju šti?enika koji su završili dvogodišnji program. U ovom trenutku gradi se još jedan centar “Kadina Voda” na Manja?i i u njemu ?e biti primenjen identi?an metod le?enja, zdrava okupacija ljudi i kona?no suo?avanje sa sobom. U praksi, to zna?i da izme?u 20 i 30 šti?enika živi na imanju zajedno s terapeutom. Dolazi se i ostaje dobrovoljno, ograda ne postoji, oni koji prevremeno napuste le?enje dobrodošli su nazad, ali kre?u iz po?etka, jedino se agresivno ponašanje ne prašta. Momci po pravilu rade u grupama i zanimljivo je da ne postoji preduslov po kome moraju do?i “?isti” na le?enje, mada je poželjno, budu?i da u suprotnom prvih nekoliko nedelja terapeuti moraju posvetiti pacijentovom fizi?kom stanju, pa tek onda psihi?kom. Ono što u “Viktoriji” dobro znaju je da se narkomanom postaje zbog skupa više okolnosti i problema, i zajednica istih ljudi najbolje doprinosi njihovom le?enju. Oni su sebi “i potpora i ogledalo”.

Vremenom, šti?enici dobijaju sve više obaveza ali i odgovornosti. Zanimljivo je da im uglavnom samo roditelji pružaju isti stepen (ne)poverenja. NJihove posete su ograni?ene na tri u godini, nema razgovora telefonom, saobra?aju isklju?ivo pismima koje pregledaju terapeuti. Razlog ovakvog restriktivnog pristupa je krajnje prakti?an: dok ?ekaju ili ispra?aju roditelje šti?enici su u euforiji koja ih nedeljama pre i posle ?ini nespremnim za psihi?ki i fizi?ki program le?enja. Tako?e, pre?esto su porodice spremne da pacijentu oproste rane grehove i dovedu u sumnju prvobitnu nameru da tamo provede dve godine, po principu “eto, tri meseca si ?ist i zdrav, do?i ku?i”. Upravo u takvim situacijama je presudna uloga porodice i okruženja, da ne odstupaju od kompletnog programa ni pedalj i podrže bližnjeg da istraje. “Jedna blaga re? majke je dovoljna da obezvredi sav trud i nameru da se istraje u le?enju”, saznali smo u centru. Pre polaska na Bastase, sagovornica nam je rekla da skoro svi šti?enici koji su prošli program danas imaju stabilno zaposlenje, redovno se druže, neki su se i oženili i osnovali porodicu.

Pri samom ulasku u Bastase do?ekao nas je dvojac na kolima koje vu?e konj. Pozdravljamo ih, u pitanju je grupa koja jednom sedmi?no odlaže sme?e, nakon toga ih ?ekaju druge obaveze. U adaptiranoj bivšoj školi do?ekuje nas terapeut Jasminko Jovanovi?, kome traje jednonedeljna smena. Momci cepaju drva, pripremaju se za zimu, druga grupa betonira silaz do štale. Jasminko je zadovoljan poslom. “Dok ima smisla i potrebe”, dodaje.
– Kada Jelena pripremi roditelje i pacijenta u savetovalištu, šti?eniku se po dolasku dodeljuje “stariji brat”. To je osoba od poverenja, koja mu je prvih mesec dana kao senka. Tokom po?etka terapije ne teramo šti?enike da jedu sve što im namenimo, niti da se ponašaju po strogim pravilima, dozvoljavamo mali period adaptacije. Žalosno je što postoji jako malo onih koji su sami prelomili i došli ovde. Po pravilu se dešava da šti?enik manipuliše okolinom koja je insistirala na le?enju. Posle par meseci kaže: “Eto, pokušao sam, nije to za mene, sad sam ?ist ionako”.

– To je suludo – kaže terapeut, upozoravaju?i da neki radije odu u zatvor nego na le?enje, dok su od 15 roditelja samo dva para realna i priznaju da im je sin narkoman, i nisu voljni da mu odmah “naka?e orden na grudi” za neka dostignu?a koja u centru uopšte ne “boduju”.

