TRIBINA: Vojvodina posle izbora (Zrenjanin)

02 Jun 2008

Po čemu bi bila naša zemlja najpoznatija za ovih poslednjih petnaestak godina? Pa, po jednoj neverovatnoj devastac

zrenjanin1.jpgPo čemu bi bila naša zemlja najpoznatija za ovih poslednjih petnaestak godina? Pa, po jednoj neverovatnoj devastaciji perspektive za mlade ljude, radnih mesta, broja opcija u mogućnosti kontakta sa svetom. Posle ovih izbora ima nekih nagoveštaja da se situacija u pogledu, pre svega, vojvođanskog korpusa kreće ka normali, a s druge strane, ovi postizborni pregovori koji su u toku, oni u pravom smislu reči na neki način idu ka devalvaciji volje birača izraženoj na izborima

Tribina
VOJVODINA POSLE IZBORA

Učestvovali:
Laslo Vegel, književnik
Vladimir Ilić, direktor Centra za razvoj civilnog društva
Želimir Žilnik, reditelj

Tribinu moderirala Žužana Serenčeš, dopisnica Radija „Slobodna Evropa“

Pozorišni klub “Zeleno zvono”, Zrenjanin
Utorak, 27. maj 2008, sa početkom u 18.30 časova

zrenjanin2.jpgŽužana Serenčeš: Dobro veče i hvala vam što ste došli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Želimo da pričamo o postizbornoj Vojvodini i postizbornoj Srbiji, u svetlu vojvođanskog identiteta. Zahvaljujem vam se na ovolikom prisustvu, tim više što sam čula da su upravo u toku različiti događaji u Zrenjaninu. Dakle, sudim da je ipak trenutak kada ova tema privlači pažnju.
Za početak, izvinjavamo se zbog malog kašnjenja, ali imajući u vidu da je ovo tribina Nezavisnog društva novinara, shvatite da su, eto, novinari imali malu prednost u uzimanju izjava. Laslo Vegel je bio prilično začuđen kada je zatekao veliki plakat sa svojim i likom ostalih učesnika večerašnjeg razgovora, izgleda da je ovo, rekla bih, čak i izuzetak da su intelektualci, književnici, misleći ljudi na velikim plakatima. Biće ovo, dakle, prilika da upravo takve ljude čujemo večeras.
Znamo kako je glasala Srbija, znamo kako je glasala Vojvodina. Odgovore želimo, i pomoć da razumemo kuda to ide Srbija i kuda to ide Vojvodina, odnosno da nam pomognu u traženju tog odgovora naši večerašnji gosti. Najpre književnik Laslo Vegel, reditelj Želimir Žilnik, vaš sugrađanin Vladimir Ilić, direktor Centra za razvoj civilnog društva, i moram vam reći da je i pored više puta potvrđenih informacija i dobijenih potvrda da će večerašnji gost u ovom razgovoru biti i Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, ispostavilo se da je, što bi rekli, ovo dan kad se situacija svakim minutom sve više intenzivira i po poslednjoj informaciji zbog stranačnih obaveza ipak nećemo imati priliku večeras da ga čujemo. Dakle, ostaje ono zbog čega sam plakat i pomenula, da upravo čujemo o današnjem trenutku Srbije i Vojvodine ljude koje manje ili uopšte ne čujemo, za razliku od zaglušujuće buke i ponekad, čini se, prave kakofonije u kojoj slušamo političare o ovoj temi.
Moram još ispričati da je u jednom krajnje privatnom razgovoru, i to uoči prvog kruga izbora u Srbiji, Laslo Vegel to proročki pogodio i prorekao otprilike rezultate koji su nam pokazali i prvi krug izbora i drugi krug izbora. Mnogo se govorilo o tome da je reč o referendumskom glasanju, što pretpostavlja dobijanje odgovora na jedno ključno pitanje, a to je kuda ide ova zemlja. Nisam sigurna, svi vi to znate, da ni u ovom trenutku znamo odgovor na to pitanje. Dakle, čini se da se i dalje nastavlja ova situacija permanentne konfuzije, šizofrenije i, rekla bih, gotovo kolektivne frustracije. Treba da razmislimo i o tome, znajući rezultate izbora i glasanja u Vojvodini u nedelju, šta se to dešava gledajući u odnosu na rezultate glasanja u Srbiji. Predstoje li, u slučaju da na kalemegdanskoj terasi sutra u podne zaista bude potpisan neki sporazum o takozvanoj patriotskoj vlasti, treba li očekivati i udaljavanje, makar u psihološkom smislu, i kakav to uticaj može imati ova snažna vojvođanska poruka od nedelje. U celoj ovoj situaciji koletivne frustracije, rekla bih, svedoci smo i sasvim grotesknih činjenica da nam Dragan Marković Palma postaje takoreći sinonim evropske Srbije i barem pet puta dnevno su nam udarne vesti šta je Ivica Dačić odlučio ili sa kim je razgovarao. Ni dalje nije jasno ide li to Srbija a sa njom i Vojvodina napred ili unazad i, prosto, postavlja se pitanje i apsurdnosti. Može li se istovremeno hodati i napred i unazad i ići na dva puta. Prosto, o toj vrsti kolektivne frustracije i, rekla bih, unutrašnjeg društvenog konflikta volela bih da čujemo najpre Lasla Vegela, kako on doživljava svu apsurdnost ovog trenutka.

Laslo Vegel: Zaista je situacija dosta apsurdna, pre svega što se tiče odnosa političke elite i društva. Sada se vidi da se politička elita i društvo počinju razdvajati – politička elita ide svojim putem a društvo, ovako nemoćno, posmatra sve to posle izbora. E sad, tu moramo i neke nijanse napraviti, što se tiče Vojvodine. Ja zaista nijednog trenutka nisam sumnjao da će u Vojvodini doći do preokreta. U čemu je reč? Svi sanjaju o 6. oktobru, ja mislim da se sad u nedelju u Vojvodini desio 6. oktobar, i to ne na onaj način kako je počelo u Beogradu, nego na jedan evropski, civilizovani, normalni način. To znači da je u Vojvodini sad situacija, može se reći, stabilna što se tiče društva. Dobili su glasove one partije koje imaju jedan rezon, koje imaju jedan evropski rezon i to jasno, tu nema dvosmislenosti, nema s kim kakva koalicija. Međutim, problem Vojvodine je u tome što u nju može da se uvozi beogradski haos jer ipak Demokratska stranka je dobila njaviše izbora, najviše glasova i u Vojvodini.
Ja ne gledam iz te neke partijske prizme, to su tako odlučili glasači i ajde da kažemo da je to u redu. Problem je, međutim, u tome da u drugim delovima Srbije nije tako. I sad će doći iza kulisa neki dogovori, pregovori, dosta sumnjivi, dosta nejasni. Posle 2000. godine smo govorili o „preletačima“, je li, išli su oni posle oktobarskih događaja u neke druge partije iz SPS-a i tako dalje, to ja razmem. Neki ljudi su osetili da su prevareni ili su videli šta je, ali to je individualna odluka. Međutim, sada smo stigli do jedne kolektivne odluke – da jedna partija može postati „preletač“ za 24 časa. To je samo mogućnost, ne znam da li će se desiti, ali ta mogućnost se može dogoditi.
Međutim, sama činjenica da je Demokratska stranka rekla da je Socijalistička partija Srbije poželjna, ona je time rehabilitovala SPS. Tu sad ne treba SPS ni da uđe u vladu, ona je rehabilitovana i stvar je gotova. Šta se desilo? U stvari se desilo ono što se dešavalo za vreme donošenja Ustava, jer onda je postojalo jedinstvo između tih partija, postojalo je na nivou republičkog parlamenta. U stvari, sada sa tom rehabilitacijom počinje stvarati jedno novo haotično jedinstvo u kome će građani verovatno izgubiti tačnu orijentaciju, više neće ni znati za koga su glasali, i tako dalje.
Druga stvar koja mene zabrinjava, a to je jedno veliko, takoreći filozofsko pitanje – i tu će svako imati svoju argumentaciju – a to je da li se može u koaliciju ići sa onom partijom koja je u predizbornoj kampanji govorila nešto suprotno. Oni koji su za to, oni kažu da se u tome krije jedna doza velike racionalnosti, da je to sredstvo da se približimo Evropi, bez toga nećemo moći, i tu zaista čovek nema velikih argumenata protiv toga. Ali, time se afirmiše jedan princip – da cilj opravdava sredstvo. To znači da postoji jedan cilj koji opravdava svako sredstvo. Da li to može jedan moralan temelj ovog društva, o tome se sad vodi jedna rasprava – da to ne može – i kakve tragedije to može da proizvodi, to možemo pročitati u Geteovom „Faustu“, kad Faust sklopi savez sa đavolom. Mi sad imamo takvu situaciju da svako misli da je Faust i sposoban je i ima i želju da sklopi dogovor sa svakim đavolom – ponekad se i ne zna više ko je đavo, a ko je Faust. Ja bih samo za početak ovoliko i dao bih dalje reč.

Žužana Serenčeš: Željko, već duže vremena serviraju nam se različita istraživanja javnog mnjenja i onda, sa manjim ili većim oscilacijama, ipak žele da posvedoče da je da li 2/3 da li 3/4 građana ove zemlje željna Evropske Unije i puta Srbije ka Evropskoj Uniji. S druge strane smo dobili rezultate glasanja, pre svega imam u vidu u Srbiji, kako smo dobili – neki su skloni da protumače kao trijumf, mada ja lično, a vidimo po problemu sastavljanja vlade, imam ozbiljnih rezervi oko te formulacije. Ono što je zanimljivo jeste da zapravo nikada nismo saznali koje se to vrednosti u ove 2/3 ili 3/4 opredeljenih zaista podrazumevaju kao evropske vrednosti. Sa jedne strane vidimo dakle to, a sa druge strane, ponovno nam oživljavaju citate Ćosićeve i njegove teze po kojima su samo veliki narodi predodređeni da imaju velike ljude, velike ljudske individue, a da su mali narodi zato osuđeni na to da im samo nacija bude velika i da su, prosto, u nekoj vrsti obaveze da sve ono što je individualno upotrebe u ono što se zove kao cilj nacija ili država. Upravo je Laslo , dakle, kad govrimo o toj vrsti unutrašnjeg dubinskog konflikta, imao sjajnu dijagnozu kako se, s jedne strane, ta zagledanost i priželjkivanje građanskih sloboda, a sa druge strane, sve to pod imperativom čvrste nacionalne homogenizacije – da je to, zapravo, neka vrsta civilazicjske bigamije. Dakle, kako ti razumeš ovu današnju civilizacijsku bigamiju u Srbiji?