Nakon osam meseci program uglavnom po?inje da daje prve ozbiljne rezultate. Osim što pacijent nije koristio drogu i alkohol, on po?inje da se suo?ava sa samim sobom, u ?emu mu pomažu ostali u prihvatilištu. To je jako bolan i neprijatan proces. Problem je da bivši zavisnik sami sebi realno prizna “to sam što jesam” i da po?ne da razmišlja “zašto uopšte radim nedozvoljene stvari”. Nije, me?utim, dovoljno re?i “ne?u da se droigiram”, ve? da šti?enik uopšte ne ose?a potrebu to da radi.
Ve? letimi?na šetnja terapijskim centrom ukazuje na vojnu disciplinu i raspored. Dokonost ne postoji, u sobi se samo spava i odmara. Po dolasku, uzimaju im se sve vredne stvari, a interesentan je metod dodeljivanja cigareta kao provera volje i metod njenog ja?anja. Puša?i dobijaju deset cigareta dnevno, koje mogu pušiti u za to odre?eno vreme. NJihovo gomilanje i deljenje nije dozvoljeno i smatra se jednim od najtežih prekršaja. Svaki recidiv ovde je kršenje pravila, a sakriti cigarete, krasti ih i nuditi za protivusluge klasi?an je oblik narkomanskog ponašanja, “ravno uzimanju herioina” kaže nam Jovanovi?. Tokom naše posete šti?enici imaju osmeh na licima, ljubazni su i jako drže do reda. Obavezno je gledanje informativnog prorama, ?itanje novina, a u slobodno vreme gledaju filmove, sviraju i zabavljaju se “u granicama dozvoljenog”.

Psihološka terapija se tokom dve godine odvija u ?etiri grupe: A, B, C i D. Potonju ?ine oni koji su tu taze stigli i da bi prešli u najbrojniju, najkriti?niju “C” grupu, moraju sebi iskreno postaviti pitanje “ko sam ja ?” i suo?iti se sami sa sobom. To se dešava za par meseci, ili godinu dana, kako kome, i tu terapeuti “lome” šti?enika. Bivši narkoman zaista po?inje da shvata posledice svog ponašanja po sebe i okolinu. Neki prvi put steknu odgovornost baš u “C” grupi i napuštaju narkomanski princip “de?jeg pomanja zadovoljenja – sad i odmah, po svaku cenu”. Slede?i korak je suo?avanje s roditeljima, što ?ine šti?enici “B” grupe. Kako su nam objasnili doma?ini, to nije naplata starih ra?una ve? otvoren dijalog zrelih osoba gde se iskreno i otvoreno govori o ranama koje su dovele do takvog ishoda, dok je terapeut tu da razgovor protekne konstruktivno. Grupa “A” namenjena je najstarijim stanarima, gde ih pripremaju za odlazak i psihi?ki ja?aju da se spremno uhvate u koštac sa eventualnom stigmatizacijom i problemima koje im društvo može postaviti zato što su bivši narkomani.

Sre?emo i naše Lale, jedan mesi i pe?e hleb, drugi priprema gomboce za desert. Tu nam je i “kolega” koji je došao samo sa bas gitarom, nismo ga sreli, verovatno šeta psa ili pazi na kravu dok je na ispaši. Neki od njih se sigurano u sebi i dalje lome, neki bi da odu istog sekunda ali nemaju gde i kako, tre?i imaju najve?u šansu da jednom postanu ljudi.

Iz Srbije do terapije

Ko god želi da potraži pomo? u “Viktoriji” poželjno je da to u?ini prvo putem telefona, na broj ++387/51/467-462. Potrebni nalazi za odlazak u terapijsku jedinicu su: test na hepatitis B i C, hepatogram, HIV test, test na sifilis, RTG plu?a i nalaz interniste, EEG, nalaz dermatologa, stomatologa i psihijatra, koji potvr?uje da se radi o bolesti zavisnosti. Pozitivni nalazi lekara nisu prepreka da pacijent do?e u centar, kao ni eventualno prethodno krivi?no kažnjavanje, ve? preduslov da stru?njaci znaju kako da mu pristupe.

Za državljane Srbije neophodni su i pasoš, overena zdravstvena knjižica, potvrda o nekažnjavanju iz SUP-a i jedna fotografija. Nov?ani troškovi prilikom ulaska u terapijsku zajednicu podrazumevaju 60 evra za prijavu boravka stranog državljana (SUP-u Republike Srpske), 12 evra za lekarsko uverenje da ne boluje od bolesti visokog rizika, 50 evra za kasu šti?enika namenjenih za nepredvi?ene troškove koji se vra?aju ukoliko se ne potroše. Nakon toga, porodica šti?enika upla?uje 130 evra svakog meseca na ime troškova le?enja.

(Dnevnik)

Podelite ovu stranicu!