zrenjanin4.jpgŽelimir Žilnik: Razume se, ovo što se danas dešava i to što je Laslo dobro opisao kao jednu vrstu konfuzije, to bi bilo daleko teže razumeti da mi iza sebe nemamo to ogromno dugogodišnje iskustvo, ja bih rekao, jednog bankrotstva političkog sistema. A to bankarstvo je, što je bilo vrlo interesantno, stalno proveravalo referendumima i bezbrojnim izborima da li je narod progledao ili je ostao zaslepljen. I, zanimljivo je reći da u poslednjih tih petnaestak-dvadeset godina, ogroman broj izbora se završavao tako da smo mi sa zaprepašćenjem konstatovali da su ljudi potpuno zaslepljeni jednom maglom zastrašivanja, propagande i pretnjom siromaštvom i glađu. E sad, vidite… nijedna od tih političkih patija, opcija ili faktora nema bog zna kako optimistički izrađen plan i program ekonomskog razvoja, dakle to je ostalo, ali je interesantno, pogotovo po ovim izbornim rezultatima u Vojvodini, interesantno je da je taj mehanizam sejanja straha jednostavno izlapeo. Jer pazite, političke konfrontacije i hvatanje za gušu tokom ove izborne propagande nisu koristili ništa manje zapaljivu i agresivnu retoriku nego što je korišćena retorika u poslednjih dvadesetak godina. Obrnuto od toga, zbog kosovskog problema ta retorika je ponovo vratila na dnevni red deobe na patriote i izdajnike, razume se deobe na one koji su spremni ako treba da idu i u rat sa celim svetom i da sebe vide tokom sledećih decenija van evropske zajednice i tako dalje. Međutim, ta propaganda straha očigledno, po izbornim rezultatima, u Vojvodini nije imala dejstva.
E sad, kad pomislimo otkud se to desilo, da li je narod jednostavno prozreo te političke laži i fantazmagorije, da li se narod umorio, ili je čini mi se posle ovoliko godina racionalno razmislio o nekim dubinskim pitanjima identiteta, jednostavno postavili sebi pitanje – ko smo mi i gde ćemo mi, na koju stranu. E sad pazite, kad se to pitanje postavi u Vojvodini, bez obzira da li ste vi ovde pripadnik etničkih grupa koje su ovde desetinama ili stotinama godina ili ste vi pripadnik ovih novodošlih desetina i stotina hiljada ljudi, koji su kao izbeglice došli posle ovih ratova, jednostavno u Vojvodini teško možete da kažete da pripadate nekom „azijskom korpusu“, i po nekim civilizacijskim tekovinama, kulturi, u krajnjoj liniji, geografskom položaju, po činjenici da ovde svakodnevno na ulicama ćete sresti Rumuna, Srbina, Mađara, Slovaka i tako dalje i da niko od njih neće vaditi jedan na drugog nož, sem ako ne poludi… Tako da mislim da jednostavno taj dubinski odgovor gde smo i ko smo doveo je do toga da ljudi na izbornim listama zaokruže ove opcije koje imaju, ja bih rekao, relativno normalan, pristojan odgovor na to pitanje.
Kako smo prolazili kroz sve ove konflikte, kako je država prolazila kroz sve ove konflikte i kako je ideologija postkomunističkih političara krenula da na neki način selektivno insistira na modifikaciji određenih tradicija i potiskivanju drugih tradicija, posebno na modifikaciji retrogradnih tradicija, tu se desilo još jedno – sa stavljanjem u prvi plan kosovskog mita i svetosavlja, mi smo sebe doveli u situaciju, Srbija je sebe dovela u situaciju da jednostavno se identitetaski doživljava kao satelit ili konfrontirana strana sa kim? – sa istorijskom imperijom, sa Turskom. I ja mislim, kad pogledamo dole, južno od Beograda, vi s jedne strane vidite i jednu još za stepen veću ekonomsku upropašćenost i privrede, i s druge strane vi vidite ljude u toj identitetskoj krizi.
Interesantno je da jedna snažna struja ovdašnjih političkih partija, da je ona prosto smislila i ceo sistem, ceo taj ideološki sistem koji će nastaviti da širi maglu. Ili kad slušate Koštunicu – šta su njegovi programi za budućnost? To je – vratimo se, tako, crkvi… omladina nezaposlena bez mogućnosti da putuje, nek ode u manastri, a kad padne noć nek upali sveću. Razumete? To je taj njegov program kako mi da živimo sledećih pedesetak-šezdeset godina dok se Evropska Unija ne raspadne.
I sad, što je najstrašnije, pazite, za ljude bez perspektive, za ljude bez mogućnosti zapošljavanja, za te osiromašene porodice, taj odlazak u manastir ima i jednu vrlo racionalnu opciju. Zašto? U manastiru ćemo postiti. Mislim… to što ćemo se okrenuti svetosavlju i što ćemo se okrenuti postu, to će nas prosto odvesti u situaciju da se mnogo ne žalimo, tako da mislim da nije narod u Srbiji ništa mnogo luđi, blesaviji nego je jednostavno izložen, rekao bih, većem pristisku da odustane od nekog svog evropskog identiteta i da se vrati u konfrontaciju sa istorijom. To je interesantno. Zašto? Što u isto vreme mi se desilo poslednjih godina da sam pozivan u Tursku da držim predavanja na otvorenim univerzitetima; ja se pitam otkud u Tursku pa kaže – zato što tamo, pored starih državnih univerziteta, gastarbajteri su otvorili ekskluzivno u Istambulu osam novih univerziteta, i svih tih osam novih univerziteta su napravljeni potpuno po evropskim uzorima. I sama ta Turska, sad Istambul, to vam je jedan neverovatno, kako da kažem, uzavreli moderni grad, tako da daj bar da koristimo ono što je ta moderna energija, da kažem, tog Balkana u nekim transformacijama, a to je ono najgore što srpske političke partije, srpski političari, na neki način, ne nude kao opciju.
Po čemu bi bila naša zemlja najkarakterističnija za ovih petnaestak godina? Po jednoj neverovatnoj devastaciji perspektive za mlade ljude i broja radnih mesta, broja opcija u nekoj, da kažemo, mogućnosti kontakta sa svetom, tako da razume se, kažem, posle ovih izbora ima nekih nagoveštaja da se situacija u pogledu, pre svega, tog vojvođanskog korpusa kreće ka normali, a s druge strane, ovi postizborni pregovori koji su u toku, oni u pravom smislu reči na neki način idu ka devalvaciji volje birača izraženoj na izborima. Ako pokušate da predstavite tu sliku koju sad nama političari kreiraju, oni srpsku skupštinu zapravo doživljavaju kao neku veliku robnu kuću koja je pozvala kupce da se sjure i kupe robu koja je pojeftinila; kupci su se sjurili, očekujući da ono što je najkvalitetnije i što je izabrano, što je uzeto, da će to biti osnaženo i da će to prevladati, a ona roba koja je odbačena i koja nije, kako da kažem, smatrana za privlačnu, da će se ta roba na neki način potisnuti i njeni proizvođači će na kraju bankrotirati.
Međutim, ovde je obrnuto. Sad, kad je ta robna kuća zatvorena, kad su ti jeftini proizvodi pokupovani, ovi dobavljači su se skupili i sad dele plen sa jednom jedinom idejom – ajde svi da ostanemo na tržištu. Ja mislim da su to te radnje koje zapravo, da kažemo, hod ka jednom normalnom osećanju jednog učešća običnog čoveka u demokratskim procesima, u dobroj meri obeshrabruju i ono što mene najviše brine to je ta, rekao bih, kontinuirana, može se reći, kontinuirana opasnost od moralnog debakla naše političke elite koja u svakom momentu kad iz tog debakla može da se izvadi, odabere goru opciju.

zrenjanin3.jpgŽužana Serenčeš: Vladimire, evo Željko nam je dao dobar šlagvort – dakle, posle svega ovoga o čemu smo dosad pričali, prosto mora da se nametne pitanje je li posredi ovde politička kriza ili je reč o nekim malo dubljim problemima koje bismo mogli nazvati identitetskom duhovnom, kulturnom krizom, na kraju krajeva. Dakle, ima li uopšte Srbija sliku same sebe u 21. veku, kako ona izgleda a kako izgleda ta slika 21. veka u Vojvodini?

Vladimir Ilić: Uvažena gospodo i uvaženi sugrađani, sve što je maločas u pitanju nabrojano, i još dosta toga pride veoma je inspirativno.za razgovor. Zahvaljujem se na prilici u kojoj sam i još više ljudima koji su omogućili tu priliku da javno govorim s ljudima s kojima ovde govorim, ljudima iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine i pokreta Novi optimizam. Zahvaljujem tako što ću pokušati da svoja zapažanja vežem za teme koje su pokrenuli bilo Žužana svojim pitanjima, bilo Vegel i Žilnik nekim temama. U vezi sa onim o čemu je govorio gospodin Vegel, osvrnuću se ne pitanje vojvođanskog 6. oktobra i na pitanje odnosa Fausta i Mefista u našoj aktuelnoj politici. U vezi sa onim o čemu je govorio gospodin Žilnik, osvrnuću se, pre svega, na pitanje identiteta i na politiku identiteta.
Prvo Faust i Mefisto – Faust bez Mefista je otprilike ništa, on je refleksija. Faust bez Mefista je jedna velika kultura, jedna stvaralačka kultura, ali on nije delatan u prkatičnom smislu. Gete savršeno jasno u svojim refleksijama kaže da onaj ko dela ne može da ima savesti – da bi Faust postao delatan on mora da sklopi taj od Boga prokleti pakt sa đavolom. U protivnom, on neće biti praktično delatan, neće biti ni političar, ni etičar, ni čovek iz Auerbahovog podruma, ni čovek sa carskog dvora, ni vojskovođa, biće ili režiser, ili književnik, ili sociolog, biće intelektualac, kulturnjak. Znači, ko se poduhvati politike, taj nužno ulazi u pakt sa đavolom, i kao što bi rekao jedan od čitalaca Getea, koga su uostalom i poredili sa Geteom, politika nije tramvaj u koji po svojoj volji ulazite i iz koga svojom voljom izlazite. Politika vas vodi negde gde ćete biti prisiljeni da činite izbore koje inače ne biste učinili. Peti oktobar je bio takav izbor i sad je 6. oktobar takav izbor. Tri meseca posle 5. oktobra, tri dana po formiranju Đinđićeve vlade, rekao sam na jednoj konferenciji koju je organizovao pentagonski Institut za mir da su Amerikanci doveli Karadžićeve i Miloševićeve saradnike svojim parama na vlast, što je otprilike istina, i da je to značajan deo suštine 5. oktobra, značajan deo.
Šesti oktobar je, što se Vojvodine tiče, bio zaista u sad u nedelju, a Srbiju još nije zahvatio. Mi imamo Pajtića umesto Đinđića. Uz sav respekt prema pokojnom predsedniku Vlade, koji je poginuo pri vršenju službene dužnosti, bolje je imati kao sadašnjost Pajtića nego Đinđića. Pajtić nije neposredno sarađivao sa Radovanom Karadžićem i nije duže od Miloševića podržavao Karadžića, kao što je činio Zoran Đinđić, a opet nije Pajtić ukupan vojvođanski identitet. A i taj 6. oktobar koji se, sad ću se složiti s gospodinom Vegelom, zbio u Vojvodini sada, prekjuče, nije se desio u Srbiji. U Srbiji to je proces, i to je spiralan proces, sa kretanjima napred i sa kretanjima nazad. Jasan je pravac te spirale, ali broj obrtaja oko te ose, oko te koordinate, i širinu tih obrtaja još ne možemo unapred da odredimo. I tu je sada pitanje identiteta i pitanje identitetske politike. Naravno, svi govrimo o mnoštvu identiteta, o mnogostrukim identitetima, o procesualnosti identiteta, o tome da identiteti nikada nisu ovekovečeni. Samim tim što sam Vladimir, ja nisam ni Laslo ni Žužana ni Želimir, time što sam muškarac, ja izvesno nisam žena, time što sam Jugosloven, nisam ne-Jugosloven, ali svaki identitet podrazumeva neko ograđivanje, neko ograničavanje, neko razgraničavanje i ukoliko se unese makar minimalna primesa pristrasnosti u bilo koji identitet – rasni, verski, nacionalni, klasni, politički, neki šesti – postoji vrlo veliki rizik od neproduktivnih sukoba i od pada u iracionalno. Postoji rizik od rušenja te ravnoteže između Fausta i Mefista, u korist delatnog Mefistovog principa a protiv razumskog, saznajnog, kulturnog Faustovog principa. Identiteti su nužni i istovremeno su opasni, jako rizični. Zato ako, recimo, mi odredimo etnonacionalizam kao jednu umerenu, blagorodnu pristrasnost prema vlastitoj naciji, bez činjenja nepravde ostalim nacijama, to je manje-više zvanična ideologija Demokratske stranke Srbije i veći deo ideologije Demokratske stranke, već smo na ivici onoga što su radili ljudi pre 15 i 17 godina.
Na sreću, okolnosti su drugačije pa ta bitka koja se vodi neće uroditi istim nesrećnim otrovnim plodom, ali identiteti su vrlo opasna stvar, tu su, ne mogu se izbeći, neminovni su i treba da pazimo kako se prema njima odnosimo. Uostalom, ovde su troje ljudi pored mene i neki ljudi ispred mene, s kojima sam sarađivao i radio (i mnogo zadovoljstva u tome nalazio) na stvaranju institucionalnih i drugih mogućnosti za razvijanje pluralizma identiteta, ne samo pluralizma različitih identiteta već pluralizma identiteta u istoj zajednici, u istom mestu, i sa kojima sam sarađivao i radio na podsticanju procesulanosti identiteta, mogućnosti preobražaja. Politika identiteta može da pomiri Fausta i Mefista, može da omogući relativno bezbolan 6. oktobar za celu Srbiju samo i jedino u tom slučaju ukoliko uspemo da joj damo dovoljnu brzinu. Potrebna je ta procesulanost, procesualnost sa dovoljno brzine i spremnost na metamorfozu, spremnost na preobražaj.
Sad ću završiti, dodavši samo još jedan odsečak ovoj temi. Kako naša Vojvodina može u svemu tome da se ponaša? Može autonomno, može u onoj meri da bude autonomna i da bude korisna i po Srbiju i po sebe i po sve druge, u onoj meri u kojoj je inkluzivna, ali naša inkluzivnost ne treba da se svede na jačanje veza sa nama bliskim centrima kulturnog stvaralaštva i političke moći kao što su Beograd, ili Budimpešta, ili Zagreb, ili Bratislava, ili Bukurešt. Vojvodina je onoliko velika ne koliko može da stvori, jer ona ima dva miliona stanovnika i kreativni potencijal koji je manji od kreativnog potencijala Beograda, ona je velika onoliko koliko može da recipira iz svetske kulturne baštine, naravno, primenjujući kriterijume selekcije, a nešto je o selekcijskim i tradicijskim sadržajima govorio gospodin Žilnik. U onoj meri u koj se Vojvodina otvori prema nekom Berlinu, prema nekom Njujorku, u toj meri će ona moći da bude od koristi i po sebe i po one koji u njoj žive i po Beograd i Srbiju, Budimpeštu, po celo svoje okruženje. To nije preveliki zadatak. I manje prostorno-geografske celine, sa slabijim kulturnim potencijalom, sa znatno manjim ekonomskim potencijalom, to su u određenim kulturno-istorijskim odsečcima evrospkog društva činile. Uostalom, kada otvorim neki od najprestižnijih nemačkih časopisa pa nađem novelu Vegela Lasla, ja vidim da je Vojvodina sposobna da izađe napolje. Pružamo joj priliku da unutra, u sebe, apsorbuje sve ono najdostojnije što je stvorila svetska kultura pa ćemo nekako delatnog Mefista držati pod kontrolom i omogućiti racionalnom Faustu da nas kroz naše glave i naše delanje vodi tamo gde zaista i stvarno želimo.

Žužana Serenčeš: Volela bih Lasla da pitam i upravo zahvaljujem što smo malo počeli i o Vojvodini… mislim da je to posebno zanimljivo da porazmislimo o tome može li i na koji način ovaj vojvođanski 6. oktobar da utiče na zbivanja u Srbiji. Moliću Lasla da prokomentariše, ali prosto ne mogu da odolim ipak da ga podsetim na jedno opštije pitanje, a to je da je Socijalistička partija praktično, de facto, rehabilitovana. Naravno, mi sada vidimo da je, i pored toga što je jasno da ona nije jedna reformisana stranka, vidimo dakle da ona može i na drugu stranu. Pri tom, čujemo predsednika države koji u nuđenju te zajedničke vlade pominje da bi to bila vlada nacionalnog pomirenja. Dakle, Laslo kako ti doživljavaš tu tezu o toj vrsti nacionalnog pomirenja?

Laslo Vegel: Znate, ta sintagma – nacionalno pomirenje – to je više parlamentarni izraz. Ali, očito da je to u Srbiji aktuleno, a to je aktuelno upravo zbog toga o čemu je i Žilnik govorio, da kod nas ima jedan jaz što se tiče osnovnih pojmova. To je prvo to ko je izdajnik, ko je patriota, znate to bi trebalo jedno društvo elegantno da reši. Patriota je svaki čovek koji plaća porez, poštuje ustav države i tako dalje – to je taj ustavni patriotizam. Unutar toga može biti neko u većoj intenzivnosti, manjoj intentivnosti da bude savesni uplaćenik poreza i baš čistunac što se tiče zakona a upravo ja mislim da kod nas često se eksponentiše ta sintagma patriotizam upravo zato što se to ne poštuje, i najviše ne poštuju oni koji govore o tome.
Znate, ja sad gledam jednu televiziju u Novom Sadu koja govori o čistoj nacionlanoj kulturi, vrednosti, protiv sveta i to u informativnim emisijama. A posle tih informativnih emisija dolazi najvulgarnija pornografija, nešto najvulgarnije što se može videti i normalno da vlasnik te televizije stalno govori o velikoj, čistoj nekoj nacionalnoj esenciji i tako dalje. I da ne govorimo dalje. Da li političari… znate, to je sad jedno pitanje – u predizbornim kampanjama to se vidi, neke iskre, da u stvari niko baš ne poštuje tako zakon, i upravo oni govore običnim ljudima… znate ko je za mene naveći patriota? Onaj ko nema ništa! Onaj siromašni čovek, to je patriota! Ostali – to je veliko pitanje. Znate, ovaj dobio po nekoj političkoj liniji ogroman stan, drugi je dobio sumnjive neke bankarske račune, ništa se ne raščićava i normalno, kada te etičke i moralne osnove nisu čiste, onda se govori mnogo o patriotizmu, o ljubavi prema naciji i tako dalje. Inače normalan čovek, ja mislim da treba da poštuje zakone, ako ne poštuje, treba ga kazniti, svakako da jedan – da se vratim na identitet jedan Srbin poštuje svoj jezik, svoju kulturu (to znači, kupuje knjige, vredne knjige i tako dalje) i to je njegova ljubav prema naciji i, ako baš želi jako da voli naciju, postaje jako kritičan.
Svi veliki evropski pesnici i književnici – zašto su bili privrženi svojoj naciji? Zato što su bili veoma kritični prema naciji, prema slabostima, prema istoriji svoje nacije, prema gresima svoje nacije. Ako vi hoćete to da pročitate, naročito srednjoevropske pisce, koji su bili značajni književnici, oni su bili nemilosrdni kritičari svoje nacije, a ne apologeti. Apologeta je onaj koji već ima neku lošu ili sumnjivu savest, i onda on igra jednu ulogu, i kod nas ta uloga je prosto neverovatna, neverovatna ali velika je, i to znači da postoji jaz između stvarnosti i retorike.
Mi imamo inflaciju patriotizma. Ja nisam ni protiv jednog, ali trebalo bi taj intenzitet na jednu normalnu meru sniziti, pretpostaviti da je to…svak je patritota ja mislim ovde koji sedi, on je patriota i od toga treba polaziti a ne iz neke fantome i neke druge priče. To znači da kod nas to moralno erodiranje je tako duboko da mi više ne verujemo jedni drugima. Ja ću samo još jedno da ispričam – razgovaram sa izdavačem, izdaće mi knjigu, kaže. I dogovorimo se, popijemo kafu i tako dalje, i ja onda odem kući i čekam da stigne ugovor. Prođe sedam dana, ne znam već koliko prođe, nema ugovora, a ja čekam ugovor sa pečatom, jer imam tu naviku ovde da reč ne vredi ništa. I posle jednog vremena stiže ugovor, nema pečata samo njegov potpis i tačno tako kako smo se dogovrili bili, ništa ni za milimitar, nijedan zarez, ništa nije bilo promenjeno. To znači da data reč nešto znači, to je obaveza za mene. I to bezbroj puta sam video, to je jedna potpuna kultura.
Mi govorimo na primer… gradimo neverovatno crkve, a to u svetu – a to su evropske norme – to grade vernici, plaćaju i grade, a u Holandiji prodaju se crkve zato što se više ne isplati i onda gledaju da crkva ostane jedan značajan kulturni centar i pod tim uslovom prodaju crkve, da zgrade ostanu, da ne budu, ne znam, kafane ili nešto slično nego izložbeni prostori i tako dalje. I to je to evropsko. I ja bih samo još tu dodao da nije to problem da li mi potpisujemo ugovor, šta su ti uslovi, bitno je kako smo se mi menjali, kakvo je ovo društvo. I tu se vraćam na ovu temu oko Vojvodine. Vojvodina sad ima veoma ograničene mogućnosti i moram da kažem da taj 6. oktobar jeste povezan sa (nerazumljivo) i da Vojvodina nije prihvatila ustav.
To su dve stvari koje korespondiraju. Izborni rezultati u Vojvodini su dobri, ali u Vojvodini ustav nije bio prihvaćen. To je jedna velika lekcija Demokratskoj stranci i Demokratska stranka treba da odluči da li će slediti vojvođansku politiku kao evropsku politiku ili će voditi tu polovičnu, nedorečenu, punu ambivalentnosti, enigmatičnosti, jednu beogradsku verziju politike.
To je to. Tu, mora se vratiti – makar kakva evropska opcija dolazi – mora se vratiti na ustav. Vojvodina je rekla, oko izglasavanja ustava, kuda vodi evropski put, bila je odlučna u tome i na ovim izborima. Te dve stvari su povezane – odbijanje ustava i glasanje za evropsku politiku.

Žužana Serenčeš: Željko, evo upravo o tome da čekamo odluku, samo da podsetim na dve današnje vesti. Jedna, koju smo mogli da pročitamo, to je da je predsednik Evropske komisije najavio danas da bi naš sused, Hrvatska, mogla sa Evropskom Unijom decidirano datumski da završi pregovore već tokom iduće godine. Sa druge strane, imamo ovu poruku vojvođanskog 6. oktobra i pitanje je u kojoj meri i kako ona može da utiče na Srbiju, je li to po tvom shvatanju stvari više neka vrsta psihološke poruke i signala ili ona može biti od snažnijeg uticaja?

Želimir Žilnik: Razume se, ja mogu samo da vam ispričam par stvari koje ja znam praktično, pošto u nekoj sad politici, na nivou patrija ili geopolitičkih pregovora ja zaista ne smatram da mogu da učestvujem, ali sticajem okolnosti, pošto govrimo o Evropi i Evropskoj Uniji, u tome je, s jedne strane, kako da kažem, u dobroj meri jedna nada u koju mi sad svi sigurni nismo koliko je realna, ali prosto simbolički nas vezuje sa nekom idejom normalnosti i nekom idejom koju, na primer, u okolnim zemljama možemo da vidimo da funkcioniše. E sad sticajem okolnosti, prošle godine pred proširenje Evropske Unije, ja sam bio pozvan u jednu komisiju u Amsterdamu koja se bavila, praktično, nekim konsultacijama na temu usaglašavanja kulturnih politika u Evropi. To je dato da se radi u Holandiji zato što zemlje velikih kultura kao što je Nemačka, Francuska, Engleska ili Italija, one su uopšte protiv pojma evropske kulture, jer kao, to nam ne treba.
Može da postoji evropski saobraćaj, evropska ekonomija, eventualno evropska kontrola aviona, ali kulturna politika treba da bude individualna. Međutim, i u domenu kulturne politike, kada se formirala Evropska Unija kao ekonomska zajednica, bilo je potrebno da se usaglašavaju razni standaradi, recimo od izdavaštva do ne znam ni ja, standarada kad je reč o prevođenju ili kada je reč o procentima plaćanja iz državnog budžeta za kulturne institucije i tako dalje. Dakle, sedeći na tim konsultacijama, šta sam ja čuo – prvo, čuo sam da se Evropa konstituiše kao jedna koordinirana ekonomska celina i jenda celina, pre svega, ljudskih resursa.
Zašto? Zato što Evropa na drugi način ne može da izađe na kraj sa ovim novim izazovima globaliziranih ekonomija, razumete – znači sa tim ogromnim tržištima i proizvođačima kao što je Kina, Indija, Amerika, Južna Amerika. I tada sam, slušajući te razgovore video da tu nema, kako da vam kažem, mnogo tih argumenata sentimentalne prirode nego ima jako mnogo argumenata tipično racionalnih. Na tu temu sam slušao da ljudi iz ovih ogromnih zemalja govore kako su, kada je reč o identitetima, kako su zapravo ti identiteti o kojima mi danas govrimo kao večnim identitetima francuskog kulturnog korpusa, britanskog kulturnog korpusa, italijanskog – kako je to, u stvari, tvorevina poslednjih decenija ili par stotina godina, razumete, kad su ti identiteti bili mnogo raspršeniji, tako da taj problem koji mi danas imamo u sebi, a to je izvesna kulturološka razlika između recimo Zrenjanina i Kraljeva, nije to nešto neobično u Evropi.
Još mnogo veće su bile razlike između južne i severne Italije pa ih je, na neki način, racionalizam, pre svega ekonomskog života i obrazovanja, usaglasio. Dakle, s tim u vezi, ja bih samo hteo da podsetim da je i u najboljim godinama stare Jugoslavije, koja je u svakom slučaju u tom periodu od 50 godina socijalizma imala s vremena na vreme vrlo uspešne dekade u smislu enormnog razvoja i obrazovnog sistema, i socijalne zaštite, i medicinskog sistema, i privrednog razvoja i industrijalizacije – i u tim najboljim godinama praktično se dešavalo da ste vi imali u raznim centrima ili republikama energije koje su bile kreativnije, otvorenije i spremnije za dijalog i koje su vukle napred, i to nije obavezno bila Ljubljana ili Zagreb, kako mi iz današnje perspektive frustracija bi mogli da kažemo – to je bila, recimo, negde početkom šezdesetih godina (Laslo i ja se sećamo tog perioda) Vojvodina.
Vojvodina je u tom periodu šezdesetih godina, za nekoliko godina zaista bila region koji je praktično, na neki način, ajd da kažemo današnjim tim rečnikom, bio neka lokomotiva razvoja Srbije u svakom pogledu pa čak i u kulturnom pogledu. Dobro smo ovde čuli da su naši potencijali, kreativni, sad drastično slabiji nego u Beogradu, ali kada se setimo nekih godina u šezdesetim, Novi Sad je praktično bio kulturni centar države, što danas zvuči neverovatno. U tim godinama stvarano je Sterijino pozorje, vreme kada je postojala Tribina mladih – to je bio kulturni centar države. Vegel i ja smo slučajno odamh posle gimnazije bili pozvani na Tribinu mladih, ja da budem glavni urednik a on da bude urednik mađarske redakcija tako da smo intenzivno sarađivali nekoliko godina, a zajedno smo išli u gimnaziju. Mi smo bili zaprepašteni, nećete verovati – odemo u Beograd, odemo u Zagreb, nama se kače najpoznatiji intelektualci, književnici, filozofi, slikari sa grebanjem ko će prvi da bude pozvan na novosadsku Trubinu mladih. A najveći problem smo imali kada nam opština da automobil da odemo da pozovemo ljude na tribinu, kao što ste vi pozvali nas – u Beogradu oko „Moskve“ tuča ko će ući u taj atomobil, razumete, od književnika, od slikara i tako dalje, najpoznatija imena! Novi Sad je bio, prosto, u tom momentu jedno mesto gde je ta stvar pulsirala. E sad, šta hoću da kažem?
Ovo što se sada dešava, to je jedan vrlo interesantan potencijal. Kako će sad da ta naša politička elita na taj potencijal da reaguje, to je veliko pitanje. Mi smo i rekli zašto je to veliko pitanje. Zbog toga što, prosto, u nekom moralnom smislu, vi imate mnogo igrača na političkoj sceni koji su jednostavno, mislim, bez kredibiliteta u pravom smislu reči, koji se prosto klone ispitivanja tog kredibiliteta.
Nas dvojica smo bili ujedno i tako vrlo bliski književniku Aleksandru Tišmi i ja se sećam, posel 2000. godine, kad je došlo do 5. oktobra, prvi moj razgovor sa Aleksandrom Tišmom i on kaže – Slušaj, sad sam star, sad će me ovi novi demokratski političari verovatno razvaličiti da idem, da govorim, da sedim na prijemima, a već me mrzi. – jer on se, neobično za njega, bio angažovao da pobedi antimiloševićevska opcija. On je čitavih 30 godina ranijeg života bio, recimo, manje eksponiran u konfliktima i kritikama, na primer od mene, pa čak i od Vegela. Mi smo prosto imali nekih konflikata, zabrana, ne znam, partijskih prvo kazni pa izbacivanja, pa ne znam, ovoga i onoga, a Tišma je imao utisak, s obzirom da se sećao Drugog svetskog rata, sećao se fašizma i tako dalje, on je imao uisak, kaže – Slušaj, ovo ipak ide ka miru, ovde ipak stvari idu nabolje. – Međutim, protiv Miloševićevog režima se angažovao kao protiv, kako da kažem, jednog ludila koje vuče taj narod kome i on pripada, čiji je jedan od najvećih pisaca, vuče u propast, u jedno eliminisanje iz normalnog sveta. On se protiv toga, kao što znate, direktno angažovao i 6-7. oktobra negde na kafi, on kaže – Želimire, da sam mlađi još bi bilo vremena. – Posle četiri-pet meseci, mi se opet sretnemo i on kaže – Šta se to desilo? Niko me nije pozvao ni na kafu. Je li vas neko pozvao na kafu? – Kažem – Nije. – Vegele, je li tebe neko pozvao na kafu? – To su ti političari moralno apsolutno… koji su u debaklu, razumete, i to je jedna, moram priznati, jedna ozbiljna briga, koja se nadvila nad ovim što mi govorimo, nad tom referendumskom odlukom da se krene ka jednom normalnom životu. Možemo videti šta se desilo – ono što imamo u iskustvu, to sam rekao i na početku, poslednjih 15 20 godina, da su nažalost autodestruktivne sile uvek nadvladavale. Da li će se ovog puta to desiti, vrlo brzo ćemo videti.

Laslo Vegel: … izvinjavam se, što se tiče Vojvodine, autonomija kao politički sistem to je jedan stvar, ali prava autonomija, taj kulturni, moralni entitet jednog društva – ako to postoji, onda može mnogo pre da se izbori za autonomiju. I to je važno. I za vreme autonomaša, miloševićevskih političara, pa i posle 2000. godine, Vojvodinom su ja mislim – vladali beogradski snobovi. Svađali si se sa Beogradom, a nisu umeli da vrednuju one vrednosti koje se stvaraju u Vojvodini. U stvari, oni su stalno gledali Beograd, a nisu gledali šta se ovde stvara. Zato se desilo ovo sa Tišmom i posle 2000. godine. I da još nešto dodam.
U Berlinu postoji ta jedna kafana, još uvek se priča, u kojoj se Gerhard Šreder u najgorim godinama sastajao sa Ginterom Grasom, jer njemu – ne Ginteru Grasu – Šrederu je to bilo važno, da se sastane sa jednim snažnim, nezavisnim intelektualcem, književnikom, i da čuje neku reč i da nešto nauči. Znate, i vojvođanski političari, meni je žao što nismo u celokupnom sastavu, da javno pitam zašto nisu kao Gerhard Šreder i da li su se oni sastali ikada sa Aleksandrom Tišmom (kao što vidimo ne) ili se samo sastaju sa nekim mućkarošima, telohraniteljima i tako dalje. Znate, sa takvom jednom nekulturom, sa takvom jednom praznom pričom o Vojvodini, kad nema tog kulturnog identiteta u sebi, mi ćemo biti osuđeni da stalno psujemo Beograd, Beograd će nas, i to će biti kao neki čardaš mađarski – dva koraka levo, dva koraka desno, i ludilo jedno.
Ja se sećam kad se otvarala vojvođanska Akademija, rekao sam – Ma kakva seoska vojvođanska akademija (Žilnik to zna), treba da stvaramo regionalnu akademiju, Vojvodina da bude centar jedne regonalne evropske akademije. – Ne, mi smo hteli nešto kao SANU samo sa drugim predznakom. To je već gotovo, to je više ovako, passe u Evropi. Nisu verovali u te ljude, u njihove potencijale. Tu ne govorim samo o književnicima, govorim o stručnjacima, govorim o pedagozima, govorim o njarazličitijim formama duhovnog života. Svejedno sad koja je vlast, da li demokratska ili Liga ili… ako to ne ume, da stvori odnosno održi svoj kulturni identitet, onda Vojvodina neće postojati… onda ćemo možda imati više fotelja u Beogradu. A znate, te fotelje mene ne interesuju, ne interesuju ni većinu vas. Ako se samo bude mislilo na njih, onda ćemo jednog dana reći – nećemo glasati ni za Vojvodinu ni protiv Vojvodine jer to će biti jedna prazna priča.

Podelite ovu stranicu